Početak XXI veka je obeležen velikim istorijskim i društvenim promenama koje se odražavaju u svim oblastima društvenih odnosa, sistema vrednosti i ponašanja pojedinaca. Postepeno obezvređenje komunističke ideologije zbog nesklada između teorija, parola i prakse praćeno je teškim poremećajima društvenih odnosa u kojima je dominirao socijalistički smer sa podlogom komunističke ideologije, uključujući i samoupravljački sistem u bivšoj Jugoslaviji. U našem društvu je došlo do dodatnih lomova istorijskog značaja sa svim pratećim, često brzim i nasilnim promenama u ljudskim odnosima, sistemu vrednosti, porodičnoj stabilnosti i ponašanju pojedinaca.
    Krize našeg društva, državnog uređenja, društvenih odnosa su bile nerazmrsivo isprepletane sa sudbinama porodica i pojedinaca. Porodične krize su bile uslovljene nasilnim mobilisanjem, vođenjem u borbu i rat bez ikakve objašnjive podrške, uz istovremeno tešku materijalnu ugroženost inflacijom i gubljenjem bilo kakvih optimističkih naznaka. Očajanje se svodilo na ogoljeno preživljavanje, za mnoge porodice, po svaku cenu. Pozitivne ljudske vrednosti, kao što su rad, građanska odgovornost, disciplina, poštovanje zakona, su izgubili svoje opšte društveno, a često i individualno značenje.
    Propadanje materijalne pa i ideološke osnove društva uslovilo je i propadanje zdravstvenog sistema. I pored prividnog održavanja ranijih humano postavljenih zakona o pravu na lečenje i o zdravstvenoj zaštiti naroda u celini, praksa je sve ubedljivije pokazivala da se zdravstvo u celini baca na slepi kolosek, prepušteno životarenju bez ikakve podrške uz sve jasnije znakove propadanja. Haotična pojava privatne prakse, u vidu individualnih ili grupnih ambulantskih institucija, kao i potpuna sloboda za otvaranje privatnih apoteka bez društvene i stručne kontrole sa svoje strane su doprineli haosu u oblasti zdravlja ljudi i odgovornosti društva za ostvaraenje zakonski postojećih prava na lečenje.
    Demokratske promene, koje su delimično obeležavane kao revolucionarne, usmerile su se na promene rukovodećih kadrova u mnogim zdravstvenim ustanovama, što je doprinelo da, po ko zna koji put, u našem društvu postaje bitnija stranačka, da ne kažem partijska pripadnost, na čelo tih ustanova dođu osobe bez dovoljno stručnosti i iskustva. Pošto zdravstvene ustanove nisu dobile društvenu značajnost, mnoge promene su se bdvijale i mimo vidljivosti i javnosti. Čak i kada bi se po savremenom rečniku reklo da je ostvarena transparentnost, promene su bile u skladu sa slepim kolosekom na kome se našlo zdravstvo u prethodnom periodu. Prvi "sumnjivi" ministar, koji je smenjen, ostavio je prazninu za sobom. Drugog, stranačkog ministra javnost je sa čuđenjem posmatrala na ekranima. Kada su stranačke borbe i nagađanja "skinula" i tog ministra, nastao je dugi period bez ministra, što je ubedljivo pokazalo nezainteresovanost demokratske vlasti za zdravlje naroda.
