Klub lecenih alkoholicara "Grbavica"

SAMOUBISTVO I ZAVISNOSTI
(Prof. dr Slavica Selakovic-Buršić)

    Veza između zavisnosti, bilo da se radi o alkoholu ili drugim psihoaktivnim supstancama, i samoubistva je odavno poznata, pa mi se čini da u glasilu Kluba lečenih alkoholičara treba da postoji tekst koji će o ovom fenomenu nešto detaljnije reći i poslužiti kao edukativno štivo.

    Definicija samoubistva je ranije podrazumevala svesno i namerno uništenje sopstvenog života, ali se danas uzimaju u obzir i mnogi nesvesni elementi koji igraju značajnu ulogu, pa se generalno govori o samoubilačkom ponašanju. Ono obuhvata: izvršena samoubistva (fatalan ishod), pokušaje samoubistva (bez fatalnog ishoda) i samoubilačke gestove, pretnje, ideje i planove. To je fenomen koji ima multifaktorijalnu etiologiju, najčešće je rezultat procesa kome je doprinelo više činilaca, pa je stoga teško dati samo jedan odgovor u odnosu na to šta ga uzrokuje. U najvećem broju slučajeva postoji psihijatrijski poremećaj koji dovodi do toga, ali često su to i različite trenutne životne krize iz kojih individua ne vidi izlaz u datom momentu.
    Kod samoubistva skoro uvek postoji ambivalentnost individue u odnosu na taj čin: i želja za smrću i želja za životom, ali drugačijim, boljim no što je aktuelni, pa je rezultat toga često pravo kockanje sa sudbinom. Učestalost samoubistva se meri takozvanom stopom, tj. brojem izvršenih samoubistava na 100.000 stanovnika tokom godinu dana, pri čemu se stopa viša od 20 smatra visokom. Decenijama je vodeće mesto u svetu po visini stope zauzimala Mađarska (stopa oko i preko 40), dok je od raspada SSSR to mesto pripalo Litvaniji, pa zatim ostalim baltičkim zemljama (Estonija, Latvija), a nadalje Rusiji, Ukrajini. Srbija ima prosečnu stopu samoubistava (oko 15), ali je Vojvodina uvek zauzimala primat u odnosu na broj izvršenih samoubistava, jer se stopa stalno kretala oko 25, a u poslednjoj dekadi je prešla i 30. To praktično znači da se u Vojvodini godišnje ubije oko 600 ljudi. Broj onih osoba koje "samo" pokušavaju samoubistvo se ne zna, jer ne postoje precizni registri, ali se pretpostavlja da se on kreće od dva do deset puta više od broja izvršenih samoubistava.
    U Vojvodini su pioniri suicidologije bili Borislav Kapamadžija, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu i Miroslav Šovljanski, profesor sudske medicine na istom fakultetu. Obojica su svoje doktorske disertacije odbranili na temu samoubistava u Vojvodini, 1967 i 1972. g. Posebno su se bavili problemom samoubistava kod alkoholičara, koji su na vojvođanskoj teritoriji vrlo značajna rizična grupa za samoubistvo.
    Profil tipičnog vojvođanskog samoubice se nije mnogo menjao tokom godina: to je pretežno muškarac, životne dobi preko 60 godina, sa sela, u oko 30-50% slučajeva alkoholičar, koji samoubistvo izvršava vešanjem na tavanu ili šupi. Alkoholičari samoubistvo najčešće izvršavaju u situacijama kada se javi griža savesti zbog dugogodišnjeg pijenja i posledica koje je to pijenje donelo: rasturena porodica, problemi na poslu, socijalna degradacija. Uz alkoholizam se vrlo često javlja i depresija, mada se ne može uvek sa sigurnošću reći šta je nastalo prvo - da li depresija, pa onda zloupotreba alkohola ili obratno. U najvećem broju slučajeva se kod alkoholičara i ne postavlja pitanje "da li će se ubiti", nego "kada će". Mnogi smatraju i sam alkoholizam vidom produženog, hroničnog samoubistva.
    Ugrožene ili rizične grupe su segmenti populacije koji su više skloni samoubistvu. To su:

   - starije osobe (preko 60 godina života)
   - duševni bolesnici (prvenstveno osobe koje boluju od nekog oblika
     depresije)
   - zavisnici od psihoaktivnih supstanci (pre svega alkoholičari, a po-
     tom i narkomani)
   - osobe obolele od neizlečivih ili hroničnih bolesti skopčanih
     s bolovima i patnjom
   - osobe u nekoj vrsti životne i emocionalne krize
   - članovi porodice u kojoj je neko izvršio samoubistvo
   - zatvorenici.

    Kod pokušaja samoubistva psihodinamika je drugačija, jer tu dominira apel, poziv u pomoć i karakteristike te populacije su drugačije: to su pretežno osobe ženskog pola, mlađe životne dobi, često adolescenti, kao način pokušaja najčešće se susreće trovanje lekovima.
    U poslednjoj dekadi dramatičnih društvenih zbivanja kod nas, došlo je do porasta broja suicida, posebno tokom 1993. godine (hiperinflacija i izrazit pad životnog standarda), kao i do značajnog porasta upotrebe vatrenog oružja kao metode izbora.
    Prevencija samoubistva je kompleksna i podrazumeva poboljšanje mentalnog zdravlja stanovništva, prevenciju zavisnosti, razvijanje institucija za pomoć ljudima u krizi (poput SOS telefona), edukacija i podizanje svesnosti o samoubistvu kako zdravstvenog i prosvetnog kadra, tako i opšte populacije. U Novom Sadu od 1992. godine funkcioniše "Srce", telefonski centar za prevenciju samoubistva i pružanje emotivne podrške ljudima u krizi, u kome rade posebno odabrani i edukovani volonteri.