Krvave oči su i ovog jutra ugledale svoj odraz u ogledalu. Pustile su jednu suzu, tešku kao breme na leđima nekog iznemoglog starca, pustile su je da klizne niz obraz kao sa dobro ohlađene pivske flaše. Znao je da će opet da ga zaboli, znao je da neće moći sam umiti lice i nonšalantno izaći iz stana te nepoznate žene. Znao je da ga tamo daleko čekaju tužne crne oči na iznemoglom licu, da su se napojile tugom, dok su ćele noći plakale i da ih je prvi zrak sunca koji je kliznuo niz prozorske kapke umio još većini strahom.
    Toliko puta mu je oprostila te pijane noći, dok je u naručju stiskala tople dečje zagrljaje, toliko je puta slušala ono tužno, onako tužno kako to samo deca umeju da izgovore: "Gde je tatica mama, kada će da dođe?" Znao je da, ko zna po koji put mora da moli za oproštaj, znao je da tu toplinu ne sme da izgubi, jer će i on sam biti zauvek izgubljen. Znao je da je čoveka u njemu gledala samo ona i da najiskreniju ljubav tih dveju devojčica ne može da zameini ni jedna lažna kafanska prijateljica.
    Još dugo je gledao svoj lik u ogledalu i činilo mu se da počinje već sam sebi da se gadi. Umio se žurno u nadi da će da spere sav gnev sa podočnjaka, užurbano izašao iz tog tuđeg stana, zalupio vrata za sobom kao da želi da zapečati svoju prošlost. Eh, kad bi se ona zatvarala kao ova trošna vrata, sve bi bilo lepše sve bi bilo drugačije...
    Žurio je niz dugačku, jedva poznatu ulicu, do obližnjeg marketa, ušao je i čini se da mu se samopouzdanje počelo vraćati. Deca će se sigurno obradovati "smokiju", "plazmi", čokoladi, žvakama, sladoledu; njoj će uzeti poslednji buket cveća i bombonjeru u obliku srca - ne bi li joj dočarao da je, i pored svega, iskreno voli. A onda ... dok je pogled lutao po ukrašenim rafovima, zasijale su mu oči strahom i toplinom, oblio ga znoj i nije više mogao da odoli. Uz neko duševno opravdanje samom sebi pod izgovorom; "Nek se nađe u kući - trebaće" i ruka, koja je već počela da se trese od prevelike želje za tom tečnošću, pružila se do grlića bistre "stomaklije".
    U uglu kraj kase mašio se za novčanik i zbunjeno ustanovio da njemu nije ostalo ni malo od onoga što je poneo, a hleba treba tek kupiti za porodicu, treba deci kupiti knjige za početak školske godine, a kako su samo uspešno njegove devojčice završile prethodnu. Treba ženi kupiti cipele za predstojeću hladnu i tešku zimu, koliko dugo već nosi ove poderane i kvasi već obolele noge. Tu je stara iznemogla majka koja sama obrađuje ono malo zemlje na selu i koja se svakog dana nada da će njeno nejako čedo koje je sama očuvala, odhranila, oženila sa svojih deset prstiju, grčevito kopajući ono neplodno tle, da dođe makar jedan dan i nađe joj se bar za čašicu hladne vode, kad je sunce tako visoko i nemilosrdno je peče. Da, tu je i operisani očuh koji sam leži u bolesničkoj postelji i zbog premale penzije ne može sebi da priušti jedan tako običan i tako neophodan tek. Treba ga obići. Stigli su i računi za struju, za vodu, za stan. Treba opravdati i dane izostanaka sa posla...
    Otreznio se i izašao vani, upalio kola, iako mu se pred očima vrtelo ono drveće, oko njega titrala bela linija u ošamućenom mozgu, i - krenuo je kući...