    Postoje postupni pokušaji poboljšanja mogućnosti da se ljudi leče, uz krpljenje postojećeg zakona o zdravstvenoj zaštiti, bez jasnih poruka da li će se nastaviti održavanje prethodnog sistema u zdravstvu ili će se nešto menjati u mogućnostima ljudi da se leče. Da li će se održavati zakonska, režimska i parolaška odgovornost društva za zdravlje pojedinca, ili će se zahtevati lična odgovornost za sopstveno zdravlje i lečenje. Nedostaje bilo kakva pretpostavka o programu, organizaciji ili reorganizaciji zdravstvene službe. Nedostaje podatak o učešću društva, države u lečenju ljudi, a posebno, kojih ljudi, iz kojih socioekonomskih slojeva. Tranzicija u zdravstvu više podseća na tunel bez kraja nego na postavljanje perspektive i programa. Postoje naznake da se nešto menja. Na primer, velika pažnja se usmerava na podmićivanje, posebno u invalidsko-penzijskim komisijama, uvođenje advokata koji će braniti i štititi prava pacijenta (prema postojećem zakonu?!), uvode se novi recepti radi kontrolisanja pisanja recepata tj. rada lekara, (psihijatar u domu zdravlja nema pravo da piše recepte iz svoje specijalnosti, ali to pravo ima lekar opšte medicine, na osnovu izveštaja specijaliste). Zatim se najednom utvrđuje da trošenje benzodijazepina postaje udarni problem ne samo zdravstva, već i društva u celini što podstiče administrativno rešenje i maksimalnu kontrolu recepata za te lekove.
    Jedan od "uspešnog" načina štednje na lekovima jeste davanje što manje recepata lekarima, kontrola broja recepata koje piše jedan lekar (što je bila tehnika opominjanja lekara i u prethodnim decenijama - postojala je lista za lekare koji najviše pišu lekove, ne upuštajući se ni u broj pacijenata koje ti lekari leče).
    Administrativni stav prema potrošnji anksiolitika, lekova za smirenje, protiv straha i "nervoze", može se shvatiti kao delić preventivnog delovanja administarcije protiv zavisnosti od tableta. Tek posle donete naredbe koja zahteva disciplinu lekara i apotekara, počela je javna, nedovoljno stručna diskusija o anksioliticima, o njihovoj primeni u medicini i dalje bez ikakvog pratećeg programa za terapijski pristup tim pojedincima koji su na razne načine stekli naviku i zavisnost od anksiolitika.
    U okviru složenih propagandnih programa u savremenom kapitalističkom svetu, najznačajnija kampanja se odvija protiv pušenja. Ne sećam se da je medicina' ikada podsticala pušenje, iako znatan broj lekara i zdravstvenog osoblja spada u ubedljive nikotinske zavisnike. Kapitalistički svet je započeo društvenu i režimsku borbu protiv pušenja i pušača, zabranjujući pušenje na raznim mestima gde ima ljudi. Naglašava se oštećenje pojedinca koji puši, skraćenje života, cena lečenja nastalih bolesti, oštećenje prisutnog nepušača, itd. Ne može se pretpostaviti koliko novca troši ova kampanja. Ali, vidi se kako napredne kapitalističke zemlje hoće da iskoriste našu državu u tranziciji za zidanje novih fabrika duvana, jer je to otežano u tim naprednim zemljama.
    S druge strane se jasno ispoljavaju prateće tendencije prava koje se daje pojedincima u slobodnom društvu, da izaberu i druge oblike zavisnosti, čak tvrdeći da je pušenje marihuane bez ikakve štete, sve do korisnosti za opuštanje i dobro raspoloženje. Holandija ima u "jelovniku" napisane vrste marihuane po lokalima, restoranima, pretežno za turiste, ulažuKi napore da oni sami, članovi "pravog" holandskog društva, je ne koriste.
    Međutim, prevremeno stečena prava dece se odražavaju na sve ranije korišđenje raznovrsnih hemijskih sredstava za menjanje stanja svesti. Istraživanja neprekidno kazuju da se sve ranije javlja prvo korišćenje cigarete, alkohola, marihuane, lepka, ekstazija. Iz redova ovih "eksperimentatora" regrutuju se budući potpuni narkomanski zavisnici "jakih" droga. Pošto savremeno društvo, koje je obeleženo tzv. liberarnim kapitalizmom javno ulaže napor u odbacivanje tradicije, i isključivo vrednovanje razvoja, smatra se da je svaki razvoj, svaka novina istovremeno i napredak, takoreći poboljšanje, onda se i napretkom može smatrati i što ranije sticanje zavisnosti, i što veći broj zavisnika i potpunih narkomana.
