www.dodirsvetlosti.co.nr

EUSEBIJE: ISTORIJA CRKVE

Preveo sa ruskog: Slobodan Prodić

KNJIGA TREĆA

1. glava

Po kojim predelima sveta su propovedali Hristovi apostoli

(Neron, 67. godina)

To behu događaji u Judeji. Sveti apostoli i učenici Spasitelja našeg raziđoše se po čitavom svetu. Toma, kako kazuje predanje, po žrebu otide u Partiju 1 , Andrej u Skitiju 2 , Jovan u Aziju 3 , u Edesu gde je živeo i gde je skončao. Petar, kako vidimo, blagovestio je Jevrejima rasejanim po Pontu, Galatiji, Vitiniji, Kapadokiji i Aziji. Pred kraj života otišao je u Rim, gde je bio raspet, glave okrenute na dole, tražeći da kazna bude izvršena na taj način 4 . Treba li govoriti o Pavlu koji je Hristovu veru blagovestio od Jerusalima do Ilirika, i koji je postradao u Rimu, tokom Neronove vladavine. U potpunosti tako kazuje i Origen 5 , u trećem tomu njegovog tumačenja knjige Postanja.

1. O tome kazuje i Kliment, u devetoj knjizi pomenutog dela.

2. Partija se graničila sa nekadašnjom Persijom, a Skitija je u staro vreme označavala onaj prostor između Crnog i Kaspijskog mora.

3. Misli se na Malu Aziju.

4. Govori se da je apostol po svojoj smernosti odredio sebi takvu smrt, držeći da nije dostojan da strada na način kojim je stradao Spasitelj.

5. Origen (oko 182-254. godišta) - filosof i bogoslov, autor mnoštva biblijsko-kritičkih, egzegetskih, dogmatskih, apologetskih i poučnih dela, a takođe i propovedi i pisama. Osnovnim dogmatskim radovima Origena smatraju se „Pro-tiv Celsa" (u osam knjiga) i „O načelima", gde je snažno izražen apologetski karakter. U osnovna dela Origena iz biblistike i egzegeze potrebno je pome-nuti tumačenje na knjigu Postanja, Pesmu nad Pesmama, na Jovanovo i Lukino jevanđelje, poslanicu Rimljanima. Origenova dela se nalaze u PGr . XI - XVII . Jevsevije Pamfil mu posvećuje VI knjigu svoje Istorije.

Origenovo učenje ušlo je u osnove mnogih bogoslovskih sistema, kako pravo-slavnih tako i jeretičkih. Osobito Origenu stavljaju u krivicu čestu apelaciju jeretika Arija prema njegovim delima i autoritetu. Arijevo usmeravanje prema Origenu bilo je, po napomeni uvaženog naučnika, „ne u tom smislu da je Arije usvojio misli tog učitelja, već pre u tome što je Arije zloupotrebio mnoge Origenove izraze" (ep. Jovan, „Istorija Vaseljenskih Sabora", Novočerkask, 1893, str. 4 /na ruskom/). Origenovo bogoslovlje osuđeno je kao jeres na Petom Vaseljenskom Saboru (553. godine), po inicijativi imperatora Justinijana, kada je analizirao njegovo učenje i zatim uputio poslanicu Mini, patrijarhu Konsta-ntinopolja. U toj poslanici izloženo je deset anatematizama. Zaključna tačka glasi: „Anatema i Origenu, prozvanome Adamant, koji je izložio to nečasno i prestupno učenje, kao i svakome ko prihvati te misli, ili ih štiti ili na neki način radi na tome da se one ponove..." (pom. delo, str. 279). Kako Oci na Petom Vaseljenskom Saboru nisu ustanovili osobena pravila, mi na anatemu Origena nailazimo u prvom pravilu Šestog Vaseljenskog Sabora, u kome se ponavlja odluka sa Petog Sabora: „Teodora Mopsuestijskog, Nestorijevog učitelja, i Origena, i Didima, i Evagrija, koji su obnovili jelinske basne, i prelazak i ponovno rađanje tela i duše, učenje koje je protivno veri u vaskrsenje mrtvih... saborno smo predali prokletstvu i odbacili". Kako se može videti, Origenovo ime se nalazi među imenima ostalih jeretika.

Origenovo tumačenje knjige Postanja: PGr . XII

2. glava

Ko je bio prvi starešina crkve u Rimu

Posle mučeničke smrti Petra i Pavla, za prvog episkopa Rima, po žrebu, postavljen je Lin. O njemu kazuje Pavle, šaljući mu pozdrave na kraju poslanice Timoteju iz Rima (pogl. 2. Tim. 4, 21) 1 .

1. Lin - episkop Rima (67-79. godina).

3.   Glava

O poslanicama apostola

Petrova poslanica, koja se naziva i prva, priznaje se kao istinita i njome se koriste u svojim delima mnogi od drevnih svetitelja. Druga poslanica (Petrova), ne navodi se, kako smo čuli, među knjigama Novoga Zaveta, ali je mnogi smatraju kao korisnu i napominju da se čuva sa drugim rukopisima. „Dela", „Jevanđelje", „Propoved" i „Otkrivenje" (Apokalipsis), nazvani njegovim (Petrovim) imenom, potpuno, koliko znam, nisu uvršteni u dela katoličke (Crkve), niti se njima koriste drevni niti savremeni crkveni pisci. Dalje, govoreći o prejemstvenosti episkopa, uzgred ću pomenuti ko je od tadašnjih crkvenih pisaca koristio osporavane knjige, šta se kazuje u tim spisima o kanonskim knjigama, tj. onim koje su priznate. Iz dela nazvanih Petrovim imenom, ja priznajem ono što je prihvaćeno i od drevnih svetitelja. Četrnaest Pavlovih poslanica, poznate su i pripadaju, bez sumnje, upravo njemu. Takođe je potrebno znati i to da neki izuzimaju Poslanicu Jevrejima, pozivajući se na Rimsku crkvu, koja smatra da ona nije Pavlova. Pavlova „Dela" ne smatram kao njegova. Sam apostol, zaključujući pozdravima Poslanicu Rimljanima, pominje i Jermu, koji je, kako kazuju, autor knjige „Pastir" 1 .

Potrebno je znati i to da ga neki osporavaju, zbog čega ova knjiga i nije uvrštena među opšteprihvaćene. Drugi je cene kao neophodnu, osobito za ljude koji se tek upoznaju sa istinama vere. Tu knjigu, kako znamo, čitaju svenarodno u hramovima, i meni je poznato da i neki od drevnih pisaca rado koriste ovo delo. Mislim da je ovo dovoljno o spisima koji su priznati ili nepriznati od svih.

1 Arhiep. Filaret u delu „Istorijsko učenje o ocima Crkve" piše: „Origen priznaje da je Jerma onaj koga je pozdravio apostol Pavle u Poslanici Rimlja-nima (16,14). Jevsevije i Jeronim takvo mišljenje smatraju za drevno predanje... Vreme upokojenja svetog Jerme još uvek nije tačno utvrđeno, ali je najve-rovatnije reč o 100. godini" (pom. delo, 1. tom. str. 31 /na ruskom/). Takođe po-stoji i drugačije mšpljenje o vremenu kada nastaje „Pastir": „Prema naj-starijim, pouzdanim podatcima, to delo je napžsao brat episkopa Pija (oko 140-155. godina), početkom četrdesetih godina drugog veka..." (Bolotov, „Lekcije iz istorije drevne Crkve" II tom, Petrograd, 1910, str. 350 /na ruskom/). Ruski prevod „Pastira" - „Spomenici hrišćanske pismenosti (književnosti)", Mos-kva, 1866.

1. To ime (Pastir) dobila je otuda što se u njoj, između ostalog, kazuje, kako se javio anđeo u vidu pastira, pa je kazivao Jermi neka pravila za život i neke pouke.

