Молитве на језеру
5
Епископ Николај Velimirović
LXXXIII
Подигоше неверници рат против Господа неба и земље, - сухо лишће против ветра планинског! Докле ветар шуми, чује се шуштање лишћа. Но кад се ветар захукти, развејаће се лишће по ритовима и друмовима, и остављени лист по лист изгубиће аваз и слепиће се с блатом.
Јер неверник се у гомили осећа јак и одаје глас. У самоћи га једе и страх и немоћ. А верник кад је у гомили дели немоћ гомиле, а у самоћи дели моћ с Тобом; за то је самоћа његова снага и његова песма.
Против кога дижете рат, безумници? Против Онога ли, који помишљу својом пали сунца, и стада сунаца и звезда гони својим штапом? Заиста, мање је смешан рат, што га врбе огласе громовима, и чикови водени страшним кондорима.
Сковали сте оружје, којим сатирете један другог, па сте устали, да истим оружјем војујете против Њега. Но гле, он може ходити по мачевима вашим као по мекој маховини. Нити се он плаши ваших тврђава више него ваших гробова.
Изумели сте ситне речи, којима ружите и понижавате један другог, па мислите, да ћете вашим ситним речима понизити Онога, који једини зна шта је реч и откуда је? Гле, Он вам је створио гласнице у грлу, и раширио плућа испод гласница, и просекао уста, и везао језик у устима. Заиста, мање је смешан устанак свирала у дућану против мајстора свога, и жица на харфи, против руке, што удара у њих.
Објавили сте рат не Богу но себи, и Бог са сажаљењем гледа на ваше самоубиство. Сухо лишће оглашује рат гвозденим точковима!
У колико ви дуже ратујете против Њега, у толико се Он све незадржаније извлачи из вас. Извлачи Господ своју снагу из вас, своју красоту, своје здравље, своју мудрост и своје блаженство. То је начин ратовања Господа Вишњега са својим противницима.
Шта остаје од вас, убојити борци, кад Господ извуче из вас оно што је Његово? Не остаје ли немоћ, и ругоба, и болест, и безумље, и несрећа? Ништа вам Господ неће одузети од онога, што је ваше. А ваша је немоћ. И кад Он узме своју моћ, коју ви злоупотребљавате, остаће вам ваша гробна немоћ, која није ни за употребу нити за злоупотребу.
Тргнуће Господ своју красоту из вас, и жабе ће бежати стрмоглаво од ваше ругобе.
Тргнуће Господ своје здравље из вас и крв ће се ваша у гној претворити, и бићете мирис угодан за црве, мирис, од кога ће градови затварати своје капије.
Вратиће Господ своју мудрост к себи, и ви ћете у безумљу своме јурити по дубравама, и свађати се са пештерама.
Блаженство своје и мир свој опозваће Господ к себи, и од вашег немира уплашиће се извори и побећиће; и од несреће ваше усахнуће лоза у брду, и земља у пољу вратиће свој плод натраг земљи.
Такав је начин ратовања Господа Свевишњега са својим противницима.
Као дете Он је немоћан да учини зло. И не враћа зло злом, јер је пресиромашан у злу. Но само сабира своје добре дарове и одходи с њима од онога, ко шкргуће зубима на њ. И оставља Господ невернике самима себи. И они се распадају као дрво црвоточно, | из кога је изишла сировина, и по чијој гњилости црви тумарају за храном, као по напуштеном дому.
Тако бива и с народом, који објави рат Животодавцу.
Рекох своме народу - запамти: таква је победа Животодавца, и такав је пораз безбожника.
LXXXIV
Луде разговоре воде људи чим се удаље од Твога присуства, Мудрости моја. Безверници говоре о делима, безделници говоре о вери.
И свак подништава оно што нема, а оно што има телали по пазару.
Докле Ти, Господе, пуниш дом мој својим дахом животворним, ја увек заборавим да питам: шта је претежније - вера или дела? Чим Те увредим, и осетим се остављен од Тебе, jа са гневом улазим у разговоре људи, и подржавам ову страну или ону.
Јер без Тебе сам као ветроказ на димњаку, што чегрта према ветру. Кад се дигне ветар вере у души мојој, ја стојим с онима, који оставише дела и сташе за веру; кад се дигне ветар делатности у души мојој, ја држим страну с онима, што оставише веру и сташе за дела.
Но у твоме свеумирујућем присуству нема ветра, нема колебања, и нема делења ствари. Не осећам ни веру нити видим дела, но само Тебе Живога осећам и видим. Заиста Ти ниси моја вера но моје виђење. И ти ниси моје делање, но ја сам твоје делање. И опет говорим: Ти ниси моја вера но ја сам Твоја вера, и Твоје поверење.
Па учим разговорџије око себе: ко има праву веру у Живога Бога, тај радије ћути. И ко дела право дело Божје, тај радије ћути. А ко својим умом склапа своју веру, тај се радо препире о вери. И ко ради своје дело а не Божје, тај се радо хвали делима.
У човека од вере дубока је тишина у души, дубља од тишине на дну морскоме. Јер Мудрост Божја рађа се и обитава у дубокој тишини.
У делатеља дела Божјег дубока је тишина на језику, дубља од тишине гвожђа у срцу планине. Јер ко дела туђе дело, тај ослушкује наредбе и извршује их, и опет ослушкује, и нема кад да говори.
Говорим верујућим у дела: није ли молитва моја делање и пределавање мене самога? Није ли у мени сав свет од постанка до краја, и сва сиромаштина и нечистота света? Заиста нисам без помагања сиромаха у души мојој, - лечењу болесних и� изгоњењу нечистих из душе своје.
Говорим верујућим у веру: не будим ли веру у суседа својих делима добрим, која делам?
Није ли моје дело у свету песма моје вере, псалам спасенога међу неспасеним? Ко ће зауставити песму у грлу препуне душе? Ко ће загушити препун извор да не отиче? Препиру ли се виле, што чувају извор, са вилама у потоку изворском око тога, која је вода кориснија? Заиста, да није извора, не би било ни потока.
Господе мој, не удаљуј се од мене, да не свисне душа моја од празних препирања. Ћутање у Твом присуству гоји душу моју; разговори у Твоме одсуству мршаве је и троше је у поздер.
Ослушнух и последњи пут препирања људи, и махну рукама, и удаљи се. Гле, то се не препиру истински верујући са истинским делатељима Твога дела. Но то је завада слугу, с мало вере и с много зле воље. То се маловерни свађају са потркушама светским. То се усахли извор свађа са пресушеним потоком.
Док су били пуни, обадва су певали једну исту песму радости, и у радости довикивали се.
То се зловерник свађа са злоделаоцем. Каква је моја заједница с њима? Шта ме веже за њих осим сажаљења, што утекоше од Твога сијања?
Испуни дом душе моје, Животворни Душе, да бих ослепио и не видео гневна лица препирача, и да бих оглувио за њихове луде разговоре.
