Alkoholizam jeste bolest zavisnosti. Alkoholičarevo ponašanje je u svim fazama obeleženo zavisnošću od alkohola i potrebom za efektom alkohola. Čak i u fazama prividne ili privremene treznosti, koja je uslovljena pretećim gubitkom ili oštećenjem (gubitak posla, supruge, zdravlja), alkoholičar se neprekidno svesno i sa naporom suprotstavlja potrebi za efektom alkohola. Održana treznost predstavlja "alibi", opravdanje za sledeće pijenje, kao i oslobađanje od moguće kazne za prethodno pijenje. Zato takve iznuđene faze treznosti dobijaju obeležje samokažnjavanja. Alkoholičar između dve faze pijenja i opijanja ostvaruje treznost ulažući značajan napor i kontrolu nad svojom zavisnošću, koja je i dalje prisutna kao psihološka i/ili telesna zavisnost. Često se alkoholičar u tim fazama prisilne treznosti, straha od gubitka i izdržavanja kazne, povlači i beži iz svih situacija u kojima bi mogao biti podstaknut da pije čime samo potvrđuje nemogućnost da bude slobodan i osamostaljen u okvirima svog socijalnog funkcionisanja.
    Međutim, alkoholičar nije zavisan samo od efekta alkohola, već njegovo celokupno ponašanje koje se organizuje oko alkohola, ukazuje na zavisnost i na puno odsustvo samostalnosti i slobode. Kroz sve komponente zavisnosti koje su isprepletane sa zavisnošću od alkohola potvrđuje se njegova nesloboda, nesamostalnost. Taj elemenat ličnosti predstavlja osnovu strukture ličnosti kroz razvoj mnogo pre nastanka zavisnosti od alkohola. Alkoholičar i pre alkoholizma nije dovoljan sam sebi, nije ostvario uobičajeni stepen samostalnosti, niti je stekao svesnost sopstvene slobode u okvirima opšteg društvenog ponašanja i sopstvenih izbora postupaka i donošenja odluka. Alkohol se i javlja kao dopuna za doživljenu nedovoljnost i kao najubedljivija zabluda o ostvarenju sopstvene slobode, samopouzdanja, samostalnosti, pa čak i dominacije na drugima ostvarujući lažno osećanje veličine i značajnosti.
    Alkoholičar dolazi na lečenje zbog strepnje da će izgubiti i da je oštetio ono što mu je neophodno za opstanak. Svaki gubitak ustvari ugrožava njegovu pretpostavku daljeg pijenja i odbacivanja ili produbljenog obezvređenja. Alkoholičar smatra da mora raditi, biti u braku ili čuvati svoje zdravlje, da bi i dalje zadržao svoju zabludu slobode pijenja. Njegova vrhunska sloboda i potvrda samostalnosti je ostvarljiva samo kroz konačnu zavisnost, zarobljenost pićem. I pored svih teorijskih diskusija da li je alkoholizam poremećaj ponašanja, ili bolest, ipak se tvrdi da je neophodno lečiti ga. Savremeni stručnjaci ukazuju da je moguće ostvariti korekciju pijenja različitim oblicima savetovanja za mnoge koji nisu dospeli u fazu telesne zavisnosti, uz diskusiju o načinu, kontroli i korekciji ponašanja u celini. Međutim, ovakav stav je nastao i zato što se poslednjih decenija ipak više govori o štetnom pijenju i o poremećajima ponašanja, psihičkog i telesnog zdravlja bez obzira na postojeću zavisnost. I ne samo da se govori, već veći broj ljudi koji piju i ispoljavaju štetno ponašanje po druge i po sebe, postaju "vidljivi", te različite zdravstvene i društvene ustanove postaju obavezne da intervenišu u smislu menjanja ponašanja.
    Među najdramatičnije oblike poremećenog, štetnog ponašanja spada ubistvo čoveka u pijanom stanju. Tada društvene institucije ipak moraju da intervenišu pa i kazne osobu koja je ubila drugoga u pijanom stanju. I onda dolazi do izražaja stravična tolerancija društva prema pijanom ubici. Ako ubica počne odmah da se leči, postoji mogućnost da ubica bude osuđen na dve godine uslovno, uz lečenje na slobodi, i uz oduzimanje vozačke dozvole na godinu dana. Čak i ovakav apsurdni stav pravnog sistema prema ubici ustvari predstavlja zahtev da i ovakav alkoholičar mora da se leči pa i da promeni ponašanje. Možda bi pijani ubica dobio neku težu kaznu kada bi još nekog ubio tokom ove dvogodišnje uslovne kazne. Konačna kontrola njegovog ponašanja je ustvari da pouzdano godinu dana ne sme da vozi.