    U našem društvu je takođe jasno prisutno menjanje populacije koja dolazi na psihijatrijsko lečenje. Dolaze sve mlađi, sa podacima o primeni raznovrsnih sredstava, stvarajući više zavisničko ponašanje nego jasno oblikovane zavisnosti. Time se u stvari socijalnopsihijatrijsko lečenje preobraća u korekciju ponašanja, sistema vrednosti, i u menjanje porodičnih odnosa. Tako se socijalna psihijatrija pojavljuje kao zaštitnik tradicije i porodice, što mnogi demokratski nastrojeni reformatori smatraju konzervatizmom i smetnjom daljem razvoju savremenog demokratskog društva i svakog pojedinca. U celini, prevencija alkoholizma nije u modi na početku XXI veka. Izgleda kao da se društvo prilagodilo stopi alkoholičara (minimum 2-3% od celokupne populacije) i ne ulaže dovoljno vidljive napore ni u ciljanu prevenciju, niti podstiče lečenje, koje je ipak veoma skupo i dugotrajno.
    Tačno je da se održava izvesni nivo preventivnih delatnosti. Najviše se koriste veliki gradski reklamni stubovi i povremene emisije na televiziji koje pretežno imaju karakter obaveštavanja o mogućnostima lečenja i štetnosti alkohola. U okviru programa koji propagira zdravi život za mlade, prevencija alkoholizma se provlači uz vidljiviju prevenciju upotrebe i zloupotrebe droga. Naglašava se usmerenje prema sportskim aktivnostima "igraj za život". Koriste se likovi i izjave socijalno značajnih modela, popularnih sportista. Ipak, nedostaju obaveštenja o ubedljivoj štetnosti alkohola po telesno i psihičko zdravlje, po porodicu i po radnu sposobnost. Sadašnja veoma glasna obaveštenja o zlostavljanju dece ubedljivo ukazuju da je nasilje u porodici ubedljivo povezano sa alkoholizmom, i sa nasilničkim ponašanjem alkoholičara, ali ovaj program je usmeren prema žrtvama nasilja, koje čine alkoholičari, a ne prema alkoholičarima i njihovom ponašanju. Iako postoje znaci uzajamne saradnje stručnjaka koji se bave zlostavljanjem u porodici i stručnjaka koji se bave lečenjem alkoholizma, nedostaje zajedničko javno istupanje u medijima. Nedostaje usmerenje kako alkoholizam podstiče agresiju i kako se od alkoholizma može lečiti.
    U celini, nedostaje nametljivost u preventivnim akcijama, te i navedeni pokušaji ubrzo postaju razvodnjeni i zaboravljeni. Nedostaju udarne frontalne faze, koje izazovu radoznalost i pažnju onih kojima se preventivne aktivnosti usmeravaju. Takođe, ostaje i dalje pitanje da li treba samo ukazivati da ne treba piti alkoholna pića i živeti zdravo, ili se treba vratiti i podacima o ubedljivoj štetnosti alkohola, pored svih i stalnih pritisaka da male količine svakodnevno popijenog alkohola produžavaju život.
    Kampanja protiv pušenja, koja je uzela neslućene razmere, nije do sada nijednom i nigde povezana sa alkoholizmom. Nije nijednom ukazano da komorbiditetna zavisnost od alkohola i nikotina mnogo ubedljivije Jzštećuje zdravlje. Dok pušenje uglavnom oštećuje telo, združena zavisnost oštećuje celokupno ponašanje i življenje zavisnika. Znači, zainteresovani za prevenciju alkoholizma se nisu ni u ovoj preventivnoj delatnosti dovoljno uključili. Za razliku od preventivnih programa protiv pijenja alkoholnih pića, u kojima se izbegava zastrašivanje štetnim posledicama, kampanja protiv pušenja dramatično koristi zastrašujuće posledice po zdravlje pušača. Aktivisti u borbi protiv pušenja su uspeli da se na kutijama cigareta napiše da je pušenje opasno po zdravlje, dok ni na jednoj boci alkoholnog pića to ne piše. Onda, zakonska pravila, koja zabranjuju pušenje na javnim i radnim mestima, u prisustvu drugih ljudi, potvrđuju mogućnosti i za oživljavanje programa za prevenciju pijenja alkoholnih pića.