Утекли су од Тебе, Радости моја, зато воде луде разговоре.
Молим Ти се и поклоним, вежи душу моју кроз хиљаде сунчаних зракова уз Тебе, да не утекне од Тебе, и не сурва се у хладну пропаст.
LXXXV
Они што просвећују, не просвећују него заслепљују, - шта ћеш чинити с њима, Господе?
Они одвраћају децу Твоју од Тебе, и бране јој, да приђу к Твојој Мудрости, јер говоре: Господ је једна стара реч ваших мртвих ђедова. То је стара амајлија, коју ђедови ваши носише собом и помреше. Ми ћемо вас научити, како се рије земља, и гоји тело, и кује злато, што јаче сија од мртвог Господа. Шта ћеш чинити са саблазнитељима деце Твоје, Господе?
Ништа им ја нећу учинити, јер они су учинили све за проклетство свога семена и племена. Заиста, гору су судбу спремили себи и своме народу него књижевници и садукеји из Јудеје. Јер имадоше пример ових, и не научише се.
У старости својој слушаће клепет мачева на прагу своме, и умираће од глади, ћелави и дрљави, а неће смети извирити се кроз врата, да опомену ученике своје. Чиме ће их опоменути, кад је име моје избачено из хајдучког срца њиховог? Што ће их и опомињати, кад су их они на то спремали, по безданој глупости својој, која прати свакога, кога Ја не пратим. Шта ће им бити, Господе?
Биће им горе него Вавилоњанима, кад се у сили својој клањаху крви и злату, и децу своју учише, да се томе клањају.
Прво ће доћи глад, какву ни Вавилон није запамтио. Па рат, ради пљачке хлеба, из кога ће се вратити побеђени. Па међусобно клање и паљење градова и села. Па болести, до којих се рука лекара неће смети дохватити. И учитељи ће бити шибани бичевима и гоњени да буду гробари својих ученика, од којих ће сви друмови смрдети.
Они, који воде народ, не воде него га заводе, - шта ћеш чинити с њима, Господе мој? Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим. Од њихове галаме мудрац не долази до речи.
Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.
Не уче народ истини, него га хране лажју округлу годину.
Немоћни су, да учине правду народу, него га застрашавају плашећи га гором неправдом прошлих времена.
Харају за себе и за пријатеље своје, јер знају, да неће дуго.
Шта ћеш чинити с њима, праведни Господе?
Учинили су они све, и ја немам шта да чиним, него да их оставим себи. Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.
Осиромашиће, и мишеви ће им пролетати кроз продрту кошуљу. Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.
Доживеће да виде свој дом у згаришту, и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и неће смети изговорити своје име ни пред ким.
Гледаће туђинце у својој земљи, и просиће комад хлеба од њих.
Горе ће бити држави њиховој него римској. Јер имадоше Рим за пример, и не поучише се.
Горе ће бити народу њиховом, који их је родио, него народу јеврејском. Јер имадоше пример народа јеврејског, и не поучише се.
Слушаће клетве свога имена, и неће смети провирити на прозор.
Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.
И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће, - дрхтаће а неће моћи умрети.
Господе Велики и Страшни, сви су Твоји путеви милост и истина. Шта ћеш чинити са заслепљеним, заведеним, слаганим и похараним?
Ако се ко сети имена Мога, сетићу се и ја њега, и спашћу га.
Чекам, да Ме ко викне, - и одазваћу се.
Докле има викања на земљи, имаће и еха на небу.
Ја сам онај, који је најближи свима и свему. Дајем се ономе, ко Ме жели; повлачим се од онога, ко Ме не познаје. Без Мене свет је пухор пепела. И без Мене људи су немоћнији од пухора.
LXXXVI
Где је цар, тамо је и царство. Цар без царства није цар, нити је удово царство царство.
Унутра у вама је царство небесно, рече Царски Син, и радост обасја све оне путнике по гробљима, који разумеше ову небесну поруку.
Муслиман не верује, да се Ти дотичеш прљаве земље. Незнабожац Те види свега у земљи. Царски Син зна за царски пут, и указује Те у земљи пречистој. У пречисту земљу и Он се обукао и сишао, да диму земаљском донесе светлости и битности.
Царе мој, ближи си ми од дихања мога, и дубље станујеш у мени од мисли мојих.
Шта је дихање моје но нешто што споља улази у мене и излази? И пре дихања плућа мојих Ти си био у мени. Знао си за мене још у бедрима оца мојега. И пре створења света мислио си о мени.
Шта су мисли моје до печати спољашњих ствари, што улазе у мој ум као конци у разбој, и ткају се, и слажу се, и разлажу се, и губе се? Све су ствари ван ума мога, и у мој ум не улазе ствари но печати њихови.
Но Ти си једина стварност ума мога, с којом се ум мој и роди. И пре свакога печата Ти беше у мени; у додиру си са мном пре додира мога ма с којом ствари.
Од кад чух царску благовест, разастирем душу моју као покривач најдрагоценијих блага, и тражим Тебе и Твоје царство у њој. Разастирем је и не видим јој краја ни дна. Нити могу да досегнем све висове њене, нити да се спустим у све мајдане њене.
Откривам светле зраке, што наговештавају далеко сунце неко. Откривам златне стубове храма, но нигде не видим краја храму.
Осећам благовони мирис кадила, но не могу да видим царски престо.
Што се више трудим и откривам, све више видим закривенога.
Неслућене тајне сместио си у мене, Господе над безбројним војскама. На сваком војнику блиста се царски сјај Твој.
Као што сунце не бива без светлих зрака, тако ни Цар није без ангела својих, светлих зрака својих.
Безграничност носиш собом, Царе мој, и безграничност уносиш у душу моју.
Вечношћу си се огрнуо као плаштом, Царе мој, и тим плаштом огрћеш душу моју.
Дух ствара себи Где и Када, и не зависи од својих творевина.
Господе Пребогати, изумљавам се од чуда гледајући у душу своју. Какво си све богаство нагомилао у оскудни суд земаљски!
Заиста, моја је кривица, ако се осетим сиромашан. Моја је кривица, ако се осетим смртан.
Моје је самоубиство, ако се осетим роб земље и земљине самообмане.
Где си Ти, ту је и царство небесно; и где је небесно царство, ту си и ти.
Бесмртни Царе, чуј тепање језика мога; чуј песму моју, једину жртву језика мога:
Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, Тросунчаног Живота и Блаженства! Амин.
LXXXVII
Добро ће бити с праведником.
Ко икад тражи гроб неправедника? Нашто ће му? А гроб праведников сви траже, и ограђују га, и подижу споменик.
Нашто ће им? То је исповест света, да праведник живи и после смрти, а неправедник да се губи као бразда на морској води!
Ти си правда праведника, Живи Боже. Његова правда није у законима људским, које људи хитро пишу и лено испуњавају. Твоје присуство његова је правда, и сваки Твој дах - његов нов закон.
Велики праведник нема старих закона, нити мари за законе писане на папиру. Јутрос од зоре он осећа да Ти пишеш по његовом срцу и уму, и чита.