4. glava

O prvim naslednicima apostola

Pavle, propovedajući neznabošcima, osnivao je crkve počev od Jerusalima i njegove okoline pa sve do Ilirika. To se može videti kako iz njegovih reči, a takođe i iz onoga što kazuje Luka u Delima apostolskim. I Petar govori u kojim je oblastima on poučavao one iz obrezanja, predajući im novozavetnu reč. Iz Poslanica koje u priznate (o kojima smo kazivali), jasno je da on piše Jevanđelje za one koji su u rasejanju po Galatiji, Pontu, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji (pogl. 1. Petr. 1, 1). Koliko i ko je od tih ljudi postao revnitelj vere i postao pastir novoosnovanih crkvi, teško je reći. Moguće je samo nabrojati one o kojim kazuje Pavle. Uz njega je bilo mnoštvo satrudnika i, kako on kazuje, saboraca od kojih je većina udostojena neprekidnog spomena pošto Pavle, u više navrata, svedoči o njima u svojim Poslanicama. I Luka u Delima apostolskim poimenice kazuje o najpoznatijim.

Između ostalih pominju da je Timoteju, po žrebu, prvome određeno da bude episkop crkve u Efesu, a Titu su poverene crkve u Korintu 1 . Luka, rodom iz Antiohije a lekar po obrazovanju, mahom je bio uz Pavla mada ima je u kontaktu i sa drugim apostolima. Od njih se on (Luka) učio da leči i duše ljudi, o čemu svedoče dve njegove bogonadahnute knjige: Jevanđelje, koje je sastavio, po njegovom svedočenju, „kao što nam predadoše oni koji su od početka bili očevidci i sluge Logosa" (Lk. 1, 2). Njima, po rečima samog Luke, on je sledio od samog početka knjige i u Delima apostolskim, koja je sastavio kao očevidac. Govore da je Pavle mislio upravo na Lukino Jevanđelje kada govori o nekakvom svom Jevanđelju (pogl. Rim. 14, 24; 2. Tim. 2, 8). Od ostalih saputnika Pavla tu je i Kriskent 2 , koji je, prema sopstvenom svedočenju, upućen u Galiju, a Lin koji je pomenut u Drugoj poslanicu Timoteju kao onaj koji je zajedno sa Pavlom u Rimu, prvi je posle Petra dobio episkopstvo u Rimskoj crkvi (o tome smo već govorili). Kliment, sabrat i sapodvižnik Pavla, po njegovom svedočenju, bio je treći episkop Rima 3 . Luka je takođe saopštio u Delima da je član Areopaga - Dionisije, koji je prvi poverovao Pavlovim rečima o Hristu izgovorenim u Atini, bio i prvi episkop Atinske crkve 4.  Jedan drugi Dionisije bio je starešina Korintskih crkvi 5 . Nastavljajući dalje govorićemo i o prejemstvu apostolskom, a sada pređimo na sledeće događaje.

1. Apostol Timotej - apostol iz Sedamdesetorice, saputnik i učenik apostola Pavla. 65. godine rukopoložen je od strane apostola Pavla za episkola u Efesu. 80. godine stradava mučeničkom smrću nakon toga što je ustao protiv neznabožačkih praznika u Efesu. Stradao je kamenovanjem.

Apostol Tit - apostol iz Sedamdesetorice. Rodom je iz znamenite neznabožačke porodice sa Krita. Krstio ga je apostol Pavle; rukopoložen za episkopa Krita. Njemu apostol Pavle upućuje jednu od svojih Poslanica (oko 65. godine). Umro je 94. godine.

2. Jedan od Sedamdesetorice. Apostol Pavle šalje ga u Galatiju (pogl. 2. Tim. 4, 10). Po mišljenju niza naučnika, svedočanstva o njegovoj propovedi u Južnoj Galiji (Vjenu) veoma su sumljiva (pogl. V. V. Bolotov, pom. delo, 2. tom, str. 284-285). Apostol Kriskent mučenički je postradao u vreme imperatora Trajana.

Pogl. 2. Tim. 4, 10 - gde stoji da je Kriskent poslat u Galatiju, a Teodorit kaže da je apostol pod Galatijom mislio na Galiju, jer i jedno i drugo ime tiče se one oblasti koja se kasnije zvala Galo - Grecija.

3. Sveštenomučenik Kliment, episkop Rima (91-100. godina) - apostol iz Sedamdesetorice. Rođen je u neznabožačkoj porodici; veri u Hrista privučen je propovedanjem apostola Petra. Zajedno sa njima stradao je u Filipima (oko 53. go-dine). Njega, kako to tvrde Jevsevije, Origen, Epifanije i Jeronim, apostol Pavle naziva jednim od svojih satrudnika čija su imena zapisana u Knjizi Života (Fil. 4,3). Većina savremenih naučnika smatra da je ipak reč o nekom Klimentu iz Filipa, koji je bio na čelu tamošnje zajednice.

4. Pogl. Dela ap. 17, 34. O Dionisiju Areopagitu svedočanstva gotovo i da nisu sačuvana. On je u hrišćanstvo obraćen od strane apostola Pavla, i zna se da je bio prvi episkop Atine. Tamo je pretrpeo mučeničku smrt. Sačuvana su mnoga Dela sa njegovim imenom (npr. „O nebeskoj jerarhiji"), ali po mišljenju većine naučnika ta dela nisu nastala od autora koji je živeo u I veku, te se zbog toga njihov autor u savremenoj literaturu naziva Pseudo-Dionisije, koji je najverovatnije pisao mnogo kasnije, verovatno u V veku.

5. Pod imenom Areopag treba razumeti više sudsko nadleštvo u Atini.

Nije poznato o kome je reč. O Dionisiju, episkopu Korinta već smo govorili u Drugoj knjizi Crkvene Istorije.

5. glava

Kako je prošao Jerusalim posle Hrista

Prođe pola godine od punih trinaest godina Neronove vladavine, kada je sva država zavisila od Galbe i Otona, kada se pojavi Vespazijan koji se proslavio u Judejskom ratu i koji u Judeji beše objavljen za cara pošto je tako želela vojska 1 . On je hitro otišao u Rim, a rat je prepustio svom sinu Titu.

Posle vaznesenja Spasitelja našeg, Jevreji se osmeliše da ustanu na Njega i započeše da smišljaju zla protiv apostola Hristovih: prvo su kamenovali Stefana, zatim obezglaviše Jakova, sina Zevedeja, brata Jovanovog i, na kraju, kako smo već rekli, ubiše i Jakova koji je prvi po vaznesenju Gospodnjem izabran za episkopa u Jerusalimu. Jevreji su zaista na hiljade načina atakovali i na živote ostalih apostola, te su zbog toga apostoli, izgnani sa Judejske zemlje, krenuli uz pomoć Hristovu, na propoved među sve narode, jer im je On rekao: „Idite, naučite sve narode u ime moje" (pogl. Mt. 28, 19-20). Oni koji su pripadali crkvi u Jerusalimu, povinujući se otkrivenju koje im je dato pred progon, otišli su iz Jerusalima i naseliše se u Pereji, u gradu Pela 2 . Uopšte, svi sveti napustiše prestonicu Judeje i svu Judejsku zemlju. Sud Božji stigao je Jevreje jer veliko beše njihovo bezakonje pred Hristom i Njegovim apostolima, i zbrisan beše sa zemlje čitav rod nečastivaca. Kakvo veliko zlo snađe tada taj narod! Koliko mladića u najboljim godinama, zajedno sa ženama i decom, poginu od mača, gladi ili umre nekakvom drugom smrću! Koliko gradova u Judeji beše pod opsadom! A čitav rat, i ono što je tome prethodilo, beše nagovešteno proročkim rečima (pogl. Dan. 9, 27). Koga to interesuje, može pročitati u Josifovoj „Istoriji". Neophodno je pomenuti njegovo kazivanje o tome kako je na praznik Pashe u  Jerusalimu  bilo  veliko   mnoštvo  ljudi,   i  da je  kao  u  tamnici stradavalo oko tri miliona ljudi, a trebalo je da bude tako po sudu Božijem jer u te dane (Pashe) Jevreji predadoše stradanju Isusa Hrista. Prećutaću ubijene i poginule, ali se smatram obaveznim da govorim o stradanju od gladi, da bi čitaoci mog dela mogli saznati da Gospod ne trpi bezakonja činjena nad Hristom, Sinom Božjim.