    Međutim, ne treba zapostaviti ni žilavu borbu proizvođača i vlasnika duvanske industrije koje zaista hrabro nastavljaju da reklamiraju pušenje uz erotično prebrojavanje, i sada svaka reklama cigarete ima i rečenicu da je pušenje štetno po zdravlje. Oni očigledno računaju na kontraefekat zastrašivanja, na osobe koje će svoju hrabrost i neustrašivost iskazati opasnim ponašanjem po sebe, tj. pušiti i pored ukazane opasnosti.
    Neki glasovi kažu da je celokupna kampanja protiv pušenja organizovana novcem proizvođača alkoholnih pića, koji i na ovaj način pomeraju pažnju sa alkoholizma. Čak ima mnogo preporuka za povoljne efekte redovnog pijenja malih količina alkoholnih pića u smislu "pij malo - pij dobro". Tako se poboljšava zdravlje i produžava život. Sigurno je da za ovakve preporuke ide novac proizvođača pića. Čudi me da se proizvođači duvana i cigareta nisu setili da krenu u kontraofanzivu, pa da na osnovu globalnih, multinacionalnih visokostručnih istraživanja dokažu da 3-5-7 cigareta dnevno poboljšava zdravlje i produžava život. Skoro sam siguran da bi se to moglo dokazati.
    U savremenom kapitalističkom društvu postoji tendencija za sticanje lične odgovornosti za sopstveni izbor. Prevencija u okviru suprotstavljanja alkoholizmu se gradi na davanju potpunih obaveštenja o šteti od prekomernog pijenja alkohola, (ali postoji i pritisak za naučnu objektivnost - da se govori i o koristi pijenja malih količina...) pa da pojedinac zadržava pravo da izabere. Jedina nevolja sa tim pravom izbora i sa informisanjem o mogućim posledicama se nudi mladima kada se njihova psihosocijalna zrelost i sposobnost zdravog izbora teško može potvrditi. Primena straha kao prevencije se odbacuje zato što se stalno naglašava da mladi baš hoće da probaju to čime ih neko plaši, u vidu samopotvrđivanja kroz neustrašivost i eksperimentisanje. Veoma je naglašena parola da treba sve probati, da bi se svesnije izabralo, ali retko se kaže da i prvo probanje može biti veoma rizično. Može se pretpostaviti da mladići od 17-18 godina koji probaju da voze u pijanom stanju, u fazi eksperimentisanja gube mogućnost daljeg izbora u smrtonosnim sudarima u kojima pogine i četvoro mladih ljudi odjednom.
    Jedan svetski popularan estradni umetnik je pre 15-20 godina u intervjuu studentskom radiju rekao da u životu treba sve probati, i da treba svako da dobije triper. Standardni spiker, voditelj razgovora, nije uopšte reagovao, nije znao šta da kaže. Posle 15-20 godina psihijatar je hteo da proveri da li je taj estradni umetnik zaista rekao tako nešto. On je potvrdio da jeste rekao, ali da su ti voditelji ispali glupavi, da su se navozali, jer on nije tako ozbiljno mislio (ako je uopšte mislio). Ova naknadna provera iskaza je usledila kada je ovaj umetnik doveo svoju ćerku na lečenje zbog narkomanske zavisnosti. Verovatno je i njegova ćerka sve probala, kako je on svima preporučivao.
