Молитве на језеру
4
Николај Velimirović
LXI
Топе се снегови на планини, кад сунце обасја; и потоци се сливају, да оперу земљу. Које ће сунце отопити снег с врхова ваше душе, синови људски, и опрати земљу вашу?
Као љути мраз тако је стегнута душа ваша од греха. Као лањски снег, на који пада нови снег, тако непомичан лежи ваш лањски и преклањски грех, постеља греху данашњем и сутрашњем.
Не би имали греха, да немате грешности; грешне воље да немате, не би греха имали. Не би се задржавао снег на планини, кад би земља била топла; кад би топла земља била и кад би се хладна магла, што крије сунце, уклонила, не би се задржавао снег ни на планини ни у долини.
Хладна почва, и хладна магла између вас и сунца вашег, гомилају снег на снег, и лед на лед.
Ко ће отпустити грехе ваше, и замрзлост вашу ко ће откравити?
Залуду ви сами себи опраштате грехе. Опраштањем својих грехова ви од снега правите лед, још глађу постељу за нови снег.
Светлост тросунчаног Божанства једина може отпустити грехе ваше, као што сунце једино може отопити снег на планини, отопити снег и лед, и измамити цвеће из црне земље.
Опраштају ти се греси, устани! Човече, познајеш ли онога, ко има власт, да те поздрави овим слатким речима? Кунем ти се, нећеш га наћи ни срести на земљи, ма сву земљу унакрст разрио. Ма разрио и све земље, што круже око сунца, нећеш га наћи. Јер он од земље није, и земља га не храни.
То је небесни човек, спаситељ душе твоје, далеко од онога ко сам себи грехе опрашта, а близу, врло близу онога, ко омрзне грехе своје и завапије небу, да их истреби.
Његов умје чистији од сунца, и реч је његова врелија од сунца. Те топи снег са душе човекове, и измамљује цвеће да расте. Све наслагане спратове снега и леда може он отопити и сву земљу опрати. Њега призови из дна душе своје, и доћи ће.
Кад он викне: опраштају ти се греси, - душа твоја, сада укочена под теретом греха, постаће лака и покретна, и нестаће раслабљености тела твога.
Греси душе ране су душе. Како ће бити тело здраво у рањаве душе?
Безумник говори: гле мога суседа, окорелог грешника, како му тело цвета здрављем! Заиста грех душе не штети тело, говори безумник.
Очекај, безумниче, очекај још мало, док гној душе не пробије кроз тело. Тад ћеш закључати уста своја и бежати од греха као што бежиш од смрадне трулежи. Очекај док црв не разједе јабуку изнутра, и ожалостићеш се од њене спољашње увелости и бледила.
Тад ћеш и ти стати с губавима украј друма и самртнички викати: Сине Божји, помилуј ме!
И тад ћеш чути - и разумети спасоносне речи: опраштају ти се греси, иди с миром!
LXII
Чујем глас из дубине где говори: безгрешан ће ходити међу болесницима и неће се уболестити. Јер безгрешност је здравље и снага, пуноћа здравља и снаге.
Безгрешан не умире. И ако умре безгрешник због туђих греха, оживеће. Као и све болести - и смрт је болест, коју наноси грех. И као што ниједна болест нема власти над безгрешним, тако ни смрт нема власти над њим. Заиста, синови земље, и смрт није друго до болест.
Нека устане онај, ко је господар над грехом, и биће господар над болестима. И лечиће болесне, и васкрсаваће мртве.
Гле, безгрешност значи много живота, а грешност - мало живота. Бацајте врело угљевље у зелену траву, и нећете је запалити. А траву исушену од сока животног запалиће врело угљевље. Још су немоћније болести према безгрешноме него огањ према зеленој трави.
Безгрешан има много живота, и даје; грешан има мало живота, и отима. Ко има много живота, томе се још даје, као вода пуноме мору. Ко има мало живота, од тога се одузима. И што више буде отимао, све ће мање имати. Заиста, живот је поклон, и само се да поклонити, и поклањањем умножава се. А отмичар ће се све више смањивати, док не ишчезне.
По планинској трави ходи слух: грех и болест не могу нагристи и разјести живот; само га могу потиснути и заузети место живота.
По зеленом језеру жубори слух: много живота јаче је од много греха; и много живота прогони грех и заузима место греха.
Кроз сву земљу скроз ходи, ходи слух: живот и болест односе се као постојеће и непостојеће; царство једнога не зна за царство другога.
Кроз сву звездану васиону скроз шумори, шумори слух: додир с Богом чисти од греха; додир с Богом лечи од болести; додир с Богом избавља од смрти.
Пророци и мудраци вичу оно што ангели шапћу: ко се дотакне живота, живеће; ко се дотакне греха, умреће. Ко зна живот, тога и живот зна; ко зна смрт, тога и смрт зна. Живот нема очи за смрт, нити смрт има очи за живот.
Погле, како присуство Сишавшег с неба лечи оне, који исповедише живот, и умртвљује оне, који исповедише смрт!
Погле како је Син Девојачки препун живота, и како га даје оним синовима женским, који се повратише девојачком стиду и запросише живот у Животодавца!
Погле, како је лако Препуноме одливати, и Безгрешноме отпуштати грехе, и Здравоме лечити, и Животоносноме мртве васкрсавати!
Душо моја, устани и ходи. Ево опраштају ти се греси. Ево лечиш се од немоћи, и смрт је готова да побегне.
На маленом пољашцу, што ти грех и болест још не уграбише, усправи се, душо моја. И сва бивша твоја поља, отета непостојећим, биће опет твоја.
Господе мили и премили, верујем и исповедам, да си ти живот.
Само ми отпусти грехе, Славо моја, и све остало даће ми се само собом.
LXIII
Војници живота, војујте крепко и не сустаните веровати у победу. Победа се даје оном, чије око неуморно гледа у њу. Ко помисли на пораз, победа му се губи из вида, и он је не налази више. Малена звезда у даљини, што од истрајног погледа расте и приближује се!
Живот је победа, децо моја. Војници Живота војници су победе.
Стражарите будно, да ниједан непријатељ не ускочи преко зида у ваш град. Ускочи ли један, град је изгубљен. Само једна змија увукла се у Рај, и Рај се претворио у Пакао.
Гле, једна кап отрова у пуно тело крви, и лекари проричу смрт!
Није важно убити непријатеља ван града колико не пустити га у град.
Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.
Шта вам вреди, ако свет освојите, и свет вам заузме место душе? Заиста, свет ће остати, али душе ваше неће бити. Плашљива је тица душа, и ако мало, мало пепела баците на њу, она прне и отима се да побегне.
Скупља је душа од света, - боље, дакле, освојите душу него свет. Вернији је савезник душа него свет, - боље, вежите савез с душом. Богатија је душа од света, - боље, остављајте своје благо у њу. Моћнија је душа од света, - боље, тражите здр�авља у њој. Лепша је душа од света, - боље, узмите њу за невесту. Плоднија је њива душе него свет, - боље, трудите се око ње.
Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.
Не изгоните ђавола ђаволом. Јер увек ћете имати ђавола у кући. Него изгоните ђавола Богом. И ђаво ће побећи, а Бог ће остати.
Не војујте огњем против огња. Јер ћете учинити огањ сувише великим, и сагореће и ваша кућа, поред куће вашег непријатеља. Него водом војујте против огња, и угасићете га.
Не дижите смрт против смрти, јер ћете повећати њиву смрти. Него дижите живот против смрти, и смрт ће узмаћи као сенка пред сунцем.
Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.
Ваш циљ ваше је и оружје. Ако за Живот војујете, од Живота и очекујте венац славе.
Немојте имати два циља, нити двојаког оружја. Када је циљ живот, живот је и оружје. Када је циљ смрт, смрт је и оружје. Где год се помешају живот и смрт, смрт је победилац.
Нити тражите награду с две стране. Јер друга је страна смрт.
Нити служите два господара. Јер другоме господару име је смрт.
Све жртвујте за Живот, и све очекујте од Живота. И Живот ће вам дати све.
Ко освоји Живот, ваистину освојио је најбогатији град у свима световима. И наћи ће у том граду више блага него што око може прегледати, и срце пожелети, и сан сањати.
Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.
LXIV
Ко унесе грех у свет, Господе, те се сав свет уболести, и постаде храна смрти?
Ум је капија, кроз коју грех уђе. Кроз ум кану кап отрова у срце и у душу.
Одвојен од девичанства и светлости, не троичан него јединичан, ум се одваја од свете Триаде, и стоји као четврти, - непостојећи. И мисли оно што је земаљско, а не оно што је божанско.
Одвојен од девичанства душе и светости срца ум је сецка Сина Божјега, наличје Мудрости. Ова мрачна сенка простире свој мрак и на душу и на срце. И кад се све троје обавију мраком и убуђаве, онда се образује несвета Триада, сенка Свете Триаде, као што је непостојеће треперава сенка постојећег.
Шта је први грех ума, Господе, којим се унесе мука и страдање у сав род човечји?
Први грех ума јесте самообмана, други гордост. Прикован чулима за непостојеће, ум узима непостојеће као постојеће.
Самообмана гледа у слику месеца на језеру као на прави месец, и јури да га ухвати у води.
Самообмана види конопац као змију, и бежи од њега.
Самообмана пса види пса у води, и нагони правог пса да лаје на своју сопствену сенку.
Самообмана о покретном пепелу овога света нагони ум, да придаје битност овом свету, и застире га заборавом истински битног света.
Заиста, самообмана ума је први грех. Овај први грех ступа у брак с гордошћу, из кога брака рађају се сви греси и сва зла, од којих долази мука и страдање.
Како гордост да се појави одмах после самообмане, Господе мој?
Откривачи новога и дотле незнанога увек се пуне гордошћу.
Самообманути ум открива за себе нешто ново и дотле незнано; ах, кад би знао, да открива гроб себи! Открива му самообмана свет небитни као битни. Ах, како му ово откривање постаје пагубно закривење! Откривајући му свет небитни као битни, самообмана му закрива свет битни и представља га као небитни.
Господе мој, једини постојећи, спаси мој ум од ова два паклена греха.
Истино моја, спаси ме од злочесте самообмане ума мога.
Господару и Дародавче свега што јесам и имам, избави ме од гордости, погибије безумних и глупих.
LXV
Како је диван прави Син Божји! Онај што није од сенке него од светлости. Онај што представља битну Триаду а не небитну.
Како је наслонио мудрост своју на блажено девичанство и моћну светлост, као кубе храма на мермерне зидове!
Господства, Силе и Власти не скидају очију с Њега. Начела, Архангели и Ангели слуге су Његове.
И као мед и млеко што теку у земљи обећаној, тако мудрост тече са усана његових.
Где је благо ваше, онде је и срце ваше. Не питам вас, шта ви имате него шта ви јесте. Ако јесте деца светлости, тако да ни у једном уду тела вашег нема таме, онда је ваше имање Отац Светлости.
Благо вама, ако је све ваше имање у Оцу светлости. Кажем вам, и биће ваше биће у Њему. Ви што имате големо имање у земљи, чувајте се, да не постанете имовина свога имања.
Чувајте се, да оно што ви јесте од почетка не постане оним што ви имате од јуче. Заиста вам кажем, постаћете робови таме, и светлост ће вас заборавити.
Имање и сродници главни су непријатељи ваши. Они вас вежу за овај свет, и они вам затварају врата неба.
Не затрпавајте срце своје у имање земаљско, јер ће под земљом иструлити. Поклоните срце своје Богу, - дар дародавцу, и ваше имање биће вам безопасни роб уместо опасног господара.
Не дајите цело срце своје сродницима, јер ови ће га појести, - и остаће гладни.
Него подајте срце свој Духу Светом, и Он ће нахранити сроднике ваше богатијом храном. Тако ће сродници ваши бити сродни вама не само докле вас крв и тело вежу, него докле вас Дух Свети веже. А Дух нема других веза до вечних.
Душо моја окајана, бирај. Или волиш бити или имати. Ако волиш бити, твоје имање неће износити мање од Божјег. Ако волиш имати, твоје биће неће бити веће од месеца на дну језера.
Сине Божји, помози души мојој, да се не превари, и не избере пропаст.
LXVI
Одакле излазе нечисти духови, Пречиста Мајко Божја?
Из нечисте жене; из нечистог јој брака са сином својим. Нечист ум прља душу, мајку своју, и из нечисте душе излазе духови нечисти, чија је главна тврђава срце.
Из главне тврђаве, потом, зли духови нападају нечистом страшћу родитеље своје, и множе се и у души и у уму.
Колики је број нечистих духова, Пречиста Мајко Божја?
Више их је, много више је нечистих духова него чистих. Јер су они немоћни као сенка према чистим духовима. И удружују се у легионе против једног чистог духа, против једног девичанског духа.
Највише се множе у трулежи, а најсилније нападају на девојку, - на све оно што представља девичанство у телу или у души, у мушком или женском, у уму или у срцу.
Колико погрешних жеља у срцу, и отровних сласти, и осећаја страха, и осећаја мржње према свему небесном, - толико је нечистих духова у срцу.
Колико је самообмана о свету у уму, било у представама и појмовима, било у маштањима и речима, - толико је нечистих духова у уму.
И сви нечисти духови из срца сеју своје семе по уму. И сви нечисти духови из ума сеју своје семе по срцу. А сви заједно, из једне и друге тврђаве, сеју своје нечисто семе по њиви воље. А у души, највећој тврђави, има их колико сенки у свету.