1. Posle smrti Nerona, vlast u Rimskoj imperiji zauzeo je namesnik Galba (9. jun 68 - 15. januar 69. godine). Imperator Galba ubijen je po naredbi Kvestora Otona, koji zatim sebe proglašava za imperatora (15. januar - 25. april 69. godine). Protiv Otona ubrzo istupiše pergamski legioni pod komandom legata Vitelija, koji je zatim proglašen za imperatora. Oton tada izvršava samoubistvo. Vitelije biva ubijen 20. decembra 70. godine od strane Vespazijanovih vojnika, koga su oni (vojnici legija u Siriji i Judeji) 69. godine proglasili za imperatora. Vespazijan je rodonačelnik Flavijevaca, i upravljao je do 79. godine.

2. Epifanije u svojoj knjizi ( De ponderibus et mensuris ) svedoči da su stanovnici Jerusalima, koji su verovali u Hrista, razumeli od anđela da he Jerusalim opsesti neprijateljska vojska, pa su se preselili u Pelu, gde su ostali dok Adrijan nije postao car, koji je zatim iznova ustrojio Jerusalim i dao mu je ime Jelije, pa onda pozva natrag iseljene.

6. Glava

O Gladi koja je zadesila Judeje

Uzmite V knjigu Josifove „Istorije", i tamo ćete pročitati o tragediji iz tog vremena: „Za imućne je i ostajanje u gradu bilo isto tako pogubno kao i begstvo, jer pod izgovorom da hoće da pobegne mnogi je zbog imetka bio smaknut. A sa glađu raslo je i besnilo ustanika i obe muke postajale su svaki dan sve groznije. Beh nigde javno nije bilo žita, zbog toga su provaljivali u kuće i pretraživali ih. Kada bi zatim nešto našli, zlostavljali su ukućane što su slagali, a ako ne bi našli, stavljali su domaće na muke što su tako dobro sakrili. Da li je ko imao zalihe namernica ili ne, ocenjivali su po telesnom stanju nesrećnika. Jer ako je neko izgledao još dobro uhranjen, pretpostavljalo se da ima skrivene namernice, a izmršavele su puštali jer su držali da je suvišno ubijati one koji he ionako uskoro umreti od gladi. Mnogi koji su bili bogatiji davali su sve svoje imanje za jednu mericu pšenice, a siromašniji za mericu ječma, pa su se zatim zatvarali u najskrivenije uglove kuća i neki su u svojoj velikoj gladi jeli žito nesamleveno, a neki su ga pekli, već prema tome kako im je nevolja i strah dozvoljavao. A više se nije postavljao sto, nego se još sirovo jelo vadilo iz vatre i požudno gutalo..." 1

Zatim Josif kazuje sledeće: „Sa sprečavanjem izlaska, Judejcima je bila odsečena svaka nada na spasenje, i glad koja je postajala sve teža pustošila je i kuće i porodice u narodu. Krovovi su bili prepuni iznemoglih žena i dece, ulice pune mrtvih staraca. Dečaci i mladići natekli, kao sablasti klatili su se po trgovima i rušili se onde gde bi ih uhvatila poslednja muka. Da sahranjuju svoje bliske nisu više mogli iznemogli, a oni koji su još bili pri snazi, nisu se usuđivali zbog množine mrtvih i zbog neizvesnosti o sebi samima. Mnogi su pomrli na onima koje su hteli pokopati, a mnogi su se odvlačili na groblja pre nego što ih sustigne smrt. Nije bilo ni suza ni kuknjave u toj nesreći. Glad je umrtvila svaki ocehaj . Suvih očiju i široko otvorenih usta buljili su oni koji su lagano umirali u one koji su se pre njih upokojili. Duboki muk vladao je u celom gradu kao stravična noć smrti. No još strašniji od toga bili su razbojnici koji su upadali u kuće kao maroderi, pljačkali su mrtve, skidali im pokrove i odlazili sa smehom, ili su vrhove svojih mačeva isprobavali na pokojnicima, a probadali su često i one koji su se bili skljokali, ali su još živeli da bi ispitali oštrinu gvožđa, dok su druge, koji su ih molili za ubod smilovanja, prepuštali gladi, puni obesne poruge. Svi koji su umirali, ukočeno su gledali na hram gde su ostavljali ustanike na životu. U početku su se oni brinuli da se pokopavanja vrše iz državne blagajne, jer nisu mogli podnositi smrad, ali kasnije, kada je bilo isuviše mnogo leševa, mnogo jednostavnije je bilo da ih bacaju sa zidova u provalije. A Tit, kada je bio obilazio i video provalije pune mrtvaca i duboke lokve krvave vode koja je oticala iz leševa što su se raspadali, uzdišući podiže svoje ruke i prizva Boga za svedoka da on nije kriv za to..." 2 .

Zatim postoji ovakva napomena: „Ne mogu da prećutim šta mi moj oseć aj govori: mislim da nisu Rimljani u najskorije vreme bili uništili zločinački ološ, onda bi grad zemlja progutala ili bi ga potop poplavio ili kao Sodomu munje spalile. Jer se u njemu nalazilo mnogo bezbožnije pokolenje od onoga na koje su došle ove kazne. Zaista ludilo tih zlikovaca bacilo je u propast sav narod". 3

U VI knjizi istoga dela Josif piše: „A bezbroj je bilo u gradu onih koji su od gladi umirali, i pri tom su se odigravali užasni prizori... Otvorenih usta, mučeni glađu, upadali su na vrata i, pošto se nisu znali pomoći, u očajanju ulazili ulazili po dva ili tri puta u jednom satu u istu kuću. Nevolja im je gurala svašta pod zube, stvari koje ni najnečistije životinje ne bi mogle da uzmu za hranu, oni su sakupljali i nisu se ustručavali da jedu. Na kraju su spali na pojaseve i cipele, pa su ih žvakali kao i kožu koju su svlačili sa štitova. Mnogima su ostatci korova služili za hranu, a mesna vlakna koja su nekada sabirali, prodavana su - najmanja mera - za četiri atičke drahme... Neka žena između stanovnika preko Jordana, po imenu Marija, od oca Eleazara, iz sela Bethezuba, što znači kuća isopa 4 , koja se po rodu i bogatstvu isticala, bila je sa ostalom množinom dobegla u Jerusalim i preživljavala opsadu. Gotovo sav njezin imetak, koji je bila dopremila iz Pereje u grad, tirani su oteli, a ostatak dragocenosti i namirnice koje je umela da nabavi, opljačkaše njeni pratioci koji su svakodnevno upadali. Veliko ogorčenje zbog toga ovlada ženom, pa je često grdnjom i proklinjanjem razbojnike izazivala protiv sebe. A kada je nije niko ubio niti iz srdžbe niti iz samilosti, i premorila se u traženju hrane za druge, ne gledajući na to da se već ništa nije moglo naći, obuze je glad u svoj njenoj utrobi i celoj unutrašnjosti do srži, a još više nego glad raspali se gnev u njoj, pa joj ogorčenje i nužda međusobno dadoše savet da se ogreši protiv prirode, i uzevši dete, a imala je sinčića koji je još sisao, reče: Jadno stvorenje, u ratu, gladi i buni za koga da te čuvam? Kod Rimljana je ropstvo ako ostanemo živi od njih, a pre ropstva već je glad, a ustanici su još strašniji od ovoga dvoga. Hajde, budi meni hrana, ustanicima duh osvete, a živima strašna priča kojom he se iscrpsti velike patnje Judejaca. Dok je to govorila, ubije sina i zatim ga ispeče i polovinu pojede, a ostatak uvije i sačuva. Vrlo brzo stigoše ustanici, pa čim osetiše miris užasnog pečenja zapretiše joj da he je odmah ubiti ako ne pokaže šta je pripremila za jelo. A ona govoreći da je sačuvala i za njih lepi komad, otkrije ostatke svoga deteta. Užas i zaprepašćenje spopade razbojnike i pri tome pogledu stajali su kao ukovani... O tome užasu munjevitom brzinom raširi se glas po celom gradu, i svaki se grozio kada je stvar sebio predstavljao kao da ju je sam izvršio..."5.