    U okviru te lične odgovornosti i lečenje alkoholizma je oblast lične odgovornosti, građanske svesnosti i uzajamne samopomoći. Ovakav pristup značajno smanjuje odgovornost za društvenu organizaciju lečenja alkoholizma. Tim pre što je alkoholizam tipična socijalno-psihijatrijska bolest ispoljena poremećajem ponašanja, odnosa sa drugima i sistema vrednosti. Udaljavanje od medicine je izgleda podstaknuto i time da alkoholičari u savremenom kapitalističkom društvu piju organizovanije (na primer za vikend), imaju obezbeđene uslove za život (na primer primaju socijalnu pomoć), tako da je moguće da su medicinske posledice alkoholizma manje vidljive. Ipak, istraživanja kazuju da se na internim i hirurškim odeljenjima bolnica nalazi 25-30% alkoholičara, što je ipak više od 10-15% alkoholičara u odrasloj populaciji. U našem društvu u tranziciji, u kome se odvija preraspoređivanje vlasti i materijalnih dobara, i u kome je zdravstvo na slepom koloseku, alkoholizam gubi svoje individualno, porodično i socijalno značenje.
    Populacija se krnji na bezbroj načina ("bela kuga", iseljenje), pa ovo oštećenje alkoholizmom je sve manje značajno i sve manje privlači pažnju. U vreme kada su novine vrvele od članaka o preteranom trošenju anksiolitika, pojavio se mali članak i o radnicima u fabrici kablova. Neki radnik je vozio neku mašinu u krugu fabrike i napravio štetu. Utvrđeno je da su i on i onaj koji mu je dao da vozi bili pod uticajem alkohola. Zatim su napravili štih probu. Pet od dvanaest radnika u sred radnog vremena u toj fabrici su bili pod uticajem alkohola. To ne privlači pažnju rukovodećih ljudi našeg naroda, administracije i vlasti.
    Još uvek se održavaju izvesne zdravstvene ustanove koje imaju osmišljene programe za lečenje alkoholizma (na primer ZMZ), ali mnoge zdravstvene ustanove zapostavljaju i odustaju od programskog lečenja alkoholičara. Već godinama se nije pojavila nova služba za lečenje alkoholizma. Istovremeno, interesovanje stručnjaka za učešće u lečenju alkoholičara je sve manje, a i ranijih decenija nije bilo lako organizovati programe lečenja i stvoriti uspešan stručni tim. Samo uz dobro uspostavljenu edukaciju i vidljivu mogućnost za ostvarenje sopstvene stručne karijere mogu se privući kvalitetni stručnjaci da učestvuju u lečenju apkoholizma. I danas mi bruji u ušima iskaz jednog socijalnog radnika koji je prezrivo saopštavao "svi su oni barabe", iako je praktično ceo svoj radni vek bio član tima za lečenje alkoholičara. Teško je pretpostaviti da će bilo koji novi program zdravstvene zaštite sledećih 2-3 decenije podržati organizovano, dugo i skupo lečenje alkoholičara. Zato se suštinska prevencija alkoholizma u nas, na početku XXI veka mora osloniti pretežno na ono što još uvek postoji, uz maksimalno ulaganje napora i potvrđivanje uspešnosti lečenja. Iako je moguće pretpostaviti gašenje programskog lečenja alkoholičara (dobar program se sastoji od intenzivnog bolničkog i produžnog lečenja bar godinu dana), ipak se pretpostavlja da će se održati stručni i uspešni programi. Znači, prevencija počinje od održavanja onog što je već ostvareno, uopšte se ne može pretpostaviti neka intenzivnija preventiva akcije, niti regrutovanje većeg broja novih stručnjaka.
    Istovremeno, pretpostavljam da će se prevencija postepeno povezati sa organizacijom klubova lečenih alkoholičara. Kao što se tokom svakog sastanka KLA održavaju skupovi na kojima se govori o alkoholizmu, a istovremeno sve više i sve češće o svim drugim psihoaktivnim supstancijama, koje oštećuju prirodno funkcionisanje centralnog nervnog sistema, a time i ponašanje osobe u celini, tako će se nastaviti ovaj minimalni oblik organizovanog preventivnog rada, jer poruke dopiru do malog broja mladih po izabranim školama u gradu u kome se organizuje sastanak KLA. Neophodno je promisliti kako postojeći KLA u svojim sredinama mogu da osveže interesovanje za preventivne delatnosti kroz organizovane programe. Istovremeno se time povećava obaveza terapeuta KLA da obogaćuje ne samo svoje znanje o alkoholizmu već i veštinu u vođenju grupe, grupnih sastanaka i razgovora sa mladima, što treba da primeni u programu prevencije.