И множе се један од другога, без реда и закона. Заклети непријатељи сваког реда и закона! И гледају своју снагу и победу не у каквоћи него у броју. И уситњени су заиста као песак, и све се више ситне.
Не множе се они из међусобне љубави но из паклене себичности. Нити они осећају ма какво блаженство од свога постојања. Борба за право и првенство испуњава све њихово време. Тешко човеку, који постане њиховим бојиштем.
Шта је резултат делања нечистих духова у човеку, Пречиста Мајко Божја?
Произвођење болести у унутрашњем човеку и, следствено, и у спољашњем. Грех је семе болести. Семе греха расте бујно као коров.
Све болести последица су греха. Заиста, и слепило, и глувило, и немило, и све остало. И ма како да је чудно рећи - и смрт је болест, последица истога узрока, трулеж од истога црва.
Пречиста и Светлоносна Мајко Божја, ослободи нас од нечистих духова; опери нас од свакога греха; исцели нас од сваке болести, милошћу Сина Твога и силом Духа Твога Светога.
Из сред трулења клечећи вапијемо к Теби: Твојим сјајем сагори сву трулеж што нас дави, Мајко Божја.
LXVII
Молим вам се, Серафими, ко први осети присуство Сина Девојачког у свету?
Нечисти духови први Га осетише, и страхом се испунише. Где је страх, тује и пузење; где пузење, ту и дрскост. Заиста највећи кривци највећма се боје судије, и кад судија наиђе, они га први познаду.
Праведник не познаје судију, јер не мисли о њему, нити га ишчекује. Грех га не тера, да стриже ушима и погледа, с које ће се стране судија појавити.
Молим вам се, Херувими, како нечисти духови осетише присуство Сина Девојачког у свету?
Као што и тама осети светлост. Шта је осетљивије према светлости него тама? И камен и биљка и животиња још спавају пред зору и не слуте дан, док тама већ осећа долазак прождирача свога, и усколебана спрема се на бегство.
Тако и демони осетише долазак Сина Девојачког пре свега земаљског народа, чистијег од њих.
Молимо вам се, Престоли, како савлада Син Девојачки нечисте духове?
Нечисти духови представљају неку моћ само према земљи. Небо на њих гледа као на унапред савладане злом својим. Кад се домаћин појави у својој њиви, лопови беже ка огради и траже отвор да изиђу.
Молим вам се, Господства и Силе, које су четири победе, које однесе Син Девојачки у свету?
Четири победе јесу победе над четири зла, која истичу једно из другог као мутна река из мутног извора.
Прва је победа над нечистим духовима, од којих долази грех.
Друга је победа над грехом, од кога долази болест.
Трећа је победа над болестима, које се завршавају смрћу.
Четврта је победа над смрћу.
Молим вам се, Власти и Начела, која је највећа победа Сина Девојачког?
Ниједна није ни већа ни мања. Само је прва-прва а последња-последња. Друга није могла бити без прве, ни трећа без друге и прве, нити четврта без треће, друге и прве.
Све четири представљају једну четвороструку победу, што обасја исток, запад, север и југ свега постојећег света.
Молим вам се, Власти и Начела, која је највећа победа Сина Девојачког?
Онај, ко може да је разуме, осети и усвоји.
Ко је разуме, тај се клања Сину Девојачком дан и ноћ.
Ко је осети, тај плаче од радости, што ју је осетио, и од стида, што ју је тако доцкан осетио.
Ко је усвоји, тај губи сина жениног у себи и постаје и сам сином девојачким.
Вама се молим и поклоним, кругови светитеља и мученика, који разуместе, осетисте и усвојисте победу Сина Девојачког. Са свима небесним силама молите се Сину Девојачком за нас, који стојимо још на бојишту.
LXVIII
Маћеха је земља, Мајка Небесна, и као маћеха поступа с нама. Као на пасторчад гледа на нас, као на туђинце из даљине; као на посвојчад - док нас не учини р�обовима својим.
Аргатујемо јој дан и ноћ, и зато нам исплаћује наднице злехудом имовином својом: грехом, болешћу и смрћу. Ко само од њена хлеба живи, тај не зна за ситост. Него што више једе, све већу глад осећа. И што више игра, по музици њеној, све га већа жалост спопада.
Као звер што падне у дубоку јаму, па копа земљу све ниже и дубље, да би се спасла. И удаљујући се од спасења мисли, да је спасење близу. Ваистину, такви су и синови човечји, што се много труде око земље, и према труду своме цене близину спасења.
Нашто ваше роњење у пепео, све дубље и дубље? Синови човечји, спасење је ваше остало за леђима вашим.
Велите: још мало мало дубље да копамо, па ћемо изићи на светлост. А ја вам велим: још мало дубље у земљу, и бићете даље од светлости.
Велите: још само сутра и прекосутра да свршимо неке послове, и царство добра биће саграђено. А ја вам велим: све ваше грађевине од земље, срушиће вам се на главу, и ваше сутра и прекосутра биће опет само болно дизање главе испод рушевина.
Оци ваши говораше исту утеху сами себи, и помреше у рушевинама и у недовршеним оправкама.
Лествице вам требају, и ништа друго до лествице. Да се пењете из рупе, у коју сте запали. Да бежите из хладног загрљаја маћехе.
Девојка је лествица. Она пали небесну свећу у вашој тами, и показује пут. Она је видовита, и зна оно, што сте ви заборавили. Завађена са земљом, она је спријатељена с небом. Обнажена од таме, она је обучена у светлост. Кроз њу Небо гледа у вас. Кроз њу ви можете видети небо.
Она је опрезна према вашим саветима; правота је у њеном уму; небесна мудрост у њеној утроби; свештени пламен у срцу њеном.
Из ње излази лекар и лек. Од њених бедара устаје путовођ и пут.
Она није маћеха но мајка, и не обећава сину своме више него што може дати. Њено давање њено је обећање. Док маћехино давање је у обећањима.
Маћеха је земља, Мајко Небесна, и као маћеха поступа с нама. Црним велом сакрила је Тебе од очију наших, да Те не видимо, и да мислимо, да си Ти мртва. Зато поколење за поколењем припија се уз маћеху, и целива тврду руку њену.
Блесни, Мајко, лицем Својим, и маћеха ће побећи, и робови ће постати синови.
LXIX
Индијанац проклиње карму. Муслиман проклиње кисмет. Хришћанин проклиње грех.
Сви проклињу проклетство своје; заиста, сва проклетства јесу неслобода.
Сви проклињу неслободу своју, - једина благословена клетва. Сви се буне против пепела, што их постепено завија, у себе, сигуран победе своје. Заиста, играчи не воле онога, чија је победа осигурана у игри с немоћнијим.
Не проклиње Индијанац неслободу него робовање горем од себе. Нити Муслиман проклиње неслободу него робовање горем од себе. Нити Хришћанин проклиње неслободу него робовање горем од себе. Ниједан се од њих не буни против господара као господара него као господара нижег од себе.
