Sticajem okolnosti Hasan Mehmetaj, mašinbravar, našao se u Novom Sadu. Rođen u Peći 1939. godine, 1959. došao je u Petrovaradin da služi vojsku. Vojni rok je proveo u Vojnoj bolnici. Izlazak u grad bio je istovremeno i prelazak preko Dunava. Upoznao je i zavoleo Novi Sad i nešto kasnije još nekog - Gizelu. S njom se oženio, rodila mu je sina i ćerku. Zaposlio se najpre u "Jugoalatu", a 1966. u "Petru Drapšinu", odatle je otišao i u penziju 1999. za vreme bombardovanja, kako naglašava.
    To su bili osnovni podaci iz biografije Hasana Mehmetaja, majstora u plavom kombinezonu u kome je proveo radni vek u dvema poznatim novosadskim fabrikama. Sve bi bilo u redu da se nije umešalo u Hasanov život nešto što je potrajalo 20 i neku godinu.

    Lepo dok nije uhvatilo maha

    - Sve je to bilo lepo - kaže Hasan - drruštvo, mladost, takmičenje ko će više. Ali kad je piće uhvatilo maha krenulo je naopako.
    Hasan je, kako kaže, intenzivno krenuo da pije 1963. godine i redovno pio do 1984. Te godine shvatio je da neće moći sam da se vrati normalnom životu. Otišao je u Dispanzer, primio ga je dr Jovan Srbin, koji ga je poslao u Vršac. Proveo je tamo dva i po meseca i ostavio piće. Uskoro će izjednačiti godine redovnog pijenja sa onim koliko ne pije. Hasan je posle članova našeg kluba: Nikole Felbapa, Slobodana Čobanovića-Čobe i Bele Kovača s najdužim apstinentskim stažom. Bolje reći, on je na čelu druge generacije sadašnjeg članstva apstinenata koja sledi onu čiji članovi ne piju već tri ili čak četiri decenije. Hasan će za dve nepune godine započeti treću deceniju. I to je za čestitku i te kakvu.

    Teške poslednje godine

    Od 1980. do 1984. godine Hasan je zapostavio porodicu i dao, kako kaže, sve na alkohol. Pio je obavezno litru lozovače i nekoliko flaša piva. to su bile kritične godine i za njega i za porodicu. Ruke su mu često drhtale u kući se takođe često čuo plač. Prava propast bila je na pomolu. Spasao se praktično u poslednjem času.
    Po povratku iz Vršca bilo je sve sasvim drukčije. Ubrzo su bili svi radosni.
    - Pravim oproštaj sinu koji odlazi na oodsluženje vojnog roka - priča Hasan - on pije pivo, ja - sok. Sin kroz suze kaže: Tatice je li moguće da ti piješ sok, a ja pivo? Suze su bile radosnice jer je sin znao da sestru i majku ostavlja u sigurnim rukama.
    Vratilo se poverenje i u preduzeću. Bilo je slučajeva da direktor upozorava druge radnike, koji su zbog pića bili na disciplinskoj komisiji, da se ugledaju na Hasana i slušaju njegove savete.
    Sin se ženio, okupilo se 150 svatova. Hasan ne pije. Sin ga "provocira": Sin ti se ženi, a ti ne piješ. E, da znaš, kada bih popio samo jednu, ja bih rasturio svadbu".
    U životu je bilo, za vreme ovih 18 godina (u februaru ove godine postao je "punoletan" u smislu nepijenja) više teških situacija, koje vuku u alkohol, ali Hasan je izdržao.
    Sada, kao penzioner, naučio je od jednog mladog obućara da popravlja obuću i to mu je dopunski prihod. Inače, kuburi s kičmom, invalid je treće kategorije, tako da ni poslednje godine rada nije obavljao svoj zanat.
    Supruga Gizela mi je najviše pomogla - završava svoju priču Hasan Hehmetaj. - Da nije bilo nje, ne bih ni ja bio živ. Ona i sin bili su mi najveći prijatelji u brobi protiv alkohola.