I dok neki članovi klubova ne žele da pričaju o sebi i svom životu zbog "ovih" ili "onih" razloga (što se u suštini svodi na još uvek izraženu nespremnost da se sami suoče sa svojom prošlošću) Sava Belić je razgovor prihvatio "iz prve", rečima:
    - Zašto da ne, ja nemam šta da krijem!
    Rođen u Novom Sadu 1948. godine, Sava već na početku svoje priče otkriva da ni najmanje ne može da se pohvali srećnim detinjstvom. Već u petoj godini života gluvo-nema majka i otac (kojem "zavirivanje" u flašu nije bilo strano) se razvode, pa kako i sam Sava kaže: već od tada praktično biva prepušten sam sebi. Ne krije da je završio samo osmogodišnju školu, ali zato od njega nećete čuti ono što se kristalno jasno vidi: da je hteo, odnosno da je imao mogućnosti, mogao je mnogo više.
    Sa alkoholom je prvi susret imao sa nekih 10-ak godina kada je osetio, ali samo osetio, njegov ukus. Sve do svoje dvadesete, do izlaska iz vojske, Belić nije drugovao sa njim. Ubrzo se zaposlio i počeo da kao priučeni mesar radi u "Neoplanti". Tek tada salajačko društvo, žurke vikendima, igranke u tada čuvenom Zanatskom domu... počinju polako da ga uvode u svet maligana.
    - Pilo se sve, veli on, vino, pivo, konnjak, vinjak... ali nikad do faze težih pijanstava. Uostalom, pili smo onoliko koliko su nam finansije dozvoljavale, kao u onoj staroj: "Koliko para - toliko muzike". I sve tako do 35. godine. U međuvremenu jedan brak mu propada, ulazi u drugi u koji mu supruga dovodi svoju ćerku. Iako bez dece u oba braka, Sava punu pažnju i ljubav poklanja pastorki kao svojoj ćerki i uspeva da je iškoluje. Nije mu u tome smetala ni apsurdno - tragična činjenica da mu se supruga, već posle 7 - 8 godina braka, toliko propila da joj ni on nije mogao parirati. Pijanstva i svađe su tako postale gotovo svakodnevnica... ali kada je vremenom supruga počela sa stvarima nespojivim za bračnu zajednicu (Sava tu ima svoj - narodski izraz) nakon ukupno 18 godina propada i ovaj brak. Pastorka ostaje sa njim, što dovoljno samo po sebi govori ko je koliki udeo imao u njihovom razvodu.
    Za svo to vreme Belić svoje radne obaveze ispunjava onako kako se to od njega traži. Istina, pije pre, za vreme i posle radnog vremena - ali se ne opija. Iako na poslu svi piju, poslovođi baš on "zapada za oko". Majka mu odlazi na operaciju, traži i ne dobija slobodan dan i tog je dana, kaže, prvi put potegao neoubičajeno više no obično i "kola kreću nizbrdo". Ubrzo dolazi do povrede na radu, bolovanje, pa operacija kolena i konačno premeštaj na lakše radno mesto.
    - Tamo se baš ništa nije radilo, ali see zato znatno više pilo - kaže Belić i dodaje - a onda, zbog smanjenog obima posla, počinju plaćena odsustva. Nisam dugo čekao na red. "Odcepiše" mi godinu dana! Svakog meseca pola plate!
    Nije bio lenj, pa je to vreme proveo radeći kod privatnika. A onda, po povratku na posao primećuje da mu bez alkohola drhte ruke. Tada sve kreće kao na već viđenoj filmskoj traci. Ambulatni doktor, pa u "Zmaj Ognjena Vuka", pa kod interniste, pa na ultrazvuk jetre i dijagnoza - naređenje: odmah na bolničko lečenje od alkoholizma. Na "E" odelenju psihijatrijske ustanove proveo je malo više od tri nedelje.
    I koliko god da su doktori sumnjali u njega i njegovu volju - toliko, pa i više on je bio siguran u sebe. Dr Hajnalka Popov - Radić mu predlaže, a on prihvata, da dođe u klub. I ne žali - naprotiv.
    - Za ovih 10 godina apstinencije sve mii se promenilo u životu - kaže Belić. Zdraviji sam, nema više bolovanja i već je 35 godina kako sam u "Neoplanti". U klubu imam mnogo prijatelja. Čitavu deceniju bez alkohola isterao sam bez recidiva uz nekoliko skrivenih kriza, onih noćnih u snu.