1. Josif Flavije, „Judejski rat" V , 10, 2.

2. Op. cit. V, 12, 3, 4.

3. Or. cit. V , 13, 6.

4. Isop je jedna vrsta rastinja, kao naš bosiljak, kojim se vrpšo obred čišćenja

5. Josif Flavije, „Judejski rat", VI, 3, 3.

7. Glava

O tome šta je Hristos predskazivao

Tako su platili Jevreji sa svoje beščašće učinjeno nad Pomazanikom Božjim. Potrebno je njima navesti nelažljive reči Spasitelja našeg, u kojima je sve to bilo predskazano: „A teško trudnicama i doiljama u te dane. Nego se molite Bogu da ne bude bežanje vaše u zimu ni u subotu. Jer he tada biti nevolja velika kakva nije bila od postanka sveta do sa-da, niti he biti" (Mt. 24, 19-21). Navodeći broj poginulih, Josif Flavije kazuje da je od gladi stradalo oko milion ljudi 1 , te kaže: „... od ostalih zatvorenika, one koji su bili stariji od sedamnaest godina, pošalje Tito u rudnike u Egipat, no većinu pokloni provincijama gde je trebalo da poginu na pozornicama ili od mača ili od divljih zveri. Ono što je bilo ispod sedamnaest godina, prodano je..." 2 . Samo je tih poslednjih bilo oko devetnaest hiljada. To je bilo druge godine vladavine imperatora Vespazijana, saglasno sa proroštvom Gospoda našeg Isusa Hrista. Sveti Jevanđelisti pišu da je On zaplakao kada je govorio o Jerusalimu: „Jer he biti nevolja velika na zemlji, i gnev na narodu ovome. I pašće od oštrice mača i biće odvedeni u ropstvo po svim naro-dima; i Jerusalim he gaziti neznabošci dok se ne ispune vremena neznabožaca" (Lk. 21, 23-24), i još: „A kada vidite da je vojska opkolila Jerusalim, onda znajte da se približilo opustošenje njegovo" (Lk. 21, 20). Poredeći te reči Spasitelja sa istorijom o kojoj kazuje Josif, kako da se ne zadivimo Božanstvenom, uistinu nadrazumnom proroštvu Spasitelja? Da li je potrebno još govoriti o tome šta se desilo sa čitavim narodom posle Spasiteljevog stradanja? Potrebno je reći i o tome kako se projavilo čovekoljublje Božije, odlagajući čitavih četrdeset godina posle prestupa Jevreja, njihovu pogibelj. U te godine behu još živi mnogi apostoli i učenici, i sam Jakov, brat Gospodnji. Jerusalim je bio mesto gde su živeli. Gospod im je poslao zadivljujuća znamenja onoga šta se ima uskoro dogoditi.

1. Broj je potpuno neverovatan, čak ako se prihvati u obzir i broj onih koji su došli u Jerusalim zbog Pashe. Tacit („Istorija" V , 13) smatra da je u vreme opsade u gradu bilo oko 600.000 ljudi.

2. Josif Flavije, „Judejski rat", VI , 9, 2.

8. glava

Kakva su bila ta predskazanja (znamenja)

Uzmite VI knjigu Josifove „Istorije", i tamo ćete pročitati: „Tako su narod, vredan sažaljenja, lagale varalice koje su se predstavljale kao da ih je Bog poslao, dok na jasne predznake koji su naveštavali buduće pu-stošenje nisu obraćali pažnju, niti im verovali, niti su ih slušali, kao da su bili opijeni i nisu imali ni oči ni razum. Prave opomene Bo-žije kao, na primer, kada je nad gradom stajala zvezda koja je ličila na mač, kao i kometa koja je stajala na nebu celu godinu, zatim, upravo pred ustanak i izbijanje prvih ratnih pokreta, kada je narod bio sakupljen za praznik beskvasnih hlebova, osmoga dana meseca ksantika1, oko devetoga časa noći, obasjala je veliki žrtvenik i hram takva svetlost da je iz-gledalo kao da je dan, i to je trajalo skoro pola sata. Neveštima je to izgledalo kao dobar predznak, a znalci Svetog Pisma2 odmah su to pro-tumačili onako kako se to posle i potvrdilo. I za vreme istoga pra-znika, krava, koju je vodio prvosveštenik radi žrtvovanja, usred hrama otelila je jagnje, a istočna vrata unutarnjeg predvorja, koja su bila oblo-žena bakrom i vrlo teška, tako da su ih dvadesetorica ljudi s mukom zatvarala, i još imala gvožđem okovanu prevornicu i zasun, koji se stavljao duboko u prag što je bio načinjen od jednog kamenog bloka, na-jedared su se sama otvorila oko pola noći. Hramovni stražari to hitno javiše svom zapovedniku koji je odmah odjurio i jedva uspeo da ih za-tvori. I to je, opet, neznalicama izgledalo kao vrlo dobar znak, držali su da im Bog otvara vrata svih dobara, dok poznavaoci Pisma pro-tumačiše iz toga da prestaje sigurnost hrama, i da he se vrata otvoriti na dar neprijateljima, jer je bilo jasno da se radi o znaku pustošenja. Posle praznika, ne mnogo dana kasnije, 21. dana meseca artemisija5 ukaza se neka božanska prikaza, jedva verovatna. Mislim da he izgledati kao basna ono što ću da ispričam, da nisu pričali oni koji su gledali i da nisu posle toga došle nesreće koje obično nastupaju posle tih znakova. Pre zalaska sunčevog, naime, ukazaše se u vazduhu nad celom okolinom bojna kola i naoružani bojni redovi kako jure kroz oblake i opkoljavaju gradove. A na praznik koji se zove Pedesetnica, kada su sveštenici ušli u unutarnje dvorištve, kako im je dužnost zbog bogosluženja, najpre začuše, kako rekoše, buku i šum, a zatim mnogoglasni glas: „Hajdemo odavde!" No od toga je strašnije ovo: neki Isus, Ananov sin, ne-obrazovani zemljoradnik, četiri godine pre rata, kada je grad još bio u najvećem miru i uživao najveće blagostanje, došavši na praznik za koji je običaj da svi prave senice Bogu u blizini hrama, poče iznenada da viče: „Glas od istoka, glas od zalaska, glas sa četiri strane vetra, glas na Jerusalim i hram, glas na mladoženje i neveste, glas na sav narod." Vičući to trčao je naokolo po svim ulicama grada dan i noć. A neki moćni građani, ozlojeđeni zbog oglašavanja zla, uhvatiše tog čoveka i kazniše ga mnogim udarcima. A on, ne navodeći ništa za svoju odbranu niti protiv svojih mučitelja, produži da viče iste reči kao i ranije. A starešine rasuđujući, kao što je i bilo, da je tu neko božansko nadahnuće čoveka, odvedoše ga rimskom upravniku. Kada su ga tu strašno šibali sve do kostiju, niti je molio niti plakao, nego je na svaki udarac odgovarao najžalosnijim glasom: „Teško Jerusalimu!"6 Taj pisac kazuje još jedno zadivljujuće kazivanje: u Svetom Pismu, po njegovim rečima, postoji predskazanje da he u to vreme jedan od njihovih sunarodnika upravljati svetom. On smatra da se to ispunilo na Vespazijanu3, ali znamo da on nije upravljao svetom, nego samo onim oblastima gde su vladali Rimljani. Pravilnije je to proroštvo4 usmeriti ka Hristu, Kome je Otac rekao: „Traži od Mene i daću Ti narode u nasledstvo Tvoje, i u posed Tvoj krajeve zemlje" (Ps. 2, 8) i: „Po svoj zemlji iziđe glas njihov, i do krajeva vaseljene reči njihove" (Ps. 18, 5).

1. Artemis - mesec spartanskog i makedonskog kalendara. Približno odgovara vremenu mart-april.

2. Josif Flavije, „Judejski rat", VI , 5, 3.

3. „A proroštvo je ukazivalo na carevanje Vespazijanovo, koji je u Judeji bio izvikan za imperatora" - Or. cit . VI , 5, 4.

4. Josif ne kazuje u kojoj knjizi se nalazi to proroštvo. Može biti da se on poziva na reči proroka Danila (2, 44). To smatraju i Svetonije i Tacit. Jevsevije navodi to proroštvo u svojoj Istoriji (6. knjiga, 5. glava)

5. Ksantik - mesec makedonskog kalendara, približno odgovara aprilu (u rimsko-julijanskom kalendaru) ili jevrejskom nisanu.