Свет тражи господара. Пробајући господаре пада под пете слугу, и хранећи се пепелом показује једино бунтом достојанство своје.
Ја се саветовах са собом и питах се: можеш ли ти збацити с леђа својих карму, - планину превисоку, стару као свет, и тешку као свет - можеш ли је збацити с леђа својих?
Зар не може кап воде наћи пут да изиђе испод планине на светлост? Зар не може огањ у срцу планине пропутити себи пут и избити на врх, где га сунце чека?
Опет се саветовах са собом и питах себе: можеш ли ти постати кисмет кисмету? Може ли камилар спасти и себе и камилу од самума, вративши се благовремено с пута без оаза?
Зар не може син ући у очевину своју са пуномоћи оца?
Зар не може законоизвршилац постати законодавцем?
Опет се саветовах са собом и питах себе: можеш ли ти изићи из њиве греха, у којој једно семе даје стотину жетава?
Зар не може онај, ко нађе бољу њиву, оставити гору?
Зар не може онај, ко у своме сапутнику позна злотвора, окренути се и побећи од њега?
Но страх у мени одговара: али ако нема друге њиве? Али ако нема другог сапутника?
Одговара моје храбрије ја: Кад говорим о Брами, не говорим ли о другој њиви? Кад говорим о Алаху, не говорим ли о другом сапутнику? Кад говорим о Христу, не говорим ли о спасењу?
Господару Небесни, прими душу моју за своју слушкињу. Гле, једина је слобода моја, да служим бољем од себе.
LXX
Бескорисне слуге! Овако говори Господар Живота и Победилац смрти:
Можете ли продужити свој раст заједан лакат? Можете ли једну длаку учинити белом или црном? Па кад не можете најмање, што се бринете за остало?
Домаћин, који најима слуге, даје им и њиву и алат и храну. Како ли тек Отац ваш небесни снабдева своје слуге!
Бескорисне слуге, Бог вам даје снагу да служите;
те не служите ви но Бог служи кроз вас.
Кад би ви могли једну једину добру службу свршити без Бога, ви би били богови, и Бога не би било
Кад би ви могли један једини живот убити, иједног јединог мртвог васкрснути, без Божјег присуства, ви би били богови, и Бога не би било.
Кад сву своју службу свршите, то је Бог свршио своју службу и ви сте бескорисне слуге.
Рекох својим ногама: ви не ходите својом снагом;
и рукама: ви не стварате својом снагом; и нервима својим: ви не осећате својом снагом; и уму своме рекох: ти не умујеш својом снагом.
Нити ме сва опрезност моја може провести жива кроз једну циглу ноћ. Нити ми сав мој труд за живота може дати један оброк.
И хлебу рекох: не храниш ме ти но Онај, ко те учини хранљивим. И води: не појиш ме ти но Онај, ко невидљиво с тобом улази у мене. И светлости: не светлиш ми ти но Онај, од кога и ти позајимаш.
Синови човечји, сви сте ви бескорисне слуге.
Елементи природни, сви сте ви бескорисне слуге.
Сунце, звезде и месеци, сви сте ви бескорисне слуге.
Сва служба ваша узалудна је, ако неко јачи од вас не служи.
Сва обећања ваша обмана су, ако их неко богатији не испуни.
Све бриге ваше као трње су, што сејете по путу своме. Оне не низводе кишу но чине сушу још сушнијом. Не додају живота но гомилају немоћи.
Бескорисне слуге, обратите бриге у молитве, као што се лед обраћа у текућу воду, и пожњећете неочекивану жетву. Молите се господару жетве, и разумећете онда, колико су узалудне и убитачне биле бриге ваше.
Шта вреди свирали бринути, како ће свирати? Све њене бриге неће произвести ниједан звук док свирач не стави своја уста у њу.
Сматрајте себе за ништа; не тражите никакво право, - и све ће вам се дати.
И кад тако будете чинили осетићете, да престајете бити бескорисне слуге и да постајете синови и посланици оца. И Отац ће вас обући у злато и скерлет своје славе.
LXXI
Помози ми да се поново родим, Тројице једнобитна.
Узалуд се мучим, да се избистрим у блатњавом кориту, којим тече живот мој. Не могу да се одбраним од мутних притока, што се долином сручују у реку моју.
Подигни ме на гору високу, и учини ме поново бистрим извором. Теби се заветујем: тећи ћу кроз суви камен, и нећу се више замутити. Ти ћеш огледати лице Твоје у мени и познаћеш га. Ангели Твоји спуштаће се у мене, и неће осетити спуштање.
Ниједна врба неће бацати сенку на воду моју, и ниједна змија неће се усудити ући у студене вирове моје.
Помози ми само, да почнем испочетка. Теби се заветујем: ткаћу нову хаљину од нових конаца. Доста сам се мучио са суседима својим пришивајући нове закрпе на старе хаљине. Закрпе отпадају, стареж се осипа, и наша прљава нагота удара нас стидом по лицу.
Мудри риши испод Хималаја говоре о новим рођењима, којих је број, веле, већи од песка у мору. Но нашто ми сва та рођења која ми служе као капија из једне тамнице у другу?
За једно ти се рођење молим, за рођење од Духа. Рођен сам од воде и крштен сам водом, и гмижем по земљи као мутна вода.
Гле, рођење од воде само је пророчанство рођења од Духа. И крштење водом само је пророчанство крштења огњем.
Водом се регрутују војници, а Духом се чине победници.
Не допусти, Господе мој, да твој војник доживотно војује и заврши војевање поразом. Нека се победник роди у мени, који ни за тренутак неће посумњати, да је рођен за победу.
Вода рађа војску пораза, а Дух рађа војску победе. Помози ми, да се поново родим, Тројице једнобитна. Да се појави у мени човек, какав је у Твоме уму пре времена. Опасан Твојом снагом; окићен Твојом мудрошћу; обасјан Твојом чистотом!
Да би кроз очи моје улазила Ти, а не свет. Да би срце моје жудело само за Тобом. И душа моја да би била трудна само од семена Твога.
Не остави ме, Тројице Света, да издахнем као стари човек; да се исцепам као овештала хаљина, узалуд крпљена и неокрпљена.
Свет унесе старост у душу моју. Сву је испечати и остави печате своје у њој, да од њих болује, страхује и - умре.
Кад се поново роди душа у костима мојим, и кости ће се моје подмладити. И биће у души мојој само један печат - печат дара Духа Светога. Узалуд ће свет покушавати, да удари свој печат на мене, да ме роваши као своју овцу, - неће наћи места за свој печат. Јер новорођени биће испуњен Твојим печатом, и Твојим животом, Тројице Животворна.
LXXII
Испунио си се миром, Славо горњих светова, и гнев свих земаља не може усколебати мир Твој.
