Odlučnim koracima nalik onima iz vojničkih dana prelazim poslednje desetine metara od glavnog ulaza psihijatrijske ustanove. Da me je tada neki "lala" sa strane gledao verovatno bi pomislio:ovaj mora da je nešto zdravo besan! I bio bi u pravu. Bio sam besan…ali na mene. Dozvolio sam sebi da posle 11 godina po drugi put idem…gde idem. Zastajem na nekoliko sekundi pred prvim stepenikom i vraćam se petnaestak godina unazad u mislima.
    Prisećam se trenutka kada je umrla moja desetogodišnja ćerka, moje jedino dete, kada sam uplivao muški u alkohol, a onda po domino efektu kada sam vremenom izgubio nekoliko dobrih prijatelja sa kojima sam se u svemu slagao izuzev u jednom:oni su znali nekad da popiju a ja sam znao nekad da ne popijem, kada sam morao prerano u novinarsku penziju i na taj način izgubio posao koji sam nemerljivo voleo ali koji nije funkcionisao kako valja i treba u kombinaciji sa depresijom i alkoholom, kada mi se rasturio brak pri čemu je on zdušno kumovao, kada sam izgubio oca koji mi je bio veliki oslonac u životu i kada je među mnogim stvarima koje sam propustio da nabrojim, čak i telefon prestao da mi zvoni. Ostao sam tako da živim sa majkom i alkoholom koji mi je, periodično ga koristeći, davao lažnu sliku života.
    Popeo sam se uz onih nekoliko stepenika i moj bes se pretvorio u osmeh. Ne na usnama već u duši, jer ponovljeni dolazak na "E" odelenje pažljivo sam planirao mesecima unazad. Znao sam sve šta hoću samo nisam znao kako da dođem do toga. Jer zamislite kako bi to izgledalo da šetam ulicama mog grada sa tablom okačenom oko vrata na kojoj bi pisalo:Ne pijem, usamljen sam, hoću da se družim, treba mi podrška, želim da imam bračnog druga, razumevanje, hoću nešto korisno da radim!?
    Nakon par Nedelja boravka na odelenju neočekivano sve se desilo za manje od jednog minuta. Bukvalno na hodniku susreo sam se sa dr Miodragom Doroškim koji mi je kratko rekao: "Đorđe ponedeljkom, utorkom i sredom dolazićete na sastanke terapijske zajednice, a utorkom u 17 sati da vas vidim u Klubu!" Okrenuo se i otišao. Imao sam utisak da je nedostajalo još samo da kaže amin.
    Klub, kakav klub… mislio sam još uvek zbunjeno stojeći sam u hodniku. Šta ću ja tamo? Setio sam se tada kako sam uporno vrdao i odupirao se i nogama i rukama sugestijama socijalne radnice, terapeuta gospođe Olge Janković da makar posetim ovaj klub. Bio sam sateran u ćošak.
    Prvi sledeći utorak, vreme hladno a dlanovi mi mokri, ulazim u naš klub. I onda šok! Ljudi mi prilaze, rukuju se, pozdravljamo se i upoznajemo, nakom kraćeg vremena počinje i razmena telefonskih brojeva. Osmeh na svakom licu i što je najvažnije niko ne pita ni šta si pio ni koliko ni zašto. Primaju me i prema meni se odnose kao prema nekom koga znaju ko zna koliko dugo. Predsednik kluba gospodin Zoran Manojlović odmah počinje priču o mom angažovanju na klupskom listu. Iz utorka u utorak postajem svestan da se sve prijatnije ovde osećam te da mi klub postaje moj drugi dom. Vremenom postajem bogatiji za neko novo poznanstvo ali i stičem prijatelje. Privatno se posećujemo, družimo. Telefon posle ko zna koliko godina počinje da zvoni. Zovem i ja. Obaveza mnogo, neke su lakše neke teže. Dani postaju ispunjeni od jutra do večeri. A alkohol? Iskreno o njemu ne samo da ne govorim nego ni ne mislim. I neću, a i nemam vremena.
    Danas živim život jednog drugog Đorđa, kvalitetniji i sadržajniji. I na kraju ne mogu a da ne spomenem sledeće: stimulativno je i lepo čuti kako doktori o vama govore da ste na dobrom putu i da su zadovoljni. Uz puno poštovanje prema njima ja sam u celoj ovoj priči ipak najzadovoljniji. Iako je predamnom još mnogo toga što treba da uradim, kada uveče legnem napravim kratak presek stvari koje sam tog dana uradio i podsetim se šta mi je sutra činiti, ugasim svetlo i zadovoljan samim sobom zaspim.
    E to je ona karika u lancu života koja mi je nedostajala.
    Pa, do sledećeg utorka, koji može biti i u petak, subotu, sredu…