6. Neki filosofi, pod rečju „jerogramatis" podrazumevaju književnije, kojimaje spadalo u dužnost da čuvaju knjige Zakona i da ih čitaju u hramu i zbornicama. Oni su imali mesto u Sinedrionu (Dela ap. 23, 9.) Dakle sa prvosveštenicima i starešinama, i narod ih je smatrao za veoma učene ljude.

9. glava

O Josifu, i o tome šta je on napisao

Nakon ovih kazivanja potrebno je da se upoznamo i sa Josifom, koji nam je toliko pomogao u ovom delu. Odakle je on i kakvog je roda? On o tome kazuje ovako: „To i je, Josif, sin Matejin, Judejac iz Jerusalima po rođenju, i sveštenik 1 , koji sam se i sam borio u početku protiv Rimljana..." 2

U to vreme on je postao poznat ne samo među svojim sunarodnicima (Jevrejima), nego i među Rimljanima. U Rimu mu beše postavljena statua, a njegova dela bila su u bibliotekama. On je u dvadeset knjiga izložio prošlost Jevreja, a u sedam (knjiga) istoriju rata sa Rimljanima. Napisao je, prema sopstvenom svedočenju, to ne samo na grčkom, nego i na maternjem jeziku. On je napisao i knjigu „O drevnosti Jevrejskog naroda" gde, između ostalog, odgovara Apionu gramatiku, koji je prethodno napisao knjigu protiv Jevreja, i drugim piscima koji su nastojali da oklevetaju judejske običaje. U prvoj od tih knjiga on kazuje i o broju knjiga Starog Zaveta, i govori koje od njih su prihvaćene od Jevreja još od najstarijih vremena.

1. O svom poreklu Josif opširnije govori u autobiografiji „Život", no iz „Istorije" vidi se da je bio iz vrlo poznate porodice, i da je sam uživao vrlo veliki ugled, kada je bio izabran na početku ustanka za vojskovođu i zapovednika Galileje.

2. Josif Flavije, „Judejski rat", predgovor, 1. Josif ben Matatija (Flavij), rodio se prve godine vladavine Gaja Kaligule (kraj 37 - početak 38. godine) u poznatoj jevrejskoj porodici. Josif je prvo bio sveštenik pri Jerusalimskom hramu. 60. godine poslat je u Rim u okviru jedne delegacije k imperatoru Neronu radi oslobađanja zatočenih Jevreja. U Rimu je proveo nekoliko godina. Tokom ustanka u Judeji vodio je ustanike u Galileji. Biva zarobljen, a onda prelazi na stranu Rimljana, prihvativši ime imperatora Vespazijana - Flavije. U Rimu je napisao svoja dela: „Judejski rat" (79. godina), „Judejske drevnosti" (oko 90. godine), „Život" (81-96. godina), „Protiv Apiona" (oko 100. godine). Njegova dela su cenjena u Rimu još za života autora. Umro je posle 100. godine. Josif je upravljao Galilejom i predvodio je vojsku protiv Rimljana. Kad je prišekao u pomoć stanovnicima Motaite u Galileji, bio je ranjen i zarobljen. Kao sa zarobljenim postupali su Rimljani vrlo milostivo i najposle dadoše mu slobodu. Vespazijana je zadobio tim što mu je predskazao da će biti car. Dok je trajala opsada Jerusalima, držao Ga je Tit kod sebe. Dakle je očima Gledao šta se događalo onda.

10. glava

Šta Josif kazuje o božanstvenim knjigama

Evo njegovih reči: „Mi nemamo mnoštvo knjiga koje su među sobom u nesaglasju i da opovrgavaju jedna drugu. Postoje dvadeset i dve knjige, koje obuhvataju sve što je bilo i koje se s pravom smatraju božanstvenim. Od tih knjiga pet pripadaju Mojsiju. U njima je sadržan zakon i predanja o pokolenjima ljudi koji su živeli do njegove smrti, a to je u vremenu od oko tri hiljade godina. Događaji od smrti Mojsija i do smrti Artakserksa, koji je carevao u Persiji, posle Kserksa 1 , opisali su u trinaest knjiga proroci koji su živeli posle Mojsija. Ostale knjige sadrže himne Bogu i pouke ljudima o tome kako da žive. Sve što se dogodilo od Artakserksa pa do našeg vremena, opisano je ali te knjige ne zaslužuju poverenje kao one o kojima smo govorili zbog toga što njihovi autori nisu bili prejemnici proroka. Kako se mi odnosimo k našim knjigama to se vidi na delu: prošlo je nekoliko vekova, a niko se nije osmelio da njima bilo šta doda ili oduzme. Jevrejima je urođena vera u to učenje, i njega (učenja) potrebno je da se držimo, a ako je potrebno, i sa radošću umirati za njega" 2  .

Josif je temeljno radio i nad drugim, pomena dostojnim delima, kao na primer delu pod naslovom „Razum - Samodržac". Neki njemu pripisuju i Knjige Makavejske, zbog toga što u njima postoji opis hrabre borbe koju su Jevreji vodili za veru. Na kraju XX knjige „Drevnosti" on govori o svojoj želji da izloži u četiri knjige ono šta Jevreji, saglasno veri otaca, uče o Bogu, Njegovoj suštini i zakonima. On se bavio i drugim pitanjima, o čemu govori u svojim spisima. Da bi se utvrdilo poverenje u njegova svedočenja, potrebno je dodati i reči s kraja knjige „Drevnosti": prekorevajući Justa iz Tiveriade 3 , koji je takođe želeo da napiše istoriju svoga vremena, da nije veran istini, traži od njega odgovore i kaže: „Ja se, eto, nisam plašio, kao ti za svoje delo. Dao sam svoje knjige imperatoru na uvid jer sebe znam kao čuvara istine, koju sam i zapisao, i nisam grešio, očekujući da he to potvrditi neko sa strane. Ja sam svoju istoriju dao (na uvid) i mnogim drugima, i onima koji su učestvovali u ratu, kao na primer caru Agripi i nekim njegovim rođacima. I eto, imperator Tit je poželeo, da se ljudi upoznaju sa događajima samo putem mojih knjiga... Car Agripa je napisao šezdeset i dva pisma koja svedoče o istinitosti onoga što rekoh..." 4 . Od tih pisama Josif navodi samo dva, ali smatram da je o njemu dosta rečeno.

1. Artakserks I (Dugoruki) - car Persije (465-424. godina pre Hrista). Stupio je na presto posle smrti oca, Kserksa I (485-465. godine pre Hrista), i starijeg brata Darija.

2. Josif Flavije, „O drevnosti Judejskog naroda - Protiv Apiona", I , 8.

3. Just iz Tiveriade - istoričar. Jevrejin. Autor dela o Judejskom ratu. Flavije sa njim polemiše u delu „Život".

4. Nije poznat izvor iz koga se citira.

11.   Glava

O tome da je Simeon upravljao crkvom u Jerusalimu posle Jakova

Pređimo na sledeće događaje. Posle mučeničke smrti Jakova, i nedugo zatim, nakon zauzeća Jerusalima, apostoli i učenici Gospodnji, koji ostaše živi, otišli su po svuda (po predanju), zajedno sa srodnicima Gospoda po telu (od kojih tada su mnogi još bili živi), i svi su zajedno držali savet o tome ko da bude dostojni naslednik Jakova. I svi jednodušno priznaše da je Simon dostojan, a on je bio sin Kleope, kako se o tome kazuje u Jevanđelju (pogl. Lk. 24, 18). Govore da je on bio Spasiteljev brat po stricu. Egezip piše da je Kleopa Josifov brat.

12.   Glava

O tome da je Vespazijan razmišljao ko su potomci Davidovi

Kazuju da je Vespazijan posle zauzimanja Jerusalima naredio da se pronađu svi Davidovi potomci, da među Jevrejima ne bi ostao niko od carskog roda. Zbog toga ponovo bi progon nad Jevrejima.

13.   Glava

O tome daje Aneklit bio drugi episkop Rima

Posle deset godina vladavine Vespazijana, njega je nasledio Tit, njegov sin 1 . Druge godine njegove vladavine, Lin (episkop Rima) prepusti katedru, nakon dvanaest godina, Analektu 2 . Tita, koji je vladao dve godine i dva meseca, nasledio je njegov brat Domicijan 3 .