Стотине насилника и трчилажа дижу се против праведника и радују се, кад му стегну грло, да не говори. Али насилници и трчилаже признају у себи, да би се по њима сви точкови света поломили од јутра до мрака. У самоћи, која је тешка кривоумним и кривопутним као страшни суд, насилници и трчилаже признају, да у колико још свет постоји, постоји једино због праведника - због правоумних и правопутних.
Ко је праведник изван богоносаца? Нико, Господе.
Онај ко Тебе доноси у свет, доноси живот у љуштуру живота, доноси воду у празне бунаре, и песму у занемела грла.
Као облак од суха дима, без грома и дажда, кога висински ветрови свемоћно расипају у ништа, заиста, такав је и сав овај свет без богоносаца. Сав свет је сухи дим, коме само богоносац може дати гром и дажд, и учинити га истинским облаком.
Облак личи на облак, и човек личи на човека, и свет личи на свет.
Но један облак је варљиви сухи дим, други је пун грома и дажда.
Један је човек постојећи, други непостојећи, премда личе један на другог. Један свет јесте, а други није, мада изгледа, да оба јесу.
Пре него се Ти родиш на земљи, Господе, земља је непостојећа сен; и сва бића на земљи непостојеће су сени.
Твоје рођење је улазак електрине у сух облак.
Твоје речи су дажд, што облак чини облаком.
Твоја чуда створила су од вампира људе.
Твоја крв, и сузе, и зној испуниле су празну сен света стварношћу.
Добро ће увек бити с праведником. Гроб његов увек ће се тражити. Гле, гроб праведников више садржи снаге него живи неправедници. Јер су неправедници сени сухога дима.
Благо народу с праведницима!
LXXXVIII
Богоносци, ви сте со земљи и светлост свету. Ако и ви обљутавите и потамните, свет ће бити љуштура живота, свлак што змија остави у трњу.
Ви држите небесни огањ у пепелу. Ако се и ви угасите, свет ће бити гомила пепела за вратима живота.
Смртоносци причају о вашем животу, јер свога немају.
Кривоклетници се куну у вашега Бога, јер свога немају.
Лажов се правда вашом истином, јер своје нема.
Неправедник се заклања под вашу правду, јер своје нема.
Очајник се теши надом, јер своје нема.
Мудраци земаљски обилазним путем траже мудрост и враћају се вашој мудрости, јер другу не налазе.
Слабићи вас гоне, јер се боје ваше снаге, а сами је не могу да понесу.
Страшљивци вам завиде на храбрости, јер њих нема шта да охрабри.
Богаташи, гле, сви од вас просе, а нико вам ништа не може дати. Богаташи сте, јер Бога имате. Богати сте, јер сте Богоносци.
Душа ваша је колевка Бога Живота. Срца ваше престо је Његов. Ум ваш гора Синајска, где Он једини скрижали и говори.
Путујте слободно с Богом у себи; нећете изгубити пут, и нећете остати без конака. Уђите с Њим слободно на капију дана, и дан ће бити ваш. Уђите с Њим слободно на капију ноћи, и ноћ ће стукнути са својим страшилима, и показаће вам своја чуда.
Не продајите своје благо, јер га свет не може платити.
Не трампљавајте се са васионом, јер васиона вам не може дати ништа осим себе. А она је сва као папир према злату. Изгореће и она једнога дана, и биће шака пепела. Умреће? Она је већ мртва, и нема је, без вашега блага духовнога.
Пространство с краја у крај не може сместити ваше благо.
Време с краја у крај не може избројати ваше благо.
Свет вас гони, јер ви имате мир, а он нема.
Свет вам завиди, јер ви имате богатство, а он је сиромашан.
Свет вас се боји, јер ви имате моћ, а он је немоћан.
Свет вас мрзи, јер ви имате блаженство, а он је несрећан.
Не злобите свету, и не додајите уља на огањ. Јер свет сав гори огњем злобе.
Осамљени сте, велите? Зар су гробови неко друштво? Један жив на гробљу мање је осамљен него цело гробље мртвих.
Мало вас је, велите? Али сте наоружани. Ваши противници су везано робље.
Свет је безживотан без вас. Ви сте канали, кроз које се долива живот свету.
Свет је безрадостан без вас. Кроз вас улази осмејак у робијашницу.
Не гојте ваше тело, јер гојење је гнојење. Не трпајте блата на своје кости, јер ће вам кости отромити, и душа се ваша стеснити.
Држите ревносно божанског младенца у себи, и чувајте се, да га не поплашите. Заиста плашљив је као тица, и не намеће се. Од једне ружне помисли бежи из ума. Од једне прљаве жеље бежи из срца.
Запамтите: ако Он напусти вас, своју последњу земуницу, свет ће бити љуштура живота, свлак што змија остави у трњу.
LXXXIX
Дижем руке к Теби, Пастиру мој, но руке моје не досежу далеко.
Залуд се овца у рупи пропиње к врху; ако се пастир не сагне к њој, неће се спасти.
Благодат Твоја досеже даље од сунчаних зрака. Дохвати се руке моје, и изведи ме из тамнице. Само један зрак Твоје благодати - и дићу се на крила орловска.
Под каменом мучи се травка да узрасте, погрбљена од тражења светлости, бледолика без светлости.
Велика је радост мени смртном, када дигнем камен и гледам травку, како се усправља и зазелени.
Није ли Твоја радост још већа, Бесмртни, када дигнеш камен, наваљен од света на душу моју, погрбљену и бледолику?
Залуду ја сабирам дрва на гомилу, да огрејем душу моју, ако Ти не пустиш небесни огањ.
Залуду ја трчим; ако сам погрешио пут, узалудно је трчање моје.
Сав труд мој, и зној мој, жртва је Теби. Ако је Ти не благоволиш примити, бићу као пењач уз планину, затрпан снегом на врх планине.
Јер не гледаш на множину трудова него на жудњу срца.
За чим имаш да журиш, срца моје? Куда око погледа, види смрт. Чега год се рука дохвати, осећа гроб.
Што год обретеш, обретеш и страх, да то не изгубиш. Што год заволиш испуњава те жалошћу губитка.
Немирне мисли моје, гурате се по уму моме као пијани по сајму, и падате и умирете као скакавци по друму. Умреће све оно, што вас је послало у мене, и ни једна од вас неће се спасти из мога гроба, осим оне, што се везала за Безгробног, Неумирућег.
Заиста, ушле сте у гроб, ушавши у мене, и као гробари спремате мени гроб.
Али кад затруби труба, много цевна и многогласна труба, у души мојој, и објави долазак Сина Божјега! Тада ће се све смртне жудње срца мога, и све смртне мисли моје, издвојити на лево, и очистиће поље срца и ума.
И Син Божји ући ће у своје поље, и заравнаће све гробове, што сте ми спремали, као кртичњаке. И умиће ме и окупаће ме Син Божји, и намирисати миром. Не за смрт но за живот.