    Pokušavao je grčevito da se seti jučerašnjeg dana, šta se sve dogodilo, gde i sa kim je bio, šta je radio. Ali ... slike su bile tako nejasne, tako isprekidane, sve nekako nedorečeno, sve ispresecano. Maglovito sećanje vratilo mu je sliku te jeftine provincijske "mehane", prepune već omalovažavanih žena bez morala, a u prljavoj postelji jedne od njih se ovoga jutra probudio. Ljudi su se nesvesni već teturali od stola do stola na nesigurnim nogama, bilo je tu i nekakvo nasmejano društvo koje je na kolenima ljuljalo devojčicu godina njegovih kćeri sa mikrofonom u ruci i oskudnim krpicama, u čija su nedra prljave, ljigave, pijane ruke grubo gurale odvojeni novac, možda za detetovu ekskurziju. Seća se da su ga te iste ruke ponosno tapšale po ramenu dok je on velikodušno pisao čekove i brojao dinare čaščavajući i kafanu i konobarice i društvo za stolom sa kariranim prljavim stolnjakom, mokrim i pritisnutim staklom polomljenih čaša i prevrnutim flašama - broj im se ne zna. Ko zna čega bi se sve setio da nije morao da ostavi kola na obližnjem parkiralištu i da se popne stepeništem do vrata svog voljenog doma.
    Kao kakav uplašeni miš, nečujno i bojažljivo otvorio je vrata, a iz ugla sobe kraj prozora, kao strele probole su ga njene oči čiji se sjaj davno izgubio, dok su izbezumljeno gledale predaleko prostoranstvo iza otvorenih kapaka. Osetio je da "ona" nije više "ona" ista i - uplašio se toga. S mukom je izustio "Dobro jutro...". Ali nije inu se vratilo onako kako je očekivao, nije mu skuvala duplu kafu za oproštaj, nije mu pružila tabletu protiv glavobolje, nije mu sklopila svoje ogrubele istrošene ruke oko vrata i nisu ga te usne, iz kojih je nekada znao da poteče med, molile, da to ne radi više. Kao da joj je svega bilo dosta, kao da više nije mogla to da trpi, kao da više nije želela da laže ni sebe ni decu. Posle dugog ćutanja, kad su se pogledi sreli i kad oči nisu bile onako tužne jer su ga posmatrale, onako, ispitivački, i koje su se, čini se u sekundi, napunile nekom zlobom, nekom mržnjom, odgovorila mu je; "Gde si do sada, deca su te čekala do dugo u noć? Zaboravio si da si obećao mlađoj ćerci da ćeš je voditi u cirkus, a starijoj je trebalo da odeš na roditeljski sastanak. Da se vide ocene detetu, završni je razred, treba na ekskurziju da ide. Gde su ti pare? Ostale u kafani. Častio si društvo i kurve! Deca već mesec dana idu u školu bez knjiga. I da znaš, odmah da si se okrenuo i izašao na ova vrata! Vrati se tamo odakle si došao!" Njeno srce, već okamenjeno, nije ispustilo ni jedan trzaj, nije zaplakala već ga je uporno probadala svojim pogledom. A on ... zatečen i uplašen, pružio joj je cveće i bombonjeru, kao da nije znao da ona više nije mogla ničim da se kupi, a ipak se nadao da će to da je omekša, bar malo. Ne, bila je kamen, zapravo nesalomiva stena, postojana i na kiši i na suncu i na vetru i na snegu. Ništa više nije moglo da popravi njeno osećanje poniženja i zanemarene žene i porodice. Kad je ugledala flašu "stomaklije" u prozirnoj kesi, sve je puklo.
    Više reči nisu bile reči, sad su udarale jedna u drugu, sad su se varnice u munje pretvorile - prvi put su se posvađali sa tako puno mržnje. Ranjavali su jedno drugo, boli su se rečima i to tamo gde najviše boli. Oči su uveliko zakrvavile, veđe skupljene, čela nabrana. Kao da se nikada nisu budili u međusobnom zagrljaju, kao da mu dan nije počinjao njenim osmehom, kao da mu nije hladila umorno čelo i kao da nikada nisu zajedno upirali poglede u ta dva blaga života koje su sami izrodili i koja su im pred očima rasla, smejala se i ispunjavala im srca. Kao da se nikada nisu voleli.
