UMESTO VEČERNJA
 
Gordost se udvara mojim očima
i da me takneš nije dopustila,
a ja i ne pitah dal ta mudrost prima
ime Tvoje kao dar nemogućih sila.
 
Gorela sam dok pepeo ne vrisnu,
čežnja moja još tinja van vlasti.
Ali sve se to u ovoj šali stisnu
koju bolom Drugi Vid proglasi.
 
U bezdan tamni ruku sopstvenih
zadnju ću miso revno gurnuti.
Samo još malo moram da postojim
 nedodiru da Te naučim oteti.
 
Pa kad rosa lik tiho ozari
i nateram zenicu da pati
nek me veče istinom obdari
da pred Tebe opet mogu stati.
 
A kad me moji napuste dlanovi,
za blagosti Tvojom svežudeći
ugledaću sumnju što me ledom slovi
premda zvezde zraka će poteći.
 
A sa svetlom što san mi okrepi
kad otvoriš reči u gorkom prećutu,
i susretneš dan što od jutra strepi
prepoznaćeš me sobom nedirnutu.