1. Tit - rimski imperator (79-81. godina).

2. Analekt - episkop Rima (79-91. godina).

3. Domicijan - rimski imperator (81-96. godina).

14.   Glava

O tome da je Avilije bio drugi episkop crkve u Aleksandriji

Četvrte godine vladavine imperatora Domicijana, Anijan, prvi episkop crkve u Aleksandriji, kada se navrši dvadeset i dve godine njegove službe, upokoji se. Njegov prejemnik i drugi episkop Aleksandrije postao je Avilije 1 .

1. Avilije - episkop Aleksandrije (84-88. godina).

15.   Glava

O tome da je Kliment bio treći episkop Rima

Dvanaeste godine vladavine Domicijana, Anakleta, koji je dvanaest godina bio episkop crkve u Rimu, nasledio je Kliment, koga apostol (Pavle) u poslanici Filipljanima naziva svojim satrudnikom.

16.   Glava

O Klimentovoj poslanici

Postoji jedno značajno pismo koje je napisao Kliment, za koje su svi saglasni da je istinito. Ono je napisano od strane crkve u Rimu i upućeno je crkvi u Korintu, jer se tada u Korintu načinio razdor. Mi znamo da je to pismo već odavno u narodu i mnogim crkvama. Čitaju ga i danas 1 . A da je u Korintu bilo razdora, o tome svedoči i Egezip.

1. Reč je o Prvoj poslanici Korinćanima Klimenta Rimskog. Postoji više spisa sa njegovim imenom, ali se pouzdano zna da je samo pomenuta Prva poslanica zaista njegova. Ruski prevod: „Ranohrišćanski oci Crkve", Brisel, 1978. go-dina, str. 42-92.

17.   Glava

O tome kako je Domicijan progonio hrišćane

Domicijan je bio svirep prema ljudima. U Rimu je, bez suda, kaznio mnoštvo viđenih i poznatih ljudi. Na hiljade ljudi, bez krivice, poslao je u progonstvo i oduzeo im imovinu. Pred svoj kraj, sebe je pokazao kao Neronovog naslednika u mržnji prema Bogu. On je bio drugi koji je protiv nas podigao progon, mada njegov otac (Vespazijan) nije imao ništa protiv nas.

18.   Glava

O apostolu Jovanu, i o njegovom Otkrivenju

Tada je, kako govore, apostol i jevanđelista Jovan, zbog svedočenja o Hristu, osuđen da živi na ostrvu Patmos 1 . Irinej piše o broju antihrista u Jovanovom Otkrivenju. U V knjizi „Protiv jeresi" on kaže o Jovanu: „Ako bi danas trebalo reći o antihristu, to bi moguće bilo samo od onoga ko je tajnovidac. Njemu (Jovanu) dato je otkrivenje, sasvim nedavno, gotovo u našem veku, pred kraj vladavine Domicijana...". U pomenuto vreme naša vera je toliko prosijala da su i pisci koji su daleko od hrišćanske vere kazivajući o svemu govorili i o našim mučenicima 2 . Sa tačnošću su označili i njegovo vreme: u petnaestoj godini Domicijana Flavija Domicila, roćaka Flavija Klementa 3 , jednog od tadašnjih rimskih konzula, zbog ispovedanja vere u Hrista, zajedno sa drugima beše zatočena na ostrvu Pont 4 .

1. Patmos je jedno od ostrva arhipelaga na Sredozemnom moru, blizu obala Male Azije, I dandanas je pusto mesto. U utočištu Rostiji i sad se pokazuje pećina U kojoj je Jovan imao viđenje i napisao Otkrivenje.

2. Po kazivanju koje je došlo do nas, o tome su pisali i neznabošci. Ali do sada se zna samo za Istoriju koju je napisao Kasije Dij (63, 13). Okrivljeni koji se tamo pominju, po svemu sudeći su hrišćani. Jevsevije u svojoj Hronici spominje i nekog istoričara po imenu Bretonije.

3. Flavije Klement je brat (ne rođeni) imperatora Domicijana i otac naslednika prestola. Domicijan ga je kaznio zbog nekih neosnovanih podozrenja (pogl. Gaj Svetonije Trankvil, „12 rimskih careva", str. 220).

4. Pont, danas Ponca, ostrvo blizu obale Napulja.

19.   glava

O tome da je Domicijan zapovedio da se pobiju svi oni

koji su poticali iz roda Davidovog

Postoji drevno kazivanje o tome da kada je Domicijan hteo da istrebi sve one iz roda Davidovog, da je neko od jeretika potkazao i potomke Jude (koji je bio brat Spasitelja po telu) govoreći da su iz roda Davidovog. O tome Egezip ovako kazuje:

20.   glava

O rođacima Spasitelja našeg

„Od roda Gospoda ostali su Judini unuci. Juda je bio brat Gospodnji po telu. Njih su potkazali, rekavši da su potomci Davida. Evokat 1  ih dovede Domicijanu, koji se poput Iroda plašio Hristovog dolaska. On ih upita da li su iz roda Davidovog, a oni rekoše da jesu. Tada ih upita o njihovom materijalnom stanju, a njih dvojica rekoše da imaju samo devet hiljada dinara ali ne u novcu nego u 39 pletera 2  zemlje, da tu zemlju obraćuju i da od toga žive. Tada mu pokazaše svoje ogrubele šake. Na pitanje o Hristu i Njegovom carstvu, šta je ono, gde i kada ć e se pojaviti, oni odgovoriše da ono nije od ovoga sveta i nije na ovoj zemlji n e ­ g o da je na nebu i sa anđelima, i da će biti na kraju sveta, kada Hristos doće sa slavom, da sudi živima i mrtvima i svakome da po delima njegovim. Domicijan, ne našavši krivice na njima, ismeja ih kao ludake pa ih pusti na slobodu. Gonjenje Crkve bi prekinuto dekretom... Nastadoše mirna vremena, koja su trajala do Trajana...".

O Domicijanu govori i Tertulijan: „On je pokušao da nam učini zlo, nasledivši ga od Neronove žestine. Ali, kako mislim, on je imao dosta zdrave pameti pa se ubrzo zaustavi, vrativši iz progona one koje je izgnao..." 3 . Nakon petnaest godina vladavine Domicijana, vlast je preuzeo Nerva 4 . Istoričari tog vremena kazuju da je po odluci rimskog Senata bila oduzeta počast Domicijanu, i da su vraćeni oni koje je on nepravedno prognao. Tada je, kako saopštavaju drevni pisci, napustio Patmos i apostol Jovan, i da se zatim nastani u Efesu.

1. Evokat - vojnik.

Evokati su kod rimljana bili ljudi iz vojnog reda koji su služili u vojsci kolikoje trebalo ali su još zadržali vojničko ime i više su služili za čast.

2. Πλεθρον - mera za površinu, oko jedne četvrtine hektara.

3. Tertulijan,, Apologija", V , 4. Reč je o progonima 95-96. godine.

4. Nerva - rimski imperator (96-98. godina).

21. glava

O tome da je Kedron bio treći episkop crkve u Aleksandriji

Posle Nerve, koji je kratko vladao, vlast je dobio Trajan 1 . Prve godine njegove vladavine, Avlije, koji je trinaest godina bio na čelu crkve u Aleksandriji, upokoji se i zameni ga Kedron 2 . Posle Anijana, prvog tamošnjeg episkopa, on je bio treći. U Rimu je crkvom u to vreme upravljao Kliment, takođe treći episkop koji je to dostojanstvo imao posle Petra i Pavla. Prvi je bio Lin, a posle njega - Anaklet.

1. Trajan - rimski imperator (98-117. godina).

2. Kedron - episkop Aleksandrije (98-107. godina).

22. glava

O tome daje Ignjatije bio drugi episkop crkve u Antiohiji

U Antiohiji, posle prvoga episkopa Evodija, doće na njegovo mesto Ignjatije 1 . U Jerusalimu, umesto Jakova, na mesto episkopa je došao Simeon.