    Klubovi lečenih alkoholičara u XXI veku na našim prostorima treba da ostvare dvosmernost u svome delovanju. U jednom smeru je povezanost sa zdravstvenom ustanovom u kojoj se odvija lečenje alkkoholizma. U drugom smeru je uspostavljanje što bogatijeg odnosa sa socijalnom sredinom, sa vodećim ljudima i ustanovama i sa svim ustanovama i mestima u kojima se traži treznost za održavanje ciljane delatnosti. Sada je prilika da se postepeno pojačavaju zahtevi za radnom disciplinom u školama, ustanovama, fabrikama. Ne treba zaboraviti ni održavanje i podsticanje sopstvene vrednosti i delovanje sopstvenim primerom, počev od sopstvene porodice i od najbližeg socijalnog okruženja. Poznato je da trezan alkoholičar, koji je ostvario svoju socijalnu rehabilitaciju može motivisati nekog alkoholičara samo sopstvenim primerom. Poznat je značaj treznog alkoholičara za motivisanje drugih koji bi želeli da se leče, ali ne znaju ni gde ni kako. Zahvaljujući usmerenju prema porodičnom lečenju alkoholičara mnoge supruge traže savete kako da podstaknu pijanog muža da se leči. Iako je poznato da supruge alkoholičara imaju ogromnu prilagodljivost na pijano ponašanje muža, poneka će se ipak, kad-tad odlučiti da postavi terapijski koristan zahtev: ili lečenje ili razvod.
    Smatram da i ne treba napominjati da trezni alkoholičari u sopstvenoj porodici preventivno deluju da osujete ostvarenje porodičnog produženja alkoholizma preko sinova i kćeri. Uspešnost porodične treznosti poveđava broj apstinenata u užoj porodičnoj sredini. I to je uspeh za koji ne treba čekati niti tražiti pomoć od drugih ili od države. Postoji jedna mogućnost koja do sada nije razmatrana. To je: kako osposobiti KLA da prihvati alkoholičara koji hoće da uspostavi apstinenciju, čak i bez upućivanja na programsko socijalno-psihijatrijsko lečenje. Na ovaj način bi se KLA približio načinu lečenja kroz organizovane grupe AA, uz uvođenje veoma jasnog programa. Za takav program je neophodno povezivanje svih postojećih znanja o lečenju alkoholizma uz obavezni oslonac na principe lečenja i održavanja treznosti po principima organizacije AA (koji su suštinski veoma bliski porodičnoj terapiji alkoholizma). Ovde se već upliću i razrešenje KLA kao društvene ustanove koju osniva i održava grupa građana oslanjajući se na solidarnost i uzajamnu podršku. Uz sve složenosti vezane za uspostavljanje lečenja i treznosti alkoholičara ide i određivanje zaštićujuće terapije tetidisom, što mora biti jasno određeno. Po sistemu uzajamnog pomaganja pored održavanja postojećih KLA očigledno je da usmeravajući se prema budućnosti treba tražiti i naći nove začetnike koji će u svojim sredinama pokrenuti stvaranje novih KLA kao i oživljavanje onih KLA koji su postojali pa su se postupno ugasili.
    Svi oblici delatnosti vezani za alkoholizam moraju se održavati i ponavljati. Za takav stav prema alkoholizmu neophodni su trajno motivisani trezni alkoholičari i stručnjaci koji ulažu napor da pomognu onome ko traži lomoć, ali i napor da podstaknu ljude u svojoj sredini da žive zdravijim životom i uzajamnim podržavanjem pozitivnih ljudskih vrednosti.