    Žustra rasprava je tako naglo prerasla u tešku svađu. Ona je imala mnogo toga da mu kaže - da mu dokaže; mnogo puta je ćutala i prećutala, mnogo toga je gutala, a on pravo opravdanje nije nalazio, protivotrov tim otrovnim recima i - postojao je sve više nemoćan, a bes u njihovim srcima je rastao i rastao... Opet se mašio za tu gorku, njemu sada tako neophodnu tečnost, ljutito je jednim snažnim trzajem otvorio bocu i grčevitim stiskom prineo ustima. O kako je vapio za njom, za tom rakijom, kako je gutao njenu gorčinu, više nije mogao od nje da se odvoji - kako je samo lagao sam sebe!!! Činilo mu se da u njoj pliva rešenje za sve što ga tišti, da je baš tu odgovor na sva pitanja što ga muče. Sve će u porodici biti sređeno kad toj boci vidi dno - i dobio je, činilo mu se, neku nepobedivu, nenadjačivu snagu. Nakon par minuta odvojio je flašu od usana, namrštio je znojavo čelo i sve je kulminiralo njegovom pesnicom. Da, tukao je njeno naborano lice i tukao, tukao... Uzalud se ona, iznemogla, branila krvlju umazanim rukama, tragovi i ožiljci su se pojavili i ostaće zauvek po njenom licu, telu, u njenom srcu prepuklom od bola i u njenoj duši. Ostaće u njoj - krvarice večno, jer te rane se ne vidaju tako jednostavno, maramicom, zavojem ili previjanjem, one krvare i kad ona diše i kad gleda ljude, njega, decu... Kako samo bole kad ugasi svetlo, legne sama u hladan krevet, zatvori oči i oseti da je kasno za sve.
    A u drugoj sobi, u mraku, dva vesela oka su bespomoćno pustila da strah iz srca i iz zgrčenih mišića izađe kroz suzu. Još uvek nedovoljno zrela, još uvek mala i nevina, još uvek tako zbunjena, pružila ručice svojoj starijoj sestri i upitala: "Zašto se mama i tata svađaju? Možda je tata zaboravio da opere ruke pre jela; možda je slomio mami najnoviju vazu? Kaži mami da se ne ljuti na mog taticu, kupiće joj tata drugu za 8. mart, daćemo im moje kockice i igračke ne bi li se pomirili. A, možda nas oni više ne vole?... Zašto nas ne vole, šta smo sad učinile?" Ona kao starija, svakako je mnogo više shvatila i progutala gorčinu iz grudi, zagrlila je snažno, mazila je nežno po svilenoj kosici i rekla: "Budi ti dobra, slušaj mamu i tatu i uči školu. Sve će biti u redu". Sama je znala da je problem mnogo veći, znala je da je stvar mnogo dublja. Jedino nije mogla da shvati zašto im se to dešava, zašto ne mogu da žive kao ostale porodice, kako su njene drugarice bile bezbrižne i nasmejane, a ona je uvek sedela u svojoj klupi i zamišljeno gledala kroz prozor dok su je mučile sumorne misli: "Da li je kod kuće opet isto?!" Nije mogla da shvati zašto se sve promenilo, zašto im se to događa, zašto ne mogu opet da žive normalno. Zašto se jednom ne okrenu oko sebe i ne pogledaju u njih dve: jednu tako uplašenu, malu i nevinu devojčicu i jednog tako hrabrog, prerano sazrelog i tužnog devojčurka? Zašto ne potraže opet onaj sjaj, koji im je sada davao volju za dalje, za napred, za sve? Zašto ih ne uzmu na krilo, prigrle uz sebe i zašto konačno ne shvate, ipak nije kasno za sve? A pravi razlog za to je upravo tu, raste pored vas, u poprilično bolesnoj sredini, ali ipak raste. O zašto tata opet, umesto nje, sestre i mame uporno grli tu prokletu "stomakliju"?... Zašto?