    Znači, nije ništa neobično da se, bez obzira na fazu alkoholizma zahteva promena ponašanja, pa čak i pokuša uspostavljanje treznosti prisilnim lečenjem (i na slobodi). I veoma liberalni teoretičari i praktičari koji naglašavaju umereno ili kontrolisano pijenje kao cilj lečenja za alkoholičare u početnim fazama alkoholizma, nerado se saglašavaju da cilj lečenja alkoholičarske zavisnosti mora biti apstinencija, bez obzira na stepen uspešnosti lečenja i trajanja apstinencije.
    Svako "lečenje" alkoholizma postavlja kao cilj promenu ponašanja. Međutim, lečenje alkoholičarskog ponašanja i alkoholičarske zavisnosti zahteva i promenu ličnosti, sistema vrednosti, odnosa, pa i ponašanja, ali sve ove promene se mogu ostvariti samo uz dugo održavanje treznosti, tj. apstinencije. Početni cilj, apstinencija, uspostavlja se tokom onoliko dana koliko alkoholičar ne pije, ali što je duža apstinencija kao početni cilj, time se ostvaruju mogućnosti za promene "drugog reda", počev od promene odnosa i ponašanja prema saradniku u lečenju. Sistemska porodična terapija, koja daje najbolje rezultate postavlja zahtev ne samo za promenom ponašanja i odnosa alkoholičara, već i njegovog saradnika u lečenju - kopacijenta.
    Tako se lečenje alkoholizma ostvaruje kroz paradoks podsticanja uzajamnosti, a time i zavisnosti, ali to je mnogo viši nivo zavisnosti sa punim svesnim učešćem oba "zavisnika" supružnika. Pritom se ubedljivo i ciljano podstiče sposobnost biti sa drugim. Nije cilj podređivanje niti dominacija, nije cilj zavisnost i individualna onesposobljenost, već bliskost i uzajamnost, obogaćenje dopunjavanjem. Sistemsko porodično lečenje alkoholičara ostvaruje zrelo i svesno preuzimanje jasno određenih uloga koje ostvaruju uzajamnost. Imajući u vidu, kao cilj, obogaćenje sebe i drugoga, bliskoga, svako činjenje je dogradnja i sazrevanje svesti o cilju i o vrednosti svakog izabranog postupka za sebe i za drugoga.
    Svaki izabrani postupak samog sebe u osnovi se čini i zbog sebe i zbog drugoga. Svako ostvarenje izabranog postupka i postavljenog cilja povećava uviđanje u sopstvene sposobnosti i podršku samopoštovanju, što je u potpunosti isprepletano sa poštovanjem koje se ukazuje drugome, da bi ojačala bliskost, ali i poštovanjem koje drugi iskazuju svome bližnjem, svoje najbližem. U početku lečenja supružnici spolja posmatrano čine brojne izbore i postupke zbog drugoga, da bi se opravdala i podržala zavisnost. Ali to je zavisnost koja u potpunosti služi prevazilaženju zavisnosti od alkohola i menjanju alkoholičarskih obrazaca ponašanja i odnosa. Tačno se zna da je usamljenom zavisnom alkoholičaru teško da održi apstinenciju u svakodnevnoj socijalnoj sredini, jer niti je razvio sposobnost da bude sam, niti je stekao sposobnost da se odupre svojoj nedovoljnosti posebno kroz održavanje svojih pijanstava.
    Poznato je pravilo socijalne psihologije, pa i psihijatrije: sam čovek postaje bolestan, bolestan čovek postaje sam. Zato se sistemsko lečenje alkoholičara usmerava prema sposobnosti biti sa drugima, uz istovremeno osamostaljenje i obogaćenje sebe kroz samopoštovanje, sve do sticanja uvida da čineći za drugoga, još više čini za sebe. Jer za zrelo, zdravo, obogaćeno socijalno i porodično oblikovanje ličnosti važnija je sposobnost biti sa drugima od sposobnosti biti sam. Jer sam čovek postepeno smanjuje pripadnost drugima i postupno gasi samog sebe, postaje zatvoreni sistem, kome se postepeno nameće otuđenje i osećanje nepripadanja. Tako, kroz godine treznosti u okviru ostvarene bliskosti i obogaćenosti kroz odnose sa drugima, lečeni alkoholičar postepeno ostvaruje osamostaljenu sposobnost da sam proceni, izabere, odluči i ostvari postupke i odnose u okviru svoga treznog ponašanja kojim potvrđuje svoju humanost, svoje sposobnosti, poštovanje drugoga kome čini i sebe zato što čini.
    Svi oblici delatnosti vezani za alkoholizam moraju se održavati i ponavljati. Za takav stav prema alkoholizmu neophodni su trajno motivisani trezni alkoholičari i stručnjaci koji ulažu napor da pomognu onome ko traži lomoć, ali i napor da podstaknu ljude u svojoj sredini da žive zdravijim životom i uzajamnim podržavanjem pozitivnih ljudskih vrednosti.