Сам сам се зазидао, Господе, од Твоје благодати. И не смем да провирим ван, јер си као страшни ветар.
Сазидао сам кућерке и колибице у души својој па се бојим, да их не разориш. А Ти разораваш не да би ме оставио бескућника него да би ме увео у палату, ширу и зрачнију од звездане васионе.
Одбацише људи Твој крајеуголни камен, јер им је сувише превелик за њихове кућерке и колибе. Одбацише га безумни зидари, јер не знаду, шта да почну зидати на њему. Не могу да се досете заборавни, да си Ти зидар, и да је сав посао њихов, да Теби не сметају у раду.
Сувише је велик Твој крајуголник, и дивови се плаше, да му се примакну. Говоре: ако почнемо на њему, кад ћемо довршити?
Сиротани, како их смрт плаши од сваког доброг почетка!
Како их време приморава на једнодневне грађевине!
Пружи ми благодат Твоју, дужу од сунчаних зрака, Богаташу мој, и ја ћу се осмелити да станем крај одбаченог камена.
Гле, Ти си благодат. Спусти се и дигни ме.
Одагнај смрт и време од мене, и ја ћу зидати с Тобом оно што земаљски дивови не смеју.
XC
Пророкова Син Божји о храму морејском, - да ли погрешно пророкова? Остаде ли камен на камену, и улазе ли сад богомољци у њ? Да ли погрешно пророкова?
Сручи народ сву своју душу у зидине једнога храма, и остаде празан и без душе. Ко своју душу повери камену на чување, и сам не стражари више над њом, заиста ће бити несталан у свету као јасикова сенка.
Сазидали смо Богу храм, говоре нестали, и платили свој дуг. Од сада смо само дужници себи самима. Дали смо Богу Божје, сад ћемо да дајемо себи своје.
Јадници, шта ће Богу храм, ако вама не треба? Шта ће ваш храм Ономе, коме није сувише тесно ни уједном зрну песка нити сувише пространо у звезданој васиони? Зар могу бескућници сазидати кућу Учитељу свих зидара?
Научи Зидар претке ваше, и вас саме, да зидате храмове Њему, јер су вама на потребу а не Њему.
Зидајући Њему, ви зидате Њиме из себе. Јер не може земља ништа учинити за Њега без Њега.
Зидајући најбоље Њему ви показујете пример души својој, шта она треба у себи да зида.
Зидајући Њему боље него своме телу ви показујете пример души, да и она зида себи тврђе узвишеније и светлије обиталиште него што телу треба, и него - тело.
Зидајући Њему доказујете, да душа ваша није све заборавила, нити се помирила с колибама тела.
Скупе грађевине зидате Њему, да би подсетили душу, да је она за царску палату намењена, а не за иловачне черге.
Не зидате дом Њему, но слику души својој, и књигу, и сећање души својој.
Господ је препун милости, и силази у камене храмове ваше, да се сретне с душама вашим.
Али, јадници, шта ће бити од храмова ваших, ако душа ваша не сагледа и не послуша пример? Ако кубета храмова ваших буду за вазда виша од душа ваших? Ако ширина храмова ваших буде за вазда шира од ускости душа ваших? Шта ће бити од храмова ваших?
Ако свеће у каменим храмовима вашим буду за вазда светлије од мисли ума вашега? Ако измирна и ливан буду за вазда мириснији од мириса срца вашега? Шта ће бити од храмова ваших?
Ако олтари ваши буду за вазда светлији од свих светиња душа ваших? Ако раскош литургија ваших буде за вазда већа од раскоши душа ваших? Ако јека молитава у храмовима вашим буде налазила више одјека у зидовима каменим него у душама вашим? Шта ће бити од храмова ваших?
Постаће мртви споменици мртвих душа. А кад постану то, - кад престану бити пример зидарства душевног и постану гордост - заиста ни камен на камену неће остати. А ви ћете, јадници, лутати као сенке оних, који су градили знајући шта и зашто граде; и играћете по свету нестални као јасикова сенка.
XCI
Посрнуће многи у свету и пашће због Сина Твога, Господе дужи од времена и благословенији од времених покољења.
Кнезови народни удружиће се и с хајдуцима против Христа Пресветога, свештеници с лажним сведоцима, и мудраци с безумнима.
О како је Он величанствен у својој осамљености и у чистоти свога пута!
Законици, што су провели век у тумачењу закона Божјега, устали су сад сви сложно не да суде него да убију човека.
Прваци народни, што низ недра и на појасима и на заушницама носе написан закон са Синаја, заборавили су неколико хиљада година свога вежбања у правди, и као гладни вуци јурнули су за Човеком мира и добра, да Га растргну.
Трговци су затворили своје дућане и потргли своје ножеве, да убијају.
Старци, урешени споља многобројним споменицима Божјих чуда на њиховом народу, но без иједне унутра, извлаче се испод својих оџака, да помогну убити.
Младићи, који се веселе, кад их старији охрабре на злочин, изишли су с моткама и камењем, да изврше убиство пре него седну за Пасху и почну славити Бога.
Дигле су се и жене на крв, и повеле су децу своју, да и деца помогну у једном народном делу.
Крвници и насилници, који се других дана са страхом провлаче кроз мрак и тескобу, сада су постали вође вођама и кнезови кнезовима.
Злочинцима у тамници дошао је дан слободе, јер они су постали потребни народу, да га науче своме послу, да га науче како се убија човек.
Сви посетиоци, што су дошли у град за празник, да се поклоне Небу и потраже Бога, окренули су леђа храму, и са својим домаћинима и конакџијама појурили су, да траже крв праведникову.
Свештеници су заборавили храм и нагнули са жртвеним ножевима, да народ спасавају од Бога.
Хроми и кљасти пружају своје штаке а слепи своје слепачке чанке - своје једино оружје, да се помогне убити исцелитељ.
Тако један народ грешника устаје једнодушно као трава, да убије Бога. И омаче му се нож, замахнут против Бога, те удари сам себе у срце.
Не дај ми да паднем, Господе премили!
Отвори ми очи душе, да видим и научим се од судбе грешника. Да не пође нога моја ни за ким, ко иде против Тебе.
Да како не дигнем камен на Тебе, и не убијем себе за навек.
XCII
Крв праведника једино је писмо на земљи, што се не да избрисати.
Убисте ли Христа, очајници, као што се надасте? Или крв Његова и данас гори на главама вашим?
Објави, море, хуком својом свима пределима на земљи: крв праведника гори на глави и стотог колена.
Изукрштајте се громови од истока до запада и напишите јасно и за слепце: никакво зло људи не могу
учинити праведнику, а да се то зло не сручи двоструко на главу њихову.
Јер камен бачен на праведника, бачен је у висину, и падајући са висине добија у тежини.
Камење јерусалимско, што стојиш данас разбацано, завичи и реци роду људском, роду заборавном, шта се деси са убијеним праведником а шта са онима, што га убише!
