Napojena danom ona žedna biva.
Tek večeri bele njene muke tole.
Vreme je njena senka neverna
u njenome grlu stoje misli gole.
Jedina istina i danas i sutra,
nama ostavi da nebo raspinjemo
od budućeg zida do ukletog jutra,
ali da joj čula posvađati ne smemo.
Ali nismo izrekli joj hvala
za sve ono što se ćutat ne sme.
Sluh joj mirno rastasmo od vida
a dodir od bola i pesme.
Al ostavismo joj moć da ćuti reči,
varnicu dovoljnu da svet zapali.
Ona zna da samo puki strah je
to što smo pred pepelom propovedali.