Међу смртнима је мален мир, зато се гнев осилио.
У недрима охолости гнев свија гнездо своје, а у недрима гнева убиство се леже.
Сви греси воде убиству, но ниједан не станује тако близу убиства као гнев.
Једнооки закони земаљски не кажњавају гнев, јер не виде, да гнев убија. А видовити закон Твој, Славо горњих светова, именује гнев убиством.
Паштим се, при сунцу и на месечини, да проникнем у тајну Твога закона. И од кад ово паштење омрша све моје земаљске наде, почех осећати, како ме убија гнев мојих суседа.
Робови су деца гнева, а синови су деца мира. Зато Премудрост Твоја и говори људима, и понавља говорећи: будите синови!
Јер син гледа у лице оца свога, и своје лице управља према лицу оца свога. И кад види мир на лицу очевом, како може он своје лице нагрдити гневом, а да се не окрене од оца свога?
У двојицу гнев уноси немоћ: у онога, ко се гневи, и у онога, на кога се гнев излива. А немоћ је претходница смрти.
Чудотворац не чини чуда међу децом гнева, јер деца гнева уносе немоћ у њега.
Суседи моји: зашто се осећате моћни међу онима, који вас воле, а немоћни међу онима, које гневи присуство ваше? Није ли зато, што они први љубављу додају животу вашем, а ови други гневом одузимају од живота вашег?
Зато ми омиле, да будем стално с Тобом, Славо горњих светова. Јер само у Твом присуству нити убијам, нити ме убијају.
Као што кап по кап воде разједа и најтврђу стену, тако гнев разједа живот двојице.
Као крвник с ножем у заседи, тако гнев чека у гордоме срцу.
Заиста, охолост зна, да је крива; зато је и поставила гнев на вратима, да јој стражари.
Охолост зна, да је грешна; зато је нашла себи адвоката у другоме греху.
Смирењем испуни срце моје, Славо горњих светова, смирењем ангела пред престолом Твојим. Јер смирење нема ни конака ни обданка за гнев.
Дај ми синовско смирење, и биће ме стид гневити се на робове и убијати робове. Оклопи ме миром Твојим, што гнев деце гнева неће моћи усколебати.
LXXIII
Избави ми душу моју од самообмане, Боже мој, да би се и тело моје избавило од телесног греха.
Избави ми душу од сулуде охолости и горућег гнева, и тело моје неће ни лудовати ни горети.
Душа је сачинила тело као слику своју, као орган свога говора. Немо је тело и непокретно, и на добро и на зло, ако душа неће да говори.
Не зна тело за прељубу, ако му душа не каже. У срцу се прељуба свршава; тело само понавља на свој гломазни начин оно што се у тајанственим одајама срца тананим нитима изатка.
Суседи моји, гледају на жену онако како жена на себе гледа, и самообмана ће као крљушт спасти са очију ваших. Гледајте на свако биће изнутра тога бића, и гледаћете га не са жељом но са сажаљењем. Ти си, Боже, осветио брак, и Ти си осветио безбрачност.
Оне, који имају мудрост и моћ, да сав живот, што је у њих од Тебе сишао, употребе на службу Теби, ти си благословио.
И оне, који нису у стању, да сав дати им живот држе у себи, Ти си благословио, да га могу поделити и пренети на нова бића, кроз жену.
Заиста самообмана је човека у мисли, да га жена привлачи. Гле, неупотребљени живот у човеку, - он гони човека к жени, јер не жели да остане неупотребљен. Ти си живот, Боже мој, и живот је светлост. Ти си светлост, Боже мој, и не желиш, да будеш скривен у тами и да не светлиш.
Благо човеку, који Те позна у себи, и да Ти маха, да светлиш у души његовој и у телу његовом.
Није важно, да ли ћеш ти светлити у једноме телу, или у телу подељеноме, - Ти само хоћеш да светлиш и обасјаваш земљу и пуниш је Својим животом и Својом снагом.
Благо жени, којој спадне самообмана с очију и позна човека као што човек познаје себе, и одбаци жељу, и испуни се сажаљењем. И држи живот у себи са страхом и поносом, као да небо држи у себи.
Благо свакоме, ко позна у добро време, да је прељуба прљање и убиство живота.
С Богом се није шалити, синови земаљски Безопасније је шалити се с огњем него с Богом
Нити је живот, што од Бога долази, опијум за тренутна пијанства, после којих се самообмана обелодањује; а стид и понижење падају као тешка стена на срце, испражњено од једне безумне жеље.
Избави ми душу од самообмане, Боже мој да би се и тело моје избавило од телесног греха.
LXXIV
Управи језик мој, Блажена Мудрости, да не одступа од истине до краја живота мога. Опомени ме присуством Твојим, да бих страховао изговорити лаж. Охрабри га присуством Твојим, да би слободно говорио истину.
Заклетва је сведок лажи у свету. У царству истине не зна се за заклетву.
Као што из дубоке јаме излазе многа зла испарења, тако из самообмане произлазе сви греси, сваки према својој боји и своме мирису.
Из самообмане произашла је охолост; из самообмане - гнев; из самообмане - телесни грех; из самообмане - обмана. Обмана се наоружала заклетвом.
Лаж се куне истином, и тиме признаје истину за битност, а себе за сен. Лаж се не куне лажју, јер ништа се не наслања на ништа. У својој немоћи лаж тражи наслон на истину. Што распрострањенија лаж, распрострањенија и заклетва.
Заклетва понижава истинита мужа, и убија мужа лажљива. Где се умножи заклетва, умножи се и лаж. Погрешан ум увек има спремну заклетву на језику. Лажљиве очи бране се језиком, али се не могу одбранити. Ко спрема обману, спрема и заклетву.
Синови прељубе најхитрији су ковачи лажи и заклетви. Јер је прељуба сама собом лаж, и лажна заклетва.
Кћери прељубе призивају Бога за сведока, и Бог се повлачи са судова људских, и одсуством својим угони све у лаж.
Управи срце моје, Блажена Мудрости, и језик ће се мој управити.
Управи ум мој, Блажена Мудрости, и језик ће се мој управити.
Присуством Твојим управи душу моју, и језик ће мој заборавити све заклетве.
Шта вреди, Боже мој, да се оправдам пред људима, а пред Тобом да се окривим?
Успорићу језик мој, и одвратићу га од заклетве, ма остао и крив пред људима.
Правота пред Тобом испуњава срце радошћу. Правота пред људима испуњава срце тугом. Боже мој, ја сам жива заклетва Твоја, да ћеш бити са мном до краја. Боље, да сам у миру с Тобом него са светом. Заиста је лакши рат са светом него с Тобом.
Боже мој, Боже мој, ја сам жива заклетва Твоја, да ћеш бити са мном до краја.
LXXV
Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече: не свети се.
Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање?
Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже?
Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Свети ли се гробар онима, што се спуштају у гроб?
Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу још некоме у свету нанети зло осим себи. Свети ли се учитељ неписменој деци, што не знају читати?
Вечност ми је сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читању и разумевању њених тајни.
Време ми је сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом избрисали себе из књиге живих.
Чиме се хвалите, осветници, пред противницима својим, ако не тиме, што ви можете поновити њихово зло? Не казујете ли тиме: и ми нисмо бољи од вас?
Бог ми је сведок: и ви и ваши противници подједнако сте безбрижни и подједнако немоћни за добро.
Видех трешњу, којој деца огулише кору и спалише, како даваше свој зрео плод тој истој деци.
И видех, краве, које људи мучаху великим теретом, како стрпљиво дају млеко тим истим људима.
И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивија према људима него човек према човеку?
Природа ми је сведок, осветници, - само је онај моћнији од својих злотвора, ко је немоћан поновити дела ових.
Освети нема краја, и потомци настављају дело својих отаца, и одлазе остављајући га несвршена.
По широком друму јури зло, и од сваког новог мегдана добија снаге и мала, и умножава своју свиту.
Мудар се склања с друма, и оставља зло да јури.
Лајава пса брже умири један комад хлеба него хрпа камења.
Онај које учио људе: око за око,- учио их је, како ће сви остати слепи.
Коме да се светим, Оче мој небески? Поворци стада што иде на заклање?
Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на заклање, а не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице.
Не тражим освету, Оче мој, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу оплакати жалост оних, што иду на заклање, а не знају куда иду.
LXXVI
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.
Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука. Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене -
да би моје бегство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала сва као паучина;
да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;
да би све своје благо сабрао на небу;
ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота. Непријатељи су ме научили да знам, -што мало ко зна - да човек нема непријатеља у свету изван себе.
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
За то благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.
Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.
Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
LXXVII
У зору кад се пробудим, прве мисли моје лете к Теби; први покрети душе пружају се Твоме осмејку; први ми је шапат - Твоје име, прво изненађење - Ти, крај мене.
Као младенац, после страшнога сна, што грли мајку своју и радује се, што га сан није раздвојио од мајке, тако и ја: будећи се грлим Тебе и радујем се, што путовање у сну није ме удаљило од Твоје руке.
Како сам нељубазан према Теби, Љубави моја! Стид ме једе, што сам тако нељубазан према Теби. Док се Ти од мене ни за тренут не одвајаш, ја се од Тебе у сну одвајам по читаве сате. Зато проклињем сан и спавање моје, и дивим се небесним силама што поглед свој не скидају с Тебе ни дању ни ноћу.
Сан ме замара, а Ти ме одмараш. Нема одмора уморноме без гледања у Тебе, ни насладе огорченоме без разговора с Тобом, ни здравља болесноме без додира руке Твоје, ни очишћења нечистоме без купања у Твојој светлости.
Хитам храму Твојему кроз пусте улице, хитам и не сретам никога у пустим улицама. Сви спавају и у сновима својим муче се у далекости од Тебе, а Ти седиш на свакој постељи и чекаш повратак душа из даљине.
Стид ме једе, Љубави моја, како су људске душе нељубазне према Теби, и како се надуго одвајају од Живота свога.
И зверови горски пробудили су се узору, и Ти стојиш крај њих и чобанујеш. О храни мисле зверови
горски, о храни мисле рано изјутра као и ја. Гле, и ја мислим зором о храни својој, и знам, да се само Тобом глад моја може утолити.
Кроз пусте улице хитам, Славо моја, да тражим славу Твоју. И чујем мујезина где виче на кули, и чујем звоно где зове цркви. И дижем се у мислима својим и разгледам сва места на земљи, да видим, колико се синова људских растало од свог безумног путовања у сну и састало са Оним, који Јесте, и који је далеко од безумности сна.
Устали су свети испосници по пештерима и келијама, и одавно већ разговарају с Тобом. Устали су они, чија душа никад и не леже, но као свећа управо гори пред Тобом дан и ноћ.
Благослови, Господе, све те испоснике и молитвенике, који животом својим као тамјаном каде успавану земљу.
Хиљаде и хиљаде душа растају се од тела у зору. И кад се сунце роди, гореће оно као посмртна свећа над хиљадама мртвих.
И гледам Тебе, Љубави моја, како бдиш крај многих хиљада умирућих и чекаш, да призову име Твоје. И гле, неке од њих кају се за сав сан живота и вапију к Теби за помоћ.
Благослови, Господе, све покајнике на смрти, и одазови се њиховом вапају.
Кроз пусте улице хитам, Славо моја, и улазим у храм, да певам и величам славу Твоју. И сам стојим у храму, препуном Тебе и ангела Твојих. И падам, на колена и молим Ти се са сузама: .
Пробуди к Себи све успаване душе, Господе, Небодржни, све успаване душе браће моје и народа мога!
Отежале су и омлитавиле душе грешника, и спустиле се до близу Ада. Вечито будна Љубави, пробуди их пре него што их смрт гурне један још корак
дубље у сан, у вечити сан - у сан страшни, крај кога Ти не бдиш.
LXXVIII
У подне деца се скупљају на језеро, да се купају у сунцу и у води.
Господе, како се диви сва природа невиности! Мучни и намучени аргати у присуству грешника - језеро и сунце преображавају се у присуству деце. Како величанствен храм Господњи постаје језеро, када су деца на њему, и како је узбуђен првосвештеник сунце, кад се зраци његови укрсте са зрацима душе детиње.
Пустите децу нека приђу к мени, шапће сва природа, и разумећете, да сам и ја дете. Према разбојницима и ја се правим разбојником, према деци и ја сам дете. Бездушницима и ја се чиним бездушним, светитељима ја сам олтар. Ко тражи звера у мени, послаћу му звера у сретање; ко тражи Бога у мени, показаћу му Га. Грешници ме именују кланицом, праведници жртвеником. Само невиности откривам се као невиност, и деци Божјој као дете Божје.
Пустите децу нека приђу к мени, виче гласно Син Девојачки, и деца Му једино прилазе. Паклу огњем биће одговорни они, који бране деци приступ Сину Божјем. Јер нити сами прилазе нити даду другима да приђу.
Зашто децу, Господе, зашто децу иштеш? питају створени и нерођени Рођенога и Нестворенога. Као кипови камени такви су створени и нерођени, и покрећу се ветровима светским. А Рођени и Нестворени покреће се животом изнутра, и ветрови светски беже од Њега.
Зато што сам и ја дете, зато иштем децу. Варалице виде у Мени варалицу, безбожници безбожника, и властодршца отмичара власти. Фарисеји питају: ко је овај? и не могу да се досете, а мудраци овога света лове Ме на своју земаљску мудрост.
