Marko Cvejić - Bez nekog naročitog povoda

07. januar 2004.

Kiselo grožđe

Jedna od pozitivnijih stvari koju su doneli parlamentarni izbori je jasna mera legitimiteta (mnogobrojnih kandidata) za buduće nastupe u javnom životu. Pre izbora je biti prisutan u javnosti relativno lako. Otprilike to kod nas ide na sledeći način:
Kupiti i dizati sebi rejting, potplaćujući novinare (prvo žute štampe) da pišu o vama, organizovati konferencije za štampu, davati izjave svakom ko hoće da vas sluša, davati bombastične izjave, "hrabro" kritikovati ono što je u datom trenutku u modi - sve je to piece of cake, laća, bre;) Napravite utisak da ste neko ko ima težinu, pa se i vaši nastupi i izjave tako doživljavaju. Tu se najviše ističu nezavisni analitičari (za koje se onda u jednom trenutku ispostavi da su otvoreni simpatizeri pa i članovi nekih stranaka.), eksperti za ekonomiju, strana ulaganja, finansije i bankarstvo, pa zatim (drveni) advokati i pravnici. Čitava jedna bulumenta ambicioznih ljudi, zaodenutih u plašt nezavisnih intelektualaca (eda bi sakrili tu ambicioznost) postaje deo tzv. kritičke javnosti. Dobronameran gledalac, čitalac i slušalac bi možda zaključio da to tako i treba, da je u demokratskom društvu neophodna snažna kritička javnost. I ja se slažem sa tim. Ali, uvek su zanimljivije "trule" od svežih jabuka;) Tačnije, ne treba mešati kritičku javnost sa estradnim politikanstvom.

E, onda dođu izbori. I neki od tih ambicioznijih se odvaže da brže-bolje uđu u neku perspektivnu stranku, a oni sujetniji osnuju i sopstvene stranke negde pred izbore. Kojim parama, to sad nije bitno, ali mislim da su to uvek nečije tuđe, a ne njihove. Ove prve koji uđu u postojeće stranke više cenim, od ovih koji zarad svojih ambicija prave kombi stranke. Najsvežiji primer su Dragan Milovanović, osnivač fantomske Laburističke partije i Branko Dragaš predsednik partije privrednika ili kako se već ta fantomska organizacija tačno zove. Obe stranke su osvojile na izborima manje od 1% i time zvanično ušle u JUL-ovo društvo marginalnih stranaka. A to nije mala stvar.

Naravno, po dreci i buci koju su pravili i izazivali neki od tih ispod 1%, mogao je naivni i dobronamerni posmatrač da pomisli da je podrška koju uživaju u biračkom telu, srazmerna decibelima ili britkosti njihove retorike. Kad ono, mućak. Pola posto!

I kako sad ozbiljno shvatiti eksperta koji je kritikovao sve živo, i to vrlo oštro, radikalno, kad taj isti ekspert nudeći svoj program na izborima dobije 0,5% ili tako neki impresivan procenat glasova. Hoće li i sad praviti konferencije za štampu, davati tabloidima izjave o svemu što nađe za shodno, dolaziti u političke TV emisije da predstavi svoje mišljenje? Hoće li i sada pokušati da se predstavi kao intelektualni heavy-weight? Ili će se tretirati malo drugačije, kao velika naivčina i ljubitelj kiselog grožđa;)

Taj isti Branko Dragaš, bankar i ekspert za strana ulaganja, je u poslednje tri godine dao intervju svakom listu, svakoj novini, svakom nedeljniku (i to pretežno tabloidne orijentacije) koji je hteo ga da sluša, kritikujući i privatizaciju i monetarnu politiku i poresku politiku, i korupciju i afere i deficit i...Ne treba naglašavati da se pri tome retko služio stručnim jezikom, već je preferirao estradnu retoriku (rasprodaja nacionalnog blaga, pljačkaška privatizacija, Đinđić mali Sloba, sve je isto samo njega nema, lopovska privatizacija, mafija, Čeda narkos, dajte pravo glasa dijaspori) koja uspaljuje narodne emocije. Takođe, treba podsetiti da je Dragaš bio kratko savetnik Zorana Đinđića, u vreme dok je postojala čuvena prelazna vlada, između septembra i decembra 2000. godine. A nakon toga njegov veliki kritičar.

Onda pred izbore pojavljuje se Dragaš sa svojim sponzorima iz dijaspore i u vidu te svoje fantomske stranke objavljuje kandidaturu. Osim što je postao tzv. lackey za dijasporu, odnosno jedan uži krug bizmismena iz dijaspore, da bi pridobio novce za samopromociju, ništa bitnije nije postigao tim svojim potezom. Niti su ga domaći privrednici shvatili ozbiljno, niti je svojom pričom (ako je uopšte neko čuo njegovu priču) uspeo da pridobije iole značajan broj birača. Dakle, kad se ekspert spustio među narod od njega je dobio samo hladnu nezainteresovanost. Ili srednji prst, svejedno;) Time je mnogo više od onih koje je tako strasno kritikovao, pokazao ozbiljnu dozu političke naivnosti, nepismenosti i naravno samoljublja. Sledeći put, kad pročitate neku njegovu izjavu, odmah se setite 0,5% i shodno tome tretirajte ozbiljnost njegovih reči;)

Svi oni kojima je mera legitimiteta određena ispod, da budem darežljiv, 2% glasova biračkog tela, mogu odmah da okače kopačke o klin i penzionišu se. Sa kakvim će više legitimitetom moći da se u javnosti pojavljuje i nešto kredibilno priča o politici čuveni advokat za krvne delikte Borivoje Borović. Taj isti Borivoje, otpadak od desničarskog SPO, sada je na izbore izašao sa svojom strankom Narodna stranka Pravda (dakle, takođe desnom strankom) i ni manje ni više levičarskom strankom komunističkog generala Vuka Obradovića, da paradoks bude potpun. Mislim, ko tu koga zavitlava;) I onda dobije na izborima otprilike 0,3%. Ali zasluženo.

Da na bude zabune, ova grupa od manje od 2% i dalje ima prava da radi i govori šta hoće, ali se u mainstream politici, javnosti i medijima njima ipak treba poklanjati pažnja u količini (procentu) podrške koju uživaju kod građana. Sa tih 0,5% ipak je to više underground politika, ili što Ameri kažu fringe politics;)

posted by Marko 11:14 AM