Kao i kredit strah uvek dođe po svoje, makar odloženo ili na rate. Čim je u američkoj bazi Lojd-Paterson okončan Treći balkanski rat, agencija "Skan" je već početkom 1996. sondirala strah kao najzastupljenije osećanje kod stanovništva, a frapantan je podatak da se u Vojvodini visoko kotirao i strah od gladi.
    - Ni sami se psihijatri ne mogu složitti oko definicije straha, a ima i onih koji tvrde da on ne ostavlja trajnije posledice po čovekovo psihičko ili telesno funkcionisanje. U sudskoj psihijatriji postoji tokom veštačenja tzv. nematerijalne štete, podela na primarni strah zbog neposredne životne opasnosti, koji kratko traje dok čovek ne shvati da je ostao živ, sekundarni se pojavi tokom rehabilitacije, dok se stidljivo priznaje i tercijarni / pozni, kao trajna strepnja od sličnih ponovljenih situacija.
    Posttraumatski stresni premećaj definisan je kao psihički poremećaj nakon "katastrofičnog iskustva koje prevazilazi uobičajena ljudska iskustva". Kad je učestao, kao kod nas tokom petanestak godina društvene krize, češto dovodi do drastične i trajne promene strukture ličnosti, rekao je neuropsihijatar mr dr Miodrag Doroški, načelnik na odelenju Klinike za bolesti zavisnosti.
    - U Irskoj su, recimo, kao parametri zza dubinu društvene krize uzimani stopa nezaposlenosti, pad društvenog proizvoda, procenat razvoda, rasprostranjenost alkoholizma i drugih bolesti zavisnosti... Za poslednjih petnaestak godina kod nas su se ta merila ispreturala, stvarajući mrežu specifičnosti nepoznatu u drugim sredinama. Tako se među ljudima, ne previše povezanim, javlja i neočekivana solidarnost, pa srećemo pojedince koji na ulici daju prosjaku 20 dinara za hleb ili pomognu nekoj bakici da uđe u autobus, dok unutar zatvorenih grupa kakva je porodica, postaju nesnošljivi tirani.
    U istraživačkom timu projekta "Eskalacija društvene krize i samoubistvo" došli smo do neočekivanog podatka da je najmanje samoubistava bilo u godini bombardovanja, jer je drastična opasnost naterala ljude da pokrenu poslednje atome snage za puko preživljavanje. Ali nakon toga "probudila" su se reaktivna stanja anksiozno-depresivnog tipa. Mnogi latentni poremećaji koji bi u uslovima društvene stabilnosti možda takvi i ostali, kod nas postaju manifestni. U konstantnom su porastu bolesti zavisnosti, te maligna i kardiovaskularna obolenja, sve je više razbijenih brakova... Pojedinačan stres može se i ublažiti, ali naša hronificirana, konfliktna i disharmonična situacija, uzdrmanost institucija, nedostatak osećanja pripadnosti, predugo življenje bez jasne slike o budućnosti, potrošili su kod stanovništva i poslednje rezerve energije.
    Vojni komandanti su primetili da im vojnici psihički mnogo bolje podnose direktna borbena dejstva nego kad ne znaju šta ih sutra čeka. Neki su to nazvali "verdenski sindrom": višemesečno boravljenje u blatnjavom rovu među pacovima, kad niko ne zna kad će stići naredba za juriš.
    Potvrdilo se da se čovek ne može istrenirati za katastrofične dogadaje. Od pojedinačnog sklopa ličnosti zavisi da li će i u kojoj meri doći do psiholoških poremećaja. Čovek "puca" tamo gde je najtanji. Istraživanja su pokazala da ljudima koji su češće bili pod traumatičnim udarima opada imunitet, te postaju ranjiviji od onih koji su se samo jednom našli u životno dramatičnoj situaciji. Nemački stratezi su u Koblencu psihološki trenirali jedan kontingent svojih vojnika određenih za intervenciju u Avganistanu, ali delotvornost priprema je bila mala. Ustanovljeno je da "objekti" eksperimenta nisu ništa manje traumatizovani od onih drugih, poslatih u avganistanske gudure.