Само Ме деца познају, јер сам и Ја дете. Као дете нисам свој, и као дете не тражим славу за себе. Као дете не мислим ништа од себе, и не говорим ништа од себе, и не делим ништа од себе. Него као дете мислим оно, чему ме Отац мој учи, и говорим оно што чујем, и делам оно што видим.
Деца престају бити децом, а Ја никад не престајем бити дете. Деца престају бити децом због злих вођа својих, који им забрањују сталан боравак са мном, и уче их старачкој мудрости света. Аја не престајем бити дететом, јер се храним вечно младом мудрошћу неба.
Благо онима, који се у старости отресу својих злих вођа и њихове мудрости, што их чини старим, и болесним, и мртвим. Ко се обрати к Мени, ако је и остарео од света, учинићу га дететом и као вечито дете цареваће у царству Моме, у које старци светски немају приступа.
Кажем вам, царство Моје царство је деце.
Заиста, створени неће видети светлости царства Божјега, него само рођени. Оно што је Моје, што је као Ја, оно ће бити са Мном.
Излупаће се камени кипови, што их светски ветрови покрећу, и њихов пепео биће игра ветрова. А деца, што се покрећу животом изнутра, ући ће у вечити живот.
Господе Лучезарни, и Вечито Дете у крилу Свете Триаде, помози ми невиношћу својом, највећом снагом у свима световима, да се родим од Духа Светога.
Да не би као камени кип, створен овим светом, био разлупан и у ветар развејан.
Но да би као рођени младенац био нераздвојен од Тебе у вечности, Кнеже невиности и свих невиних.
LXXIX
У вече се засија звездана прашина над главом мојом, и ја осећам понор, над којим виси живот мој. И с трепетом душе пружам руке к Теби и вичем: Господе, склопио ме је страшни свет са свих страна, као пешчана пустиња малену премалену оазу.
Нећу се моћи одржати, ако ме Ти не подупреш Твојом снагом. Потаваниће песак зелену ливаду моју, загушиће извор у ливади, и поврх палми дизаће се пешчана брда. И под песком упепелиће се једно срце, које Теје љубило, и пепео ће се хватати за копите камила. И запушиће песак уста, која су знала само за једну песму, песму Теби Свемоћноме. И из милион година живота биће збрисан један дан живота, као да га никад није ни било. И тешка кола васионе лупараће и даље не жалећи, што су један дан живота претворила у једно зрно песка.
Но Ти си моћнији од света, Господе Боже мој, и позајмићеш слуги своме херувимски мач од пламена, којим ћу одбијати навалу света на живот мој.
Нећу се спасти, ако сам чак и равномоћан са светом, а још мање, ако сам немоћнији од света. Раван свету не одолева свету, нити га се свет боји; а немоћнијега од себе свет од малена учи, да спрема себи гроб. Него ћу се спасти само ако сам јачи од света, те победим свет.
Самообмана моја представља ми свет као страшну моћ. Кад умре самообмана у мени и гране истина, ја видим и знам, да је једна кап Твог животног огња јача од васионе пепела. Нити сва васиона има снаге да нахрани једну травку, ако од Тебе не прими.
Онај што је рођен од Истине и послан од Истине лако побеђује свет. Измиче се свет испред Њега као сен испред сунца.
Страх од света даноноћна је храна оних, који се од Истине одвојише. Створени од света посташе лутке света, с којима се свет игра као дете са својим игранкама. Деца Истине рођена су од Истине и не боје се мртвостворених.
Помози ми, Боже мој, да победим свет у мени, и лако ћу победити свет изван мене.
Нећу се погордити победом над светом, јер Твоја је победа а не моја.
Пустићу Тебе да растеш, а ја ћу се смањивати, и као дете држаћу се скута Твога.
Пустићу Твоју Реч, да се усели у тело моје, и протераћу из себе све немоћне речи, научене од света. Твоја Реч је невиност, и мудрост, и сила. Она ће уништити створење у мени, и помоћи ће рођењу моме.
Тело, у које се усели Реч Божја, није више тело од света створено, но од Духа Светога зачето и почето. Заробљена од света душа ми изатка и ропско тело. Зато у страху од света дрхти и душа моја и тело моје.
Осветли душу моју, Светлобитни Боже мој, и она ће се охрабрити и ослободити од света. И биће синовска душа, која ће умети изаткати синовско тело, храм Сина Божјега.
Кад засија звездана прашина над главом мојом, ја призивам Тебе у помоћ, Пресвети Боже мој, и не бојим се свију светова, као што се син не боји слугу у дому оца својега.
LXXX
Олошаше људи, па говоре: шта нам даје Господ?
Господ даје живот сваком телу; Господ даје лице свакој ствари. Као дете милостив је Господ, и себичност је њему непозната као и тама.
Господ даје сваком оно што ко од њега тражи. Своју вечност Господ испуњава давањем, а ви велите: шта нам даје Господ? Не би могли ни то питање поставити, да вам Господ не даје снаге за то.
Господ купи сузе жалосних у своје руке. Господ посећује сужне. Господ седи на постељи болесничкој.
Господ бди на опасним путевима, и над дубинама морским стражари, а ви велите: шта нам чини Господ?
Оно што тражите од Господа, оно вам даје. Но за то што сте почели више тражити од света него од Господа, зато се осећате обманути у надама својим, те говорите: шта нам чини Господ?
Као добар домаћин Господ је поставио трпезу и чека госте. Пажљив је Господ на куцање, и брз да отвори врата сваком госту. На Његовој трпези нагомилани су несањани дворови; за Његовом трпезом много је седишта. Ко погоди Његова врата и закуца, неће бити враћен, а ви велите, зашто нам Господ не отвори кад куцасмо? Зато што сумњом куцасте у врата Господња, а вером у врата света.
На вратима ваше душе стоји Господ са метлом, готов да на позив почисти вам душу од силне нечистоће, и са кадилима и мирисима да је почишћену намирише, и са девојачким накитима да је украси,- стоји Господ и чека на позив ваш.
И на ивици срца вашег стоји Господ са свећом великом, што гори без дима и испарења, стоји Господ и чека на позив ваш, да унесе свећу у срце ваше и осветли га, и сагори у срцу вашем сав страх, и све страсти и све ругобне жеље, и изгна из њега сав дим и зао мирис.
И на ивици ума вашег стоји Господ са својом мудрошћу и својим језиком, готов да на позив ваш уђе унутра и разагна све луде мисли, све прљаве утиске, све погрешне појмове, и избрише из ума вашег све непостојане слике, -стоји Господ и чека да унесе свој разум, и своје печате, и своје речи.
А ви велите: где је Господ? На ивици вашег живота. Зато вам је живот погрбљен. Да је Господу средини, где је Он био у почетку и где Мује место, живот ваш био би усправан, и ви би видели Господа, и не би питали: где је Господ?
Олошасте, зато питате; где је Господ? Предобар је Господ, зато Га лоши не познају. Препрозрачан је Господ, зато Га прашљиви не виде.