Видех пса где се опружи једном на врелој каши, и не дође више ни на хладну. А људе гледам из дана у дан где се прже на крви праведника, и никад да се окану.
О безумнији од безумних, зар се не стидите повторавати лекцију, коју и пси одједном науче?
Боље да ишчезне један крвнички народ него један једини праведник. Јер небо не пита: колико је крви просуте него: чија је крв просута?
Да сви народи устану против једног праведника, неће му моћи ништа нахудити. Могу само да му буду пратња до гроба. Но он ће њих пратити после гроба.
Заиста праведник кажњава својом милошћу до гроба и правдом после гроба.
Не осигуравајте имање својој деци, ви што уђосте у крв праведника. Гле, све имање ће им пропасти осим крви, коју пролисте.
И неће праведник бацити клетву на вас но деца ваша, кад буду јела горак хлеб робова.
У дроњама праведника крије се Бог. Тешко вама, ако вас дроње саблазне, те презрете и онога што је у дроњама.
На крст си дигнут, Христе Боже, не да покажеш своју немоћ према свету но немоћ света према Теби.
Као сенке што се на месечини бију о стену, тако су немоћни народи што ударају на Тебе.
Утехо праведника и храбрости мученика, помилуј нас и спаси.
XCIII
Васкрситељ је Господ мој. Васкрсава мртве од јутра до мрака, и од мрака до зоре.
Оно што јутро сахрани, увече Господ оживи, и оно што вече сахрани, ујутру Господ оживи.
Какво је дело достојније Бога живога него васкрсавати мртве у живот?
Нека други верују у Бога, који се парби и суди с људима.
Ја ћу се држати Бога, који васкрсава мртве.
Нека други верују у Бога, који се не приближује ни живим, кад га зову.
Ја ћу се клањати Богу, који држи наслоњено ухо Своје и на гробљу и слуша, да ли неко не вапије за васкрсењем и васкрситељем.
Гробари закопавају и ћуте. Господ откопава и виче.
Мајка ћерку закопава, Господ откопава; боља је мајка Господ од мајке.
Отац сина загрће, Господ одгрће. Бољи је отац Господ од оца.
Брат брата сахрањује, Господ васкрсава. Бољи је брат Господ од брата.
Господ нема ни суза ни осмејка за мртве. Његово је све срце за живима.
Свет кука за својим у гробљу, Господ песмом тражи своје, и буди их.
Васкрсни, Господе, дух мој, да би васкрсло и тело моје. Настани се у духу моме, и тело моје биће храм Твој.
Говоре суседи моји у бризи: да ли ће ово наше тело васкрснути.
Ако сте се једном одрекли себе, и не живите више себи, онда је ваше тело као васкрсло.
Ако је тело ваше храм Бога Свевишњега, онда је Васкрситељ у вама, и васкрсење се ваше довршује.
Тело се наше мења, многа смо тела до сад звали својим. Које ће од њих васкрснути?
Можда ниједно. Но сигурно оно,- ако сте га имали - које изражава јасно Реч Божју.
Васкрситељ мој, смрт не васкрсава, јер смрт никад није ни била жива.
Ти си васкрситељ и Ти си васкрсли, јер Ти си Живот.
Само оно семе васкрсава, у коме се Ти скриваш, и то оно од њега, што си Ти.
Само ћеш онај дух оживети, који и сада живи Тобом а не светом.
Само ћеш оно тело сачувати, које је се Светим Духом почело испуњавати у овоме времену.
Оно што је Господ Живи у гробовима, оно ће васкрснути у живот.
Нико не може васкрснути мртве него Господ, и нико не може устати из мртвих осим Господа.
Јер Он је у светим својим. Заиста Он је у живим својим, и у гробу и над гробом.
XCIV
Жељени је долазио, и доћи ће опет, а ви говорите: ко ће нам доказати, да је Он Бог?
Питам вас, тамна браћо, и одговорите ми, што вас питам. Кад би ви поручили Богу да дође на земљу, каквог би ви желели да Га видите?
Као човека желели би Га видети, лепшег од свих синова човечјих, моћнијег од свих синова човечјих на речи и моћнијег од свих синова човечјих на делу. Желели би Га видети прекрасна као царевића; не охола него смирена као јагње; који би улазио под наше кровове, с нама јео и пио, и делио с нама све сем немоћи наше и греха.
Онда вам кажем: ви сте сами доказали, да је Бог био међу нама. -
Желели би га видети као човека, премда се Он може појавити у сваком телу. Кад говори да говори моћно како никад човек није говорио. Кад ходи по овоме свету, да не ходи као најамник и роб него као господар. Вода и ветрови да Га слушају, људи да Му следују, зли духови да беже од Њега. Да буде од помоћи људима свакога дана: жалосне да теши, болесне да лечи, мртве да васкрсава. Таквога би ми желели Бога међу нама. -
Желели би, да нам дође не као цар, са богатством, што пропада, и војском, која ишчезава, и блеском, што тамни, - не као цар него као већи од царева. И желели би, да нам дође не као обичан пророк, него пророковани од почетка времена, који би смео рећи, да је старији од времена; и који би нам прорекао, шта ће бити на крају и после краја времена. И желели би, да нам дође не као свештеник, него као првосвештеник, у коме се огледа све троје у једном: и Бог, и свештеник и жртва. Таквога би ми желели Бога, да се појави међу нама.-
Онда вам кажем: ви сте сами доказали, да је Бог међу нама. -
Желели би, да брзо дође и да оде, јер Га не би могли издржати на дуго. Но и кад оде, желели би, да Његова реч јечи кроз време и простор, без краја и уставе, и да од Његових стопа гори земља небесним огњем докле земља траје. -
Онда вам кажем: сами сте доказали, да је Бог био међу нама.
Жељени је долазио међу људе баш каквог људи могу пожелети, и још бољи, и још јачи, и још лепши, па су људи, ах, и тада говорили: ко ће нам доказати да је то Бог?
Жељени ће опет доћи, душо моја. Као огњени змај долетеће, и, ако Га не познаш, одлетеће, и више Га заиста видети нећеш, Устани, душо моја, и не спавај но бди. И утврди у себи слику Жељенога, какав јесте, да би Га познала, када дође.
Нека слике свих светова изиђу из тебе, и нека те Његова слика испуни сву, од истока до запада, и од севера до југа. Да би Га познала, када дође.
Јер ће као огњени змај доћи и отићи, а ти ћеш куњати и говорити: ко ће ми доказати?
Ако ти сама себи не докажеш, нико ти неће доказати.
Ако ти Га не докаже твој вечити живот, доказаће ти Га твоја вечита смрт.
XCV
У долини плачевној оживео си мртве кости, Сине Божански.
Нека се радује пророк, јер си обистинио речи његове.
Сва снага, и лепота, и мудрост, за којом цело човечанство од почетка жуди, у Теби је, Свечовече.
Сва храна живота, и све пиће живота, којом живи живе од краја до краја времена, у Теби је, Свечовече.