    - Teško je uživeti se u psihološko funnkcionisanje druge osobe. I za to treba posedovati tzv. fluidni identitet, što se ne uči iz knjiga i uvreženo je verovanje da je taj empatijski dar bolje razvijen kod žena nego muškaraca. To što, na primer, Svajcarac živi u relativnom materijalnom blagostanju, ne znači da nema i nije podložan psihopatologiji, samo što je ona drugačija od naše tranzicione. U irskom istraživanju koje sam ranije pomenuo, primećeno je da pad društvenog standarda izaziva različite telesne i psihičke probleme, ali slične posledice ima i porast društvenog standarda.
    Do tranzicionih potresa, Mađarska je bila u vrhu evropskih zemalja po stopi samoubistava, sa 30 na 100.000 stanovnika. Sada to mesto preuzimaju nekadašnje republike bivšeg SSSR, pre svega pribaltičke, pa je u Litvaniji i Letoniji stopa prešla 40. Njihovi stručnjaci razloge traže pre svega u razbijenim psihosocijalnim okvirima i nestanku nekad stabilne porodice i okruženja. Pritiska ih globalizacija i primorava da se odreknu svojih tradicija, ne bi li se dodvorili svetskim moćnicima. Sve to razbija stabilnost društva. Put ka primamljivim integracijama, nije ni malo lak.
    Možda će se Evropa i integrisati, bar ekonomski, ali iskustvo govori da stari narodi na starim teritorijama imaju duboko ukorenjeno kolektivno nesvesno, koje je možda nemoguće pretopiti u zajednički model. Jer svi znamo da u nama postoji nešto starije od nas - arhetip. Amerika je uspela modelom "melting pota" da pridošlice iz raznih naroda i država integriše u novoformiranu zajednicu, no uzaludan je pokušaj brisanja razlika među starim evropskim narodima sa ukorenjenim plemenskim osobinama. Iskustva iz Prvog i Drugog svetskog rata govore da to može izazvati i najsurovije pokolje.
    - Stara je jevrejska kletva "dabogda iimao pa nemao". Živa su sećanja kako se živelo u ovoj zemlji - uz sve njene nedostatke. A sve to nam ne omogućava poredak koji se sociološki određuje kao demokratski. Međutim, demokratske institucije sistema su uvedene pre no što su nastupili civilizacijski pomaci. Može se i banana država proglasiti demokratskom, konstituisati parlament, vladu i višestranački sistem, ali budite ubeđeni da će sin predsednika, kad mu se tata umori nakon nekoliko mandata, dobiti na izborima skoro 100 odsto glasova. Na Balkanu su propušteni mnogi vekovi i moramo prvo nadoknaditi civilizacijske vrednosti: toleranciju, razumevanje drugih i različitih ljudi, solidarnost, mogućnost da ako imaš moć ne zloupotrebiš je, izbegavanje praznog umovanja... Kroz rad sa ljudima znam da su mnogi brakovi zapali u krizu, pre svega zbog ekonomskih razloga i uzdrmani su ženinim pitanjem mužu "kad ćeš već jednom doneti pare u kuću". Do skora stub porodice, još više ga deprimira to što i sam sebi postavlja isto pitanje, jer je tako vaspitan. Arhetipska je predstava o ocu kao lovcu koji porodici donosi plen, a sad se on vraća praznih ruku! Mnogo veći procenat samoubica kod muškaraca nego među ženama, posledica je njihove veće izloženosti u životnoj borbi. Pre toga, po balkanskoj tradiciji, beži se u alkohol, dok se agresija ispoljava prema najbližima i sebi. Imao sam pacijenta koji je sa simptomima alkoholizma četiri puta na kliniku dolazio u teškom depresivnom stanju, jer četvoro dece od njega nešto očekuje, a on nema način da zaradi. Pozitivnu agresiju kojom se ljudi bore za bolji status u svom poslu, on više nema gde da konstruktivno ispolji. Takav degradirajući primer možete pomnožiti sa stotinama hiljada.
    Mnogi smatraju stres donekle i korisnim za organizam, jer sprečava monotoniju života, a budi adrenalin i odbrambene mehanizme za rešavanje traumatičnih situacija, te ću vam izneti sledeći slučaj:
    - Došao mi je čovek koji je tokom drušštvene krize potpuno "zaribao": izbeglica je, dužan 100 hiljada maraka, žena ga je napustila… i kad sam pokušao da mu, pomalo filozofski, objasnim kako idealnog života nema, te da je stres svojevrstan začin, odgovorio mi je skeptično: "Doktore, meni je onda život i previše začinjen!"