Пресвет је Господ, зато Га несвети не осећају.
Ако нема довољно људи, који ће исповедити име Господа, Господ ће се показати кроз ствари.
Ако ли и звезде небесне забораве име Господње, неће га заборавити безбројне војске небесних ангела.
Што слабија исповест имена Господњег у једном царству, то јача у другом. Нити се може смањити брујање имена Божјега, нити се може повећати. Ако један поток пресуши, други ће надоћи, и тако - море се држи на истој висини.
LXXXI
Зелени се кипарис и лети и зими. Мирише босиљак и лети и зими.
Кољу се јагањци и лети и зими.
Чувајте се од вукова, кад вас нападају, један с лица други с леђа. Но више се чувајте од два греха, од страха од грешника и презрења грешника. Јер ће зеленило ваше ишчезнути као зеленило врбе. И мирис ваш претвориће се у немирис. И смиреност ваша постаће гордост. И грешници ће вас назвати имењацима.
Праведници, грех је немоћ, и страх од грешника страх је од немоћи. Грешник се страши од мртвог праведника у себи, а два пут више од живог праведника уза себе.
Не страшите се онога, ко се вас двогубо страши.
Није ли Господ храброст праведника? Није ли Свемоћни Господ генерал војске праведничке? Заиста је мала правда оних, који стоје уз Свемоћнога и страше се свенемоћних.
Ако је правда ваша правда Божја, моћ ваша је моћ божанска. У почетку моћ божанска грешницима се чини слабост, јер је сувише блага, и милокрвна, и многотрпљива. Но на крају, када дође победа божанска, грешници виде с ужасом, да је кућа њихова пролокана од подземне воде, и да се сурвава бесповратно.
Као трава споро и нечујно расте Божја победа. Но кад узрасте, не може се више ни погазити ни покосити.
Грешници су стадо без пастира; ви нисте. И кад вас пастир остави, не оставља вас да вас остави но да вас просеје на често сито. Вратиће се ваш пастир ускоро, и ви ћете умирати од стида због издајства.
Праведници, грех је болест, и презирање грешника презирање је болесних. Ко од свога здравља даје болеснима, тај умножава своје здравље. Презрење болесних поткопава здравље здравога.
Грех седи за трпезом оних, који се боје сести за трпезу грешничку. Грех улази у дом оних, који се боје ући у дом грешнички. Ко се с пута враћа натраг, да не сретне грешника, враћа се дому натоварен грехом.
На сваку капију ваше душе поставите по једног стражара, да гордост не уђе у ваш храм. Јер ако уђе, погасиће одједном свеће свих ваших врлина. И бићете као мех напуњен вином, кад се иглом пробуши.
Кратак је овај дан живота, но прави живот не зна за ноћ.
Ко умре од греха на овоме дану, умреће смрћу што не зна за дан.
Праведници, учите једну по једну школу без умора. Ко сврши једну школу правде, Господ га шаље у вишу и тежу. Грешник се мучи од неукости, праведник се мучи од учења. Но заиста слађа је мука праведника него мука грешника, као што је слађе враћање у домовину од седења у - туђој земљи.
Милосрдна Богородице Небесна, сачувај све оне, који су се упутили путем правде, да се не устраше од грешника, и да не презру грешнике.
Да их страх не би учинио богоиздајницима, и да их презрење грешника не би учинило човекоубицама.
Да полуправда њихова не би била само једна узвишица, одакле ће дубље пасти у пропаст.
LXXXII
Бејах пастир овцама, и Ти ме уздиже за пастира људима.
Налазих овцама зелену пашу, и беху задовољне. Нудим Тебе за храну људима, и многи Те не окушају.
Згрчило се срце у мени од туге, Господе мој, и очи моје не престају влажити се сузама, јер Те многи не окушају, него траже себи храну на њивама глади.
Не туда, браћо, моја, не туда. То су њиве глади, куда ви гредете; повећаћете глад вашу. И у бесомучној глади јурнућете један на другог, и јешћете се узајамно, и глад нећете утолити.
Овце се хране оним што је од Бога, а ви сте зато људи, да се храните Богом. Ако ће се људи хранити храном овчијом, што би онда Бог стварао и људе и овце?
Шта је овца друго него трава, - храна којом се храни. А ви сте позвати, да будете богови. зато вам се Бог нуди за храну.
Господару мој, клечим пред Тобом и просим милост. Охладила се вера у свештеника Твојих, зато ге многи људи не окушају. И богата паша Твоја стоји једва начета. Добар пастир овцама није добар пастир људима. Зашто ме не остави, да будем добар у малом, него ме постави да будем лош у великом?
И када бејах пастир оваца, бејах Ти свештеник. Чобанским штапом превртах сваки камен и сваку травку, и лежах на земљи потрбушке и ослушкивах дисање земље, и лежах на леђима и посматрах страховите ватре небесне. И додиривах челом росно лишће у гори, и грлих високе јеле, запаране громом, са сажаљењем. И читах име Твоје, исписано огњем по целој земљи, и осетих, да свака стопа подамном гори и говори: ја сам олтар Вишњега. И испуних све ливаде, и све дубраве, и све путеве своје дивљењем величанству Твоме. А кад порастох познадох, са језом неисказивом, да си ми Ти још ближи него што и слутих у пољима детињства мога. Познадох, Господе, да сам и ја земља, у којој ти гориш и говориш. Познадох, Владико мој, да сам ја странац у себи самом, а Ти домаћин и господар.
И то познање доведе ме до ужаса, који ми проледи срж у костима. Рекох себи: па ти ниси прљао своју кућу него туђу? И ниси навлачио срам на себе него на другога? И ниси вређао себе него домаћина, у чијем си дому гост? И ниси се бацио блатом на своју свећу него на неко сунце у теби?
Какво крштење може опрати мој стид од Тебе? Какво покајање мој грех према Теби изгладити? Помози ми, да се уништим, да ме нема, и да се поново родом, као младенац без прошлости. Помози ми, Родитељу мој.
Незнабожачки идоли траже од својих свештеника извесну меру мудрости. Колико ли је тек мудрости потребно свештенику Бога Живота!
Идоли траже извесну меру чистоте. Колико ли је тек сунчане чистоте потребно ономе, ко служи Богу над боговима.
Идоли траже извесну меру снаге од својих служилаца. Коликом ли тек снагом мора бити опасан служилац Свемоћнога Сведржитеља?
Свевишњи Родитељу мој, очисти живот мој и учини га жртвом на жртвенику Твоме. Кад бејах чобан јагањцима, плаках, кад хоћаху заклати једно јагње. Учини ме невиним као јагње и сагори ме на олтару Твоме. Кунем Ти се, нећу заплакати, Господе мој и Боже мој.
Sva pitanja i
predloge o sajtu šaljite na adresu:
[email protected]
ili
felix@024wifi.net