PRIKAZ ZENICE DUŠE

Prikaz knjige Zenica duše, u Savremeniku, br. 60-62/1988. Slavica Garonja-Radovanac: Čitalačko iznenađenje Neda Kovačević: Zenica duše, Sfairos, Beograd, 1997.

Prva pesnička zbirka Nede Kovačević predstavlja prijatno čitalačko iznenađenje. U njenom sadržaju nema ne samo nikakvog početništva nego tu poeziju odlikuje i izrazita različitost od pretpostavljenog i tipiziranog senzibiliteta tzv. ženskog pisma. Ta različitost ogleda se počev od motiva o kojima peva do samog izraza i pesničkog jezika. Opredeljujući se da peva o onom što je kao ljudsku jedniku čini nespokojnom ili pak, zavređuje njenu pažnju, odabirajući vlastito viđenje sveta, svoju zenicu duše, pesnikinja nam se predstavlja kroz sedam ciklusa (Preludijum, Tumačenje mitologije, Hestija, Zvuci i boje, Saznanje o pesmi, Bez kraja i San leptira), sabirajući svoja iskustva i znanja o svetu u kojem živi, civilizaciji na kojoj počiva, njenim izabranim predstavnicima, na misiji umetnosti i poezije, u svemu tome iznalazeći i preispitujući svoju ulogu i mesto.

Celokupnu poeziju boji izrazit humanitet, odmerena i stišana emocionalnost, sa motivima/pesmama i pojedinim stihovima u kojima blesne začuđujuća pesnička zrelost u ravni naših najboljih savremenih pesnika: “U pčelinjem poretku Bog je skriven ” (Umesto posvete), ili: “raskovnik brava duše moje” (Huk ulice), “Orao savesti/ kljuje nam utrobu” (Prometej), “Odriču ga se galebovi/ni bol ga više neće” (More Ikarovo), “Pašće jabuka/ umesto reči” (Slovo emigranta), ili pravi pesnički uzlet u stilu Vaska Pope: “Na livadi pasu zvezde” (Ovčar). Po ovome stih Nede Kovačević naslonjen na tradiciju modernizma je ekspresivan, slobodan, bez metra, sa shvatanjem jezika kao sprege guste metaforičnosti (za pesnikinju je mačka Sfinga ovog sveta).

Tematski zbirku odlikuje nekoliko krugova poetskog promišljanja. To je humana pesnička briga nad svetom kakav je na kraju jednog veka s poraznim rezimeom i pitanjem treba li mu, takvom, poezija ( Pitanje, Mi krajem dvadesetog veka - sa odveć transparentnim naslovom, ali zato odličnim stihovima od kojih početni sadrži i osnovni motiv, pa je lako mogao poneti naslov pesme: Ubijmo ovaj vek!), u čijem centru doživljaja stoji i pesma Od Jerihona do Vukovara kao jedna od značajnih tačaka ove zbirke.  Tu je i odnos prema rodnom (i voljenom) gradu ispunjen modernim senzibilitetom (“Hodajući Kalenić pijacom/ susrećem stope s Carigradskim drumom”), do ciklusa i pesama koje predstavljaju promišljanje helenističke civilizacije na kojoj počiva i naša egzistencija ili ciklus o pojedinim ličnostima iz naše prošlosti i savremenika koji su lične duhovne koordinate same pesnikinje i sadržaji njene umetničke ličnosti. To su inače najbolje pesme u ovom pevanju i mišljenju.

Težišno mesto svakako bi po ovom pripalo ciklusu Tumačenje mitologije. Pesnikinja odabranim izborom likova-simbola daje svoje viđenje sveta u osloncu na antički mit. Pesma Istina o Odiseju, na primer, započinje stihom: “Nikad se nije vratio kući”. U tako postavljenom paradoksu u odnosu na tradiciju pesnikinja iskušava “nosivost” svega onoga na čemu je zasnovano naše civilizacijsko mišljenje i nasleđe. U sličnom ključu, gledano očima savremenika, pesnikinja promišlja i  mit o Narcisu, Sizifu, Melpomeni, Prometeju, Ikaru, Euridici, Feniksu, dok bi se pesma o Pandori mogla nazvati i uspelim epigramom: “Pravo ime njene kutije/ jeste: naša duša”. Na sličan način, u ciklusu Hestija, pesnikinja se zaustavlja na nekim mitovima i likovima iz naše istorije: na originalan način interpretirajući Karađorđevu smrt (Pesma o odsečenoj glavi - ovaj put slučajno najpoznatijoj srpskoj - sa jednim izuzetnim stihom: “zatvori uši, Milošu! ”) i malim epigramima o Dositeju, Vuku, Tesli, Disu, Branku Miljkoviću. Očigledno da ovaj odabir govori i o ličnoj kulturno-istorijskoj mapi pesnikinje koja ga proširuje i imenima iz sveta muzike i slikarstva (Šopen, Leonardo, Paganini), menjajući u novom ciklusu i svoj postupak: u pesmama Rembrant, Van Gog pesnikinja ostavlja da sami umetnici progovore (“Dragi moj Teo/ svuda samo žuto”, Van Gog).

Pesničko biće reagovalo je u ovoj zbirci i na neposrednu stvarnost (i savremenike), i ove pesme stoje izdvojeno kao samostalne po svojevrsnom zamahu, a najpre bi se mogle svrstati u neku vrstu intimističke lirike: Epitaf za Mariju Kalas, Utopljene duše (parafraza naslova čuvene zbirke Vladislava Petkovića Disa - inače pesma posvećena tragično stradalima režiseru Draganu Kresoji i njegovom sinu). Misaono - filosofska potka posebno je vidna u posleednjem ciklusu San leptira (sa navedenom pesmom Ovčar koja bi se, bez dva poslednja stiha, mogla nazvati antologijskom), zatim Svitac, Pčela, Jedno razmišljanje u Pompejima, sa jasnim refleksijama o prolaznosti i smislu življenja. Celokupnu zbirku odlikuje i veliko prisustvo muzičke umetnosti. Sem ličnosti muzičara (Poslednji Paganinijev koncert) često su u ovoj poeziji pozajmljeni termini iz muzičke umetnosti, ili čak i ciklusi nose njihove naslove (Preludium). Stoga je ciklus pesama o smislu pisanja, o rečima i stvaranju (Saznanje o pesmi), kao i ciklus ljubavnih pesama (Bez kraja), bio i najriskantniji i najopasniji po nepatvorenu i originalno dosegnutu ujednačenost i nivo ove poezije u ranije navedenim ciklusima.  Od ovih pesama treba spomenuti pesmu Ram.

Iako neujednačene vrednosti stihova unutar same pesme, ali i pojedinih ciklusa, izvesne izukrštanosti raznorodnih motiva u jednom ciklusu, što “razbija” koherentnost određenih misaono-tematskih sklopova, pa i arhitektoniku same zbirke, sa pokazanim navedenim izletima pojedinih stihova unutar jedne pesme, ili navedenih ciklusa koje bi trebalo u svom poetskom glasu da sledi, Neda Kovačević se prikazuje kao zreo pesnik koji može da iznenadi, a to znači da sa više discipline i rada u svom talentu (izbegavanja “opštih mesta” u naslovima) može ostvariti ujednačeno kvalitetnu poeziju na onim primerima na koje smo pokušali da ukažemo kao najbolje u njenom stvaralaštvu.