I deo / decembar 2000.

    Izlazim iz bolnice! Mesec dana sam bio među alkoholičarima, narkomanima... Infuzije, lekari, terapije, vizite, posete sina i prijatelja. Lagano se smirujem, uredno spavam; dobro jedem, valjda će sve biti dobro... Grupne terapije, povučen sam, čitam mnogo, s doktorkom dobro sarađujem, lepo pričamo o problemima, psihološka testiranja, crtam čoveka i ženu...
    Najzad kod kuće. Sve je pusto, žena i ćerka su otišle još za Sv. Nikolu, sad će mart... Počinjem da se privikavam na ovakvu situaciju. Ne radim, plaćen odmor, tako već duže vreme, teško je u privredi. Najednom, bombe... Ja sam staložen, mnogo čitam, pored mene Đina, nemačka ovčarka, po njenim ušima znam za predstojeće nalete aviona. Kontrole kod doktorke, zadovoljna je, i ja. Dežurstva u fabrici, Futog zamračen, udaljene eksplozije, bljesak, promiče vojska. Ujutru opet u Novom Sadu, stan prazan, keruša mi se raduje. Život pod bombama teče dalje, čuvam sinov stan, jutro je, eksplozija, jedna, druga, obilazim polomljen Varadinski most, most moje mladosti... Rezignacija, ali mora se dalje, stradaju i druga dva mosta, tuga, tuga pregolema... Ali, ja se držim, obilazim rasturenu porodicu, pomažem koliko mogu, deca mi rade na ugroženim mestama, posle svakog borbenog naleta zvrje telefoni, bilo je blizu, živi smo...
    Napokon primirje, kontrole kod doktorke uredne, porodicu skupim subotom, zajedno ručamo i popijemo kafu, onda se razilazimo. Sam u krevetu, noć je duga, ali strpljiv sam, biće bolje, mislim.
    Ali nije, a prolaze Nova godina, Božić, beznađe, predlog je razvod, nesanice, teški snovi, pa iznova... Opet pijem, oduprem se par dana, mislim izdržaću... Opet bolnica, doktorka, infuzije, društvo slično kao pre godinu dana, ali sada se ne povlačim u sebe, grupna terapija, doktorka i socijalna radnica govore o klubu lečenih alkoholičara, spominju moju usamljenost... Pristajem, izlazim do suda, da se razvedem, vraćam se u bolnicu, poslednji razgovor sa doktorkom, prisutan je i sin, otpušten sam.
    Kuća je opet prazna, ali Đina mi se umiljava, a i blizu je utorak. U utorak po obećanju, datom doktorki Dickov i socijalnoj radnici Olgici, idem prvi put u KLA "Grbavica". Novo naselje, lutam, adresa je tačna, ali nikako da se snađem. Najednom, tu sam, treba da uđem, odlučno ulazim. Tu ih je odjednom mnogo, stisci ruku, uvode me u kancelariju, kafa, sok. Tu su Pera, Deže, Marijana, Sloba, upoznajem Čobu, razgovor teče spontano. I oni su bili alkoholičari. Sada apstiniraju, ko godinu, ko dvanaest, Čoba najviše, svi su u klubu, u "Grbavici". Osećam se prijatno, izgleda da je to ono pravo. Vreme protiče brzo, rastajemo se, videćemo se u utorak... I viđamo se, od tada stalno. Utorak je, u mojoj svesti, ubeležen kao crveni datum u crkvenom kalendaru. Autobusom, kolima, telefonom, motorom, biciklom, opet telefonom. Stalno smo u kontaktu, ja i klub. Svi se poznajemo, javljamo, pričamo, po volji šah, po volji karte, uz kafu i sok. Sve se uklapa, sve ranije obaveze podešavam tako da je utorak za moj boravak u klubu, i ne samo utorak, zbog izleta koji je u subotu, redovno subotnje sastajanje sa decom odlažem, razumeju me, znaju za klub, za utorak, raduju se što je tako, kažu biće drugi dan ako nije subota.
    A izlet, Sremski Karlovci, znamenitosti, Stražilovo, Brankov grob, druženje, spontanost, roštilj, luk, sokovi, kafa, puno kafe, redovi kao za mleko. Vreme divno, raspoloženje odlično, lopta, badminton, pikado, onda karte, šetnje po šumi. Zatim rastanak, do novog viđenja, neko u Beograd, neko u Novi Sad, neko dalje... Ko bi pomislio da je moguće takvo druženje čitavih porodica čiji je zajednički imenilac - lečeni ažoholičar. I njegov klub. I opet utorak, svakog drugog tu je i naša Olgica, teme, rasprave, razgovori, "jedan dan lečenog alkoholičara", Marijana i ja pričamo, svako svoje, ostali komentarišu, dodaju, pitaju i tako to. Sledi pitanje, Zorane šta radiš u utorak pre podne? Ništa! Odlično, idi u bolnicu, na grupnu terapiju, objasni im šta se radi u klubu. Odlazim, predstavljaju me, predstavljam se ja - lečeni alkoholičar, slede pitanja, koliki staž, kolika apstinencija? Jedan ima problem, daleko je od Novog Sada, skupo mu putovati da bi došao u klub. Drugi komentariše da, koliko on zna, ni piće nije zabadava. Doći će, videće, hvala, žurimo, znate dele ručak... Tako sam i ja nekada mislio, ne zameram im. nadam se, doći će. Jedna žena hoće, odlazimo u bolnicu po nju, posle je vraćamo, oduševljena je, obavezno će dolaziti, mi posle prognoziramo... Pera je pogodio, ne dolazi, zovemo je, obećava da će doći, zauzeta je, popravlja stan, opet zovemo, to je bila greška, nije ona alkoholičarka, to se doktor pravio važan... I na tome smo i dalje. A jedan Boško došao iz bolnice, sam, popio kiselu, malo smo pričali. U utorak Boško dolazi, moli kafu, posle još jednu. I on je sam u kući, možda je na putu da se više ne oseća sam, ovde, među nama, u klubu, uz kafu i sok. I uz sarme za Novu godinu.