Кроз Тебе се Тросунчани зрак усудио бацити у таму смртну и сен небића. Милост је била у томе зраку, и као свака милостиња злоупотребљена. Зато се Зрак повукао, и тама смртна и сен небића преовладала је.
Сада си дошао с новим Зраком, и новом милошћу. И они, који Те примише, засијаше као новозапаљена сунца.
А који Те не примише, осташе и надаље мртве кости у долини.
Отворио си хлебарницу за гладне и пивницу за жедне, и призиваш све гладне и жедне, да једу и пију и живи буду.
Ко жели живота, животом се мора хранити. Ко се смрти преда, смрћу се храни, и нема га међу живима.
Донесе нам Бога у долу мучевну; донесе нам Бога, не као слику да Га покажеш, - играње слика поједе нам душу - него као хлеб, да га једемо и оживимо. Сликама се хранисмо и помресмо. Заиста, све ствари, што смртни једу и пију, слике су, које не хране и не поје и не дају живота, ако Бог у њих не уђе.
Нека душа моја једе Бога, и венчаће се вечним животом.
Нека ум мој једе Бога, и венчаће се вечном мудрошћу.
Нека срце моје једе Бога, и венчаће се вечном радошћу.
Нека тело моје једе Бога, и васкрснуће из мртвих.
Нека сви људи једу Бога, и вратиће се дому, вратиће се у Свечовека.
Твога гроба нема међу нама. Земља држи само земљу. Гробови се сахрањују у гробове, и остају у њима.
Царевићу Свете Триаде и царе свих бића, која су од Твоје речи продихала и прогледала, нахрани ме Твојим лебом, и напој ме Твојим пићем.
Да не иструхне тело моје, и душа моја да се не бије по Аду као безтелесна сен, испуњена лудим сећањима, испуњена телесним жељама, испуњена страхом и страшилним сликама.
Да не изгубим, Господе, оба тела: земаљско, које је ближе пропасти од јесење траве, и небеско, које је дух одоцнио да изатка и спреми за вечност.
Да не изгубим, Господе, оба духа: земаљски, који, је обрекао на смрт венчањем са земљом, и небески, кога нисам примао у себе, да унесе своју вечност у мене.
Да не изгубим, Господе, оба живота: земаљски, који се чини животом, и небески, који јесте живот.
Приђи ми ближе, и још ближе, Небесни Хлебу, и немој се бранити од мојих уста.
Приђи ми ближе, и још ближе, Небесно пиће, и немој се измицати од мојих усана.
Тројице Пресвета, спусти Твој жижак у моју ноћ и поплаши странца, који ме заклања од Тебе.
XCVI
Деца и светитељи држе Те, Господе, остали се бунтују против Тебе.
Деца и светитељи граница су између царства бића и сени небића.
Стараоци се називају родитељима и бацају Твоју децу с високе стене у понор.
Стараоци уображавају, да су они родитељи, па управљају децом Твојом као својом -имовином. Заиста, не управљају него криве и ломе.
Туђа су деца, стараоци, коју сте присвојили, и одговараћете за крађу и разбојништво.
Није ваш живот ни онај што је у вама, нити онај, коме сте ви послужили као канал. Туђе је све, осим зла у вама, и одговараћете за крађу и разбојништво.
Одговараћете за крађу, јер сте туђе назвали својим; и за разбојништво, јер сте туђе осакатили и порушили.
Нема родитеља на земљи. Родитељ је на Небу. На земљи су само стараоци. Они, што себе називају родитељима на земљи, лопови су и разбојници.
На земљи су само стараоци; и то је превелика част.
Дато вам је на старање најдрагоценије благо, што Бог има. И то је превелика част.
Блаженији је онај, ко се никад није родио, и коме никад ништа није поверено у старање него ви, ако је ваше старање саблазан и умртвљење душа.
Зашто се радујете деци, ако не мислите бдити над њима као над ангелима небесним? Зашто кукате за њима, кад вас рано оставе и побегну к ангелима? Туђему сте се радовали, и за туђим кукате.
Не старајте се само о осигурању тела ваше деце, јер то и лисице чине са лисичићима. Него се старајте о Богу у деци вашој. Састарани Бог постараће се за све остало. И оно што с муком сабирате деци својој, Он ће им без муке сабрати, брзо и лако.
Не изгоните Бога из деце ваше, јер ћете им отерати мир, и срећу, и здравље, и благостање.
И ако сву земљу оставите остављени од Бога, оставили сте прегладним, који ће све појести и помрети од глади.
Не осигуравајате деци својој комад хлеба но комад душе и савести. И биће деца ваша осигурана, а ви благословени у два света.
Старајте се о туђој имовини боље него о својој, и награда ваша биће неизмерна.
Царска деца дата су вам на старање. Заиста, Цар неће дати малу награду онима, који Му сачувају царевиће, и не избришу име Родитеља из памети њихове.
Кроз децу гледа Цар зачуђено у вас, и чека ваше одговоре. Ако одговори буду смртоносни, Цар ће се повући из деце ваше, и ви ћете се старати о лешевима.
Деца и светитељи држе Те, Господе мој, остали се бунтују против Тебе. Деца и светитељи су Твоје кушање света.
Пази, душо моја, пази и не погреши.
XCVII
Свака ствар ме плашила док бејах дете, сваку ствар сажаљевам од кад одрастох.
Свака ствар чинила ми се снажнија од мене док бејах дете. Сад се осећам снажнији од свега, и сажаљевам све.
Јер научих се стајати уза Те, Господе мој, који си окружен бесмртним војскама као боровом планином. И растем из Тебе као дрво из планине.
Узех сваку ствар за учитеља, док бејах дете, и идох донекле са сваком. И научих се немоћи и смрти и вапају к Теби.
Тражих најјачу ствар, да се ухватим за њу, да бих се спасао од промене и колебања. И очи моје не видеше је, нити је уши моје чуше, нити је ноге моје нагазише. Сву децу своју време подиже, да се хрве с њима, и да их из шале савија, ломи и чупа из корена, смејући се страху и ужасу самртника.
Ухватих се за цвеће и рекох: оно је лепотом моћније од мене. Но кад дође јесен, цвеће умираше на моје очи, и ја му не могох помоћи, но са сузама окретох се, и ухватих се за високо дрвеће.
Но кад дође рок, извали се дрвеће из корена, и полеже по земљи као побеђена војска, и ја се окретох са сузама, и ухватих се за камен. Он је јачи од мене, рекох, уз њега сам сигуран.
Но кад дође рок, камен се истроши у пепео на моје очи, и ветар га однесе, и ја се окретох са сузама, и ухватих се за звезде. Звезде су јаче од свега, рекох, њих ћу се држати, нећу пасти.
Но кад загрлих звезде и уђох у тајни шапат са њима, чух јецања умирућих, и окретох се са сузама, и ухватих се за људе. Људи усправно и слободно корачају, рекох, у њих је снага, њих ћу се држати, да не паднем.