1. Evodije - episkop Antiohije (43-67. godina). Njega zamenjuje sveti Ignjatije (67-107. godina).

23. glava

Kazivanje o apostolu Jovanu

U to vreme, u Aziji je još živeo apostol i jevanćelista Jovan, onaj koga je izabrao i silno voleo Isus. Nakon povratka sa ostrva (Patmos), posle smrti Domicijana, on se starao o tamošnjim crkvama. Da je on tada živeo, to je posvedočeno od strane dva verna svedoka - Irineja i Klimenta Aleksandrijskog. Irinej, u II knjizi „Protiv jeresi" govori i ovo: „Svi azijski sveštenici, koji su bili sa Jovanom, učenikom Gospodnjim, svedoče da je on govorio o tome, i zna se da je sa njima bio u vreme Trajana". U III knjizi istog dela, on piše: „U crkvi, koju je osnovao Pavle u Efesu, živeo je Jovan sve do vremena Trajana...".

Kliment, koji takoće pamti to vreme, pominje u svom delu koje govori o tome koji bogataš ć e biti spašen, nešto što je veoma važno za sve koji žele čuti ono što je korisno: „Ja nisam slušao basne, nego sam slušao istinu o apostolu Jovanu. To kazivanje predato je nama a mi smo ga zapisali. Vrativši se, nakon smrti tiranina, sa Patmosa u Efes, on je, po obavezi koju je imao, postavljao episkope, ustrojavao crkve, uvodio u klir one koji su toga bili dostojni. Došavši u jedan grad (neki ga nazivaju njegovim imenom) 1 , on načini mir meću braćom. Primetivši jednog mladića, apostol reče tamošnjem episkopu: „Poveravam ovog mladića tebi pred licem crkve i Hrista". Episkop prihvati mladića i obeća apostolu da ć e se starati o njemu. Zatim je Jovan otišao u Efes..." 2

A starešina uzme mladića k sebi u kuću i hranio g a je i izdržavao, čuvao i najposle krsi ga. Ali od tog vremena nekako popusti u pređašnjem staranju i nije toliko pazio na ponašanje toga mladića, uzdajući se u onaj pečat Božiji što mu je saopšten kroz sveto krštenje. Mladić, spazivši, da se na njega slabije motri, učini poznanstvo sa lošim društvom: lenština, pokvarenih i spremnih na svako zlo. Ovi Ga najpre namame na svoje časti, a posle Ga i vodiše sobom kad su noću polazili u krađu i tako ga spremali za svog druga. Mladiću je ovaj posao išao dosta lako od ruke. Kao čovek snažne naravi oteo se s pravog puta kao divlji konj, i otev žvale i uzdu leteo je tako reći u svoju pogibao. Prestao je misliti na Boga i svoje spasenje, i dođe mu u Glavu da čini pokore; pa predviđajući da mu predstoji ginuti, volio je upustiti se u poveća zločinstva pa na jednako postradati sa svojim društvom. I tako sastavi hajdučku četu i bude od nje priznat za vođu.

Možda ni jedan ovakav četovođa nije počinio tolika zla svojim napadanjem, ubijanjem i mučenjem nevinih ljudi, kao on sa svojim drugarima. Slučajno pojavi se druga potreba i crkve Azijske pozovu Jovana iz Efesa. Apostol dođe i uredi sve što je imao da uredi, pa se onda okrene k onom episkopu ovako: „ Vladiko, vrati nam zalog što ti predadosmo ja i Hristos u prisustvu crkve kojom upravljaš ". Episkop se u prvi mah prepadne misleći da mu se prebacuje da je pokrao pare koje nisu išle kroz njegove ruke. Začuđen našao se u zabuni. Jovan govori, treba mu ee -rovati; ali znajući da nema na sebi krivice, nije moga da veruje. „Tražim od tebe,- nastavi apostol, da mi kažeš gde je onaj mladić i daj nam račun za njegovu dušu ". Tada onaj siroti starac duboku uzdahne i plačući odgovori: „On je umro". Kako i od čega? „On je mrtav za Boga,- reče starac. Postao je zao i postao vredovit; on je četovođa razbojnicima; izneverio je crkvu i otišao u brda". Tad apostol pocepa haljinu na sebi i od žalosti udari se u Glavu i reče: „ A v aj meni! Izgubih valjanog čuvara bratske mi duše! Brzo, spremite mi konja i dajte mi jednoga koji će da me prati". Jovan ostavi crkvu i odjaha što je brže pogao da dođe u planinu. Kada je stigao na mesto, izađe pred njega razbojnička straža; ali o v aj niti se plaši niti uzmiče. Straža g a uhvati, a on ništa ne pitajući, reče: „ To sam i tražio, zato sam i došao. Vodite me k vašem vođi". O v aj se u međuvremenu naoružao i čekao je. No tek što priđe Jovan bliže, vođa Ga poznade i od srama poče da beži. Apostol krenu za njim, ne obazirući se na svoju starost, samo da g a stigne. U trku vikaše: „Stani sine, zašto bežiš od mene, tvoga oca? Što bežiš od starca koji je nenaoružan? Vrati se, dete moje, ne plaši se. Još ima nade za život. Uzimam na sebe da ja odgovaram Hristu za tebe, i ako je potrebno, umreću za tebe kao što Gospod umre za nas. Stani, imaj v epe , Hristos meje poslao po tebe!" Kada to začu begunac, stade i obori oči u zemlju, a zatim pobaca oružje i silno zaplaka. Starac mu se približi, a o v aj mu pade oko vrata i sa najvećim žaljenjem poče da moli za oproštaj, i tako se po drugi put krstio u suzama, samo što je krio svoju desnu ruku. Apostol mu je jamčio da mu je izmolio oproštaj kod Spasa, molio Ga je, kleknuo na kolena pred njega i ljubeći mu desnicu kao već očišćenu pokajanjem, privede ga opet u crkvu. A u crkvi molio se za njega što češće, spremao Ga na podvig posteći s njim zajedno i negovao mu dušu različitim dušekorisnim poukama. Po kazivanju drugih, Jovan Ga je odpustio onda kada je sasvim vraćen k crkvi, pokazavši na sebi ugled istinitog pokajanja, veliki dokaz i znake očevidnog vaskrsenja!

1. Pisac Aleksandrijske Hronike misli da pod tim mestom treba razumeti Smirnu. Kažu da je Kliment navlaš prećutao ime tog mesta, ne želeći da baci senku na spomen svetog Polikarpa, episkopa Smirne, o čijem se vladanju za mladosti ovde govori.