    II deo / jul 2004.

    Prošle su četiri godine.
    Kao predsednik kluba radio sam na afirmaciji kluba u borbi protiv alkoholizma. Bio sam učesnik i voditelj tribina, često sam gostovao u kontakt emisijama novosadskih medija, pisao projekte, obilazio medicinske ustanove i klubove u celoj zemlji, pomagao znanim i neznanim ljudima u borbi sa opakom bolešću i za spas njihovih porodica.
    Klub je proslavio 35 godina i uživa velik renome. Jedini u Srbiji izdajemo registrovan časopis "Grbavica" čiji sam odgovorni urednik, posle odlaska Petra Jovanovića, osnivača i prvog urednika. Sve ovo vreme sam pokušavao da se klubu i članovima odužim za sve što mi je od njih pruženo u mojoj rehabilitaciji posle zalečenja. U tome imam svesrdnu pomoć svih članova kluba a posebno terapeuta i predsedništva.
    A moj privatni život?
    U penziji sam. Živim sam sa starom majkom. Idem često na viken- dicu u divnu Frušku goru. Posle uginuća verne keruše Đine, gajim njenu unuku Šilu i belgijsku ovčarku Moli. To mi je hobi. Ipak ono najlepše je što sam prvo oženio sina Borisa (tehn. urednik ovog časopisa) i postao deda, sad već, šestomesečne Jovane. Oba događaja su prošla. Bez pića, s moje strane, iako sam još pre 25 godina zapečatio dve dvolitre kvalitetne klekovače sa Zlatibora za ovakve prilike. Svi su pili i hvalili, a ja sam - bio samo srećan!
    I tako sam ove četiri godine posvetio svom humanitarnom radu.
    Duge ili kratke?
    I jedno i drugo, kako kad!
    Ali, pre mesec dana i meni su se nasmešila dva crna oka i sada sam uveren da ulazim u svoju jesen života koja će biti sunčana!
    I, kao što u naslovu napisah - nastavlja se…