Но кад дође рок, видех и најснажније међу људима где се беспомоћно клизају низ лед времена у безгласни понор, и остављају ме сама.
Обазрех се у зној по целој васиони и рекох: ти си јача од свега, тебе ћу се држати, сачувај ме од клизања у безгласни понор. И добих одговор: довече и ја тонем у безгласни понор, и сутра ће бити друга васиона место мене. Узалуд се вежеш за мене, немоћног сапутника свога.
Опет се окретох људима, најмудријим међу синовима људским, и упитах за савет. Но они се завадише дајући ми одговоре, док смрт не махну руком и не унесе тишину међу препираче.
Опет се окретох људима, највеселијим међу синовима људским, и упитах за мишљење. Као да ми могу дати неко мишљење они, који месом мисле! Они ме узеше за шалу и за весеље своје, док смрт не диже свој штап и не превуче буђом језик њихов.
Опет се окретох људима, онима који ме родише и донеше међу ствари, и упитах њих. Њихова смежурана лица позеленеше; очи им заводнише; и они промуцаше: у незнању се родисмо и ми, у незнању родисмо тебе, и незнање своје поделисмо с тобом.
Опет се окретох људима, пријатељима својим и рекох: пријатељи моји, шта мислите ви? А они оћуташе дуго, док стидљиво не подигоше очи и прозборише: ми се одавно спремамо да питамо тебе: шта мислиш ти?
О кад закуцах и на последња врата, да питам, врата се отворише и видех мртваца где износе.
Кад не бејаше више врата да куцам, нестаде и суза, и сухи страх забоде своје канџе у кости моје.
Још једна суза нађе се и скотрља се у дно душе моје. И гле, нека непозната врата, у које удари последња суза, отворише се, и Ти се појави, Царе мој и Оче мој, сав окружен бесмртним војскама као боровом планином у неопалном пламену.
И светлост заигра као многогласна харфа, и ја чух где говори: Ја сам онај кога тражиш. Држи се Мене. Име ми је: Јесам.
XCVIII
Твоја посета, Снаго моја, доноси снаге свакој твари.
Као у празне лампе налеваш уља у сваку од њих, и почињу горети.
Благо оном, ко Тебе прими у своју празнину; напуниће се и гореће.
Кад уља нема, онда фитиљ гори са димом и рђавим мирисом.
Горели су људи и пре Твоје посете, но то ниси горео Ти но фитиљ са димом и рђавим мирисом.
Кад си Ти дошао у посету земљи, налио си све лампе уљем, и уље је почело горети, без дима и рђавог мириса.
Ако неуки не виде разлику, но говоре: и пре је било горење, и сад је горење.
Не виде неуки разлику између горења празне лампе и горења пуне лампе.
О неуки, кад гори земља својим огњем, то фитиљ гори а не уље, и горење је са димом и рђавим мирисом.
Кад се земљани судови напуне небесним уљем, онда уље гори, и горење је са пламеном и светлошћу, но без дима и рђава мириса.
Гле, Ти ниси као обични посетиоци, који долазе да узму. Дошао си не да дођеш и одеш као обични посетиоци, и не да дођеш и узмеш, него си дошао да оставиш. Ваистину, да напуниш и све пуно оставиш!
Свака ствар се пуни силом и снагом, Господе препуни добара, када Ти дођеш у посету.
Вода, што је само могла да пере тело, добила је силу, да крштава душу. У Твоје име Господе!
Уље, што је само могло блистати на здравом лицу, добило је силу, да болним даје крепост. У Твоје име, Господе!
Хлеб, што је само могао гомилати у човеку пепео на пепео, добио је силу, да Твојим животом храни живот. У Твоје име, Господе!
Извори су се налили снегом, и траве пољске наједрале животом. У Твоје име, Господе!
Речи су постале леком, и знаци су постали одбраном. У Твоје име, Господе!
Мртви су почели узимати немоћи живих на себе и живи се почели разговарати са мртвима као са живима. У Твоје име, Господе!
Гробови, из којих је само смрад текао, почели су изливати миро, и зверске пештере постале су покајницама. У Твоје име, Господе!
Пре Твоје посете, Господе, све је било димљивије од горећег фитиља, и све немоћније од пауковог ткања.
Да ли ће неуки отворити очи и видети разлику? За све неуке клечим и молим се пред Тобом, Господе Свемоћни: отвори им очи, да би видели разлику.
Да би видели разлику и отворили своје празне лампе, да их Ти напуниш.
Да се не би вечито гушили у диму и рђавом мирису, Небесно уље лампе моје.
За све неуке клечим и молим се пред Тобом, Душе Свети, Животворни. Духни као олуја и затреси душу неуких, да би се пробудили и осетили час Твоје посете.
Да би се покајали, и заједно са мном клекнули и узвикнули: како земља постаје нова, кад је Ти посетиш. Величанствени и Страшни Боже!
XCIX
Књига сам исписана и споља и изнутра, и запечаћена са седам печата.
Сричу комшије моје и не могу име да ми срекну.
Комшије моје, како ћете онда прочитати име Господа, који ме од блата испере, кад моје име не можете да срекнете!
Твоја сам књига, Господе Царе мој, Твоје сам писмо и споља и изнутра. Само свет ме замрља својом неписменом руком, те постах нејасан и нечитљив.
Твоја сам књига, Господе Царе мој, и Твоји су печати, којима си ме запечатио као светињу своју.
Под сваким печатом скрива се по један дар Духа Светога, по један дар бесмртног живота Небесне Триаде. Ко ће отпечатити оно, што је Бог запечатио, - ко може други осим Бога јединога?
Говоре ми комшије моје: ти си књига света, и сав си исписан руком света, и сви дарови у теби су дарови света?
Тако ме читају неписмени, и ја осећам, да ми не знају имена.
Заиста, свет је много исписао незграпном руком по срцу моме. Многе и нетражене дарове утрпао је свет у срце моје.
Но гле, и кад избришем све писање светско из срца мога, избацим све дарове светске из срца мога, не избацујем срце своје из себе, и не остављам га празним.
И гле, кад избришем све писање света по уму моме, и све дарове светске избацим из ума мога, не избацујем свој ум из мене, нити га остављам празним.
И знам, да је по телу моме писао дух мој, и по духу моме тело моје. Гле, кад избришем све писање духа мог по телу моме, и тела мога по духу моме, ипак не остајем књига неисписана.
Кад избацим сав свет из себе, опет видим у себи књигу запечаћену са седам печата. То је Твоја књига, Господе. То је писање Господа мога. Ко може отпечатити књигу Божју осим Бога јединог?
Ко Тебе призна за Оца, признајеш и Ти њега за сина, и сину отвараш књигу и читаш тајне. Печат по печат ломиш, и читаш му тајне.
Узалуд ме читају људи, неће ме прочитати. Прочитаће само оно, што је свет написао по мени и у мени. Но очи њихове не могу читати под печатима.
Нема много речи у тој књизи, но свака реч је као пламен оштра, и као бесмртност дуга, а слађа је од свих сласти овога света.
Седам речи, - седам духова и седам живота, три горња и три доња, везани у средини нераздвојно у један неумирући пламен.
Света мужанственост неба и девичанска женственост земље, опасан непорочним појасом, окићеним са седам звезда.
Но ко сме просипати бисер пред оне, који се хране трулим јабукама? Ко сме читати тајне Твоје онима, који су писмени само за дебела слова света?
Невидљива рука стара се, да пише свуда по свету, но свет се отима и мучи да пише својом мртвом руком - мртва слова.
Господе Свемилосни, погледај у оне, који гледају у Тебе, и управи руку њихову, да кад пишу по себи пишу Твоје име и споља и изнутра.
Свемудри Боже мој, управи очи изабраних Твојих у печате књиге Твоје, да с молитвом чекају и с разумевањем читају, кад Ти будеш нечујно и лагано ломио печате тајни?
IXC
Мало је послушних, Господе, а верујућих има.
Мало је оних, који нетремице гледају у Господа свога и иду за Његовим погледом.
Тражим послушне, Господе мој, и делим радост с њима. Казујем њима о путевима Твојим и мудрости Твојој, и они потврђују моје казивање. И радост своју множимо и - делимо.
Слушам причу послушних, како си уклонио спотицања испред ногу њихових, и додајем своју причу, и соба се наша испуњава небом.
Све догађаје, што нам се догодише, сејемо на често сито закона Твога, и плеву што испадне зовемо својом, а чисто зрно што остане зовемо Твојим.
Рачунамо све муке, све сузе, и сва страдања своја ради имена Твога, да смо у добитку.
Шта нам вреди вера од недеље до недеље, говоримо, ако нас она не веже сваки дан са погледом Господина нашега?
Има верујућих, Господе Боже наш, али је мало послушних.
Коме ћу бити послушан, ако нећу Најмоћнијем? Зар ће ме заваљени дићи, и самртници зар ће ме укрепити?
Коме ћу бити послушан, ако нећу Најмудријем? Зар ће ме неуки научити, и незналице зар ће ми казати истину?
Коме ћу бити послушан, ако нећу Најсветијем? Зар ће ме грешници сачувати, и крвници зар ће ми душу спасти?
Како би се назвао залутали човек, који би спазио огањ у тамној ноћи, и не би срачунао своје путеве према том огњу?
И лађар како би се назвао онај, који би видео светлост у пристаништу, и окренуо лађу у страну?
Истим именом могли би се назвати и верујући а непослушни.
Осетио си жаоку непослушности моје, Љубави моја; опрости!
Од кад ме рани љубав Твоја, стид ме испече од сећања небрижљивости моје.
Закитио сам се био вером у Тебе, као цвећем, ходио сам својим путевима, не осећајући како ме љубав Твоја узастоп прати.
Сада су ми се отвориле очи за љубав Твоју. Ранио си ме љуто, и рана ме пече као огањ.
Сад видим, да ме је љубав Твоја пратила на свима обронцима и раскршћима живота. Гледам у прошлост и видим само двоје: љубав Твоју и непослушност моју. Ранио си ме љуто, и рана ме пече као огањ.
Коме да исповедим грех мој но Теби, коме и сагреших?
Што да се исповедам непослушнима, који ће рећи: ниси много згрешио, јер и ми тако чинисмо? Својим грехом правдаће мој грех, и неће ми дати утехе.
Учиниће свој грех мерилом правде између мене и Тебе, и досудиће правду грешнику.
Ранио си ме љуто љубављу Твојом, и рана ме пече као огањ.
Опет је милост Твоја безмерна, те ми отвори очи пре него умрех.
Опрости, Господе, и заповедај слузи Твоме!
Како и сад кротко гледаш и заповедаш, као да Ти нигда не сагреших!
Заповедај, Господару, и шибај бичем, и помози савести мојој шибати ме.
Ранио си ме љуто, и рана ме пече као огањ.
Нека. Нека ме пече као три огња, док се не навикнем бити послушан као ангел небесни.
Док ми послушност Твојој вољи, Господе, не постане једина сласт мојих дана и ноћи, до краја века.
C
Прими жртву речи моје, Оче мој, - тепање детета покајаног прими, Оче мој!
Исправи реч моју истином Твојом, и прими је на подножју ногу Твојих.
Окади жртву моју благомиром светитељске молитве, и не одбаци је, Тросунчани Владико светова.
Речитију Ти жртву приносе ангелски кругови, но њихова реч струји к њима од Тебе, и враћа се к Теби, непомешана с немилом таме и не загрцнута у грлу грехом.
Убог сам, и ништа друго немам да изнесем на жртвеник Твој осим речи ове.
О кад бих Ти ствари приносио, приносио бих речи. Јер шта су ствари друго до речи? Сву си васиону испунио језицима, који су пламенови када Теби хвалу уздижу, вода - када себи Твоје хвале шапћу.
И кад бих Ти јагње принео, принео бих Ти једну реч.
И кад бих Ти тицу принео, принео бих Ти једну реч.
Зашто да приносим туђу реч Господу моме, зашто туђу а не своју?
Ко ме учини господаром туђег живота и туђе песме, туђег пламена и туђе жртве; ко?
Моја реч је мој живот и моја песма, мој пламен и моја жртва. Од Твога узех и Теби приносим, - прими и не одбаци, Мајко препуна милоште.
Одабрах шаку шенице са њиве кукоља, прими ма и једно зрно из моје шаке, и учинићеш ме срећним.
Од једног зрна Ти можеш умесити хлеб, довољно за народе.
Прими лепту моју, Сине Васкрситељу, прими и не одбаци лепту сиромашка.
Прими жртву моју не за мене него за некога, ко је још сиромашнији од мене; има ли таквога?
Ко нема ни толико колико ја, за њега прими жртву моју; постоји ли такав?
Као хармонику згњечио ме свет; једва сам узео даха, и јекнуо. Нека ангели Твоји даду благозвучности моме јеку, и изнесу га преда Те, љубави моја.
Опомињем се свију добара, што си ми учинио за живота неуморни Пратиоче мој, и приносим Ти једно уздар је од себе.
Не приносим Ти целога себе, јер цео нисам достојан сагорети на Твом пречистом жртвенику. Оно што је намењено смрти и трулежи, не могу принети Бесмртноме на жртву.
Прими жртву речи моје, Троједина Кито Цвећа; тепање детета новорођеног прими.
Кад запевају хорови ангелски око престола Твога, кад затреште трубе архангелске, кад мученици Твоји заридају од радости, не презри жртву речи моје, Господе Боже мој.
Не пречуј, но чуј.
Молим Ти се и поклоним Ти се, сада и кроз све време, и кроз сву вечност. Амин.
На Охридском језеру
1921-1922 године.
Sva pitanja i
predloge o sajtu šaljite na adresu:
[email protected]
ili
felix@024wifi.net