2. Kliment Aleksandrijski, „Koji će se bogataš spasti?" , 42 (ruski prevod: N. Korsunski, Jaroslavlj, 1888.)

24. glava

O poretku Jevanđelja

Ovo Klimentovo kazivanje naveo sam da bi se svi mogli upoznati sa njim. Recimo i o spisima tog apostola. Kao prvo, neosporno je njegovo Jevanđelje koje priznaje čitava Crkva. A što mu je od starine dato mesto posle prva tri, to ć e biti jasnije iz sledećeg: divni i uistinu Bogu ugodni ljudi, a kazujem o apostolima Hristovim, živeli su u savršenoj čistoti, ukrašavajući svoju dušu svim vrlinama, ali su propovedali običnim jezikom i nisu bili iskusni da kazuju tajne vere bez nadahnuća Duhom Svetim. Takođe se zna da je i Pavle, koji se odlikovao bogatstvom reči i obiljem misli, da je on napisao samo nekoliko kratkih Poslanica mada je mogao govoriti o neizrecivom jer, sozercavajući treće nebo i uznet u nebesa, bio je udostojen i toga da sluša neizrecive tajne. O svemu tome znaju i apostoli, prvo njih dvanaest a zatim i Sedamdesetorica, kao i mnoštvo drugih učenika. Kazivanje o životu Spasitelja ipak nam ostaviše samo Matej i Jovan, a i oni su (po predanju) po neophodnosti zapisali sve. Matej je prvo propovedao među Jevrejima. Sabravši i druge narode, dao im je svoje Jevanćelje napisano na rodnom jeziku. Odlazeći od njih on im ostavi svoje delo. I Marko i Luka dadoše vernima Jevanđelje, dok je Jovan svo vreme usmeno propovedao i tek pred kraj poče da piše, a evo kojim povodom. Kada su prva tri Jevanđelja raširena po svetu, ona jednom prilikom dođoše i do njega (Jovana). On je tada, kako kazuju, primetio da u njima nedostaje povest o prvim delima Hristovim, učinjenim na samom početku Njegove propovedi. I to je tačno. Trojica jevanćelista su znali, kako vidimo, samo ono što je činio Spasitelj u toku vremena posle zatvaranja Jovana (Krstitelja) u tamnicu. O tome su oni pisali i odatle su započeli svoje kazivanje. Matej, zaista, posle kazivanja o četrdesetodnevnom postu i iskušavanju koje je tada trpeo Isus, ukazuje na vreme o kome piše: „A kada ču Isus da je Jovan predat, otide u Galileju" (Mt. 4, 12). Tako isto i Marko: „A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući jevanćelje o Carstvu Božijem" (Mk. 1, 14). I Luka govori približno isto, jer pre nego što kazuje o delima Spasitelja, on kazuje da je Irod zatvorio Jovana u tamnicu (pogl. Lk. 3, 20). Jovana su, kako kazuju, počeli ispitivati o vremenu o kome drugi (jevanđelisti) ćute, i o delima učinjenim Spasiteljem pre zatočenja Krstitelja. On i sam govori o tome: „Tako učini početak čuda" (Jn. 2, 11) i rekavši o delima Isusa, spominje o tome da je Jovan krstio u Enonu, blizu Salima. To je jasno iz njegovih reči: „Jer još ne biješe Jovan bačen u tamnicu" (Jn. 3, 24). Jovan u svome jevanćelju kazuje o tome šta je Isus učinio do tada, a preostala trojica jevanćelista o onome šta je bilo posle Krstiteljevog zatočenja. Eto zbog čega imamo to raznoglasje. Jovanovo jevanđelje obuhvata prvobitnu delatnost Hrista, a preostala tri daju istoriju Njegovih poslednjih godina. Jovan, kako vidimo, prećutao je rodoslov Spasitelja po telu zbog toga što su to izložili Matej i Luka, i započinje od učenja o Hristovom Božanstvu, koje je njemu, kao toga dostojnom, rekao Duh Božji. O Jovanovom jevanđelju rečeno je dovoljno.

Razlog zbog koga je Marko napisao Jevanđelje već smo pomenuli. Luka je to učinio jer su mnogi užurbano i nepromišljeno počeli da govore o događajima, njemu dobro poznatim, te je on (Luka) smatrao za korisno da prekine te smutnje i da u svom Jevanđelju izloži istinito kazivanje o svemu, prikupljajući podatke iz beseda sa Pavlom i ostalim apostolima. Eto šta je trebalo reći o Jevanđeljima. Nastojaćemo da sve još tačnije izložimo, koristeći se i kazivanjima drevnih pisaca.

Od Jovanovih spisa, kao neosporna se priznaje Prva poslanica, dok se druge dve osporavaju. Mišljenja po pitanju Otkrivenja su podeljena i do danas. O tome ćemo govoriti nešto kasnije, navodeći svedočanstva koja imamo od ranije.

25. glava

O tome koje su knjige priznate kao bogonadahnute a koje nisu

Kada se već povela reč o svemu ovome, neće biti na odmet da nabrojimo nama poznate knjige Novog Zaveta. Na prvo mesto stavljamo četiri sveta Jevanćelja, a za njima Dela apostolska. Zatim Pavlove Poslanice, a za njima Prvu poslanicu Jovanovu i Prvu poslanicu Petrovu, a zatim, kako je prikladno, Otkrivenje Jovanovo, o kome ćemo tek govoriti. To cy knjige koje se ne osporavaju. Među one koje se osporavaju, ali koje su prihvaćene od većine, pomenućemo: Poslanice od kojih je jedna Jakovljeva, Judina i (druga) Petrova. Tu je takođe i treća Jovanova. Moguće da ona pripada jevanđelisti Jovanu ili nekome ko ima isto ime kao i on 1 .

Lažnim pripadaju: „Dela Pavlova", knjiga pod imenom „Pastir", „Petrovo Otkrivenje", „Varnavina Poslanica", takozvane „Nauke Apostolâ", a takođe i Jovanovo Otkrivenje, koje neki prihvataju a neki savetuju da bude prihvaćeno. Neki među te knjige svrstavaju i „Jevrejsko Jevanđelje" 2 . Njega najviše od svih vole Jevreji koji su i predali Hrista. Sve su to odbačeni spisi, a mi smo smatrali za korisno da ih pomenemo radi toga da bi ljudi znali koje su knjige istinite a koje nisu. Potrebno je znati i za knjige koje jeretici smatraju za jevanđelja apostola: Petrovo, Tomino i nekih drugih (apostola), takođe i „Dela" koja pripisuju apostolu Andreju, Jovanu i ostalim apostolima. Te knjige nikada nije udostojio spomena ni jedan od crkvenih pisaca. Da se njihove reči i slog veoma razlikuju od apostolskog duha, misli i učenja, to je veoma očevidno i to pokazuje da je reč o izmišljotini jeretika. Upravo zbog toga potrebno je odbacivati ta dela kao nečastiva 3 .

1. Pogledati 85. apostolsko pravilo

2. Jevrejsko Jevanđelje bilo je napisano na jevrejskom a docnije ga je preveo na grčki i latinski Jeronim. Ono se naziva i Jevanđelje Dvanaest apostola, i zacelo je veoma staro. U mnogome se slaže sa Matejevim jevanđeljem, ali ima neskladnih dodataka a takođe je i dosta toga izostavljeno. U prošlosti njega su najviše prihvatali evioniti.

3. Jevsevije navodi spisak najpoznatijih apokrifa: Jevrejsko jevanđelje po mišljenju nekih istoričara, pripada broju drevnih apokrifa (pogl. Jurij Niko-lajev, „Fragmenti iz istorije gnosticizma", Petrograd, 1913, str. 437 /na ruskom/). Ono je upotrebljavano u judeo-hrišćanskim krugovima. U II veku Je-vrejsko jevanđelje, prevedeno na grčki, postaje poznato i jelinskom svetu. Osnovni istočnik svedočenja o tom tekstu imamo u spisima blaž. Jeronima. Petrovo jevanđelje pominje se u Origenovim tumačenjima Matejevog jevanđelja (10, 17). 495. godine osuđeno je od strane Gelasija, episkopa Rima. Tekst Petro-vog jevanđelja, sa izuzetkom segmenata koje navodi Jevsevije, nije bio poznat sve do XIX veka. 1887. godine u Egiptu, u grobnici jednog hrišćanskog monaha iz VIII - IX veka, otkriven je rukopis sa fragmentom Petrovog Otkrivenja i deo teksta koji je prepoznat kao Petrovo jevanđelje. Prvo izdanje: „Memoires publics par les membres de la mission archeologique francaise au Caire", Paris, 1892, vol. 9. Ha ruskom: pogledati pomenuto delo Jurija Nikolajeva, str. 441-444. Tomino jevanđelje spada među najstarije apokrife. Ono je među gnostičkim krugovima poznato već u II veku. Sadrži kazivanja o Hristovom detinjstvu. Prepuno je do-ketističkih stavova. Citat iz Tominog jevanđelja došao je do nas kroz „Filosofumene" Ipolita Rimskog. Konstantinopoljski patrijarh Nikifor (806-815. godina), autor „Stihometrije", zna za 1300 stihova iz Tominog jeva-nđelja. Po pretpostavci nekih istraživača, u nešto izmenjenom obliku, tekst Tominog jevanđelja došao je do nas kroz kasniji apokrif - Arapsko jevanđelje detinjstva ( Tichendrof , „ Evangeliaapocrypha ", Lipsiae , 1853).

„Jevanđelje Matije"- gnostički apokrifni tekst koji je, prema svedočenju Klimenta Aleksandrijskog („Stromate", II , 9) bio veoma popularan među aleksandrijskim sledbenicima Vasilidove jeresi. Taj apokrif je bio poznat i Origenu. Do danas nije sačuvan.

Broju drevnih apokrifa takođe treba pribrojati „Jevanđelja" koja nose imena apostola: Filipa, Jakova („Jevanđelje rađanja"), Nikodima, Jude, Varnave, a takođe i „Evino jevanđelje", „Egipatsko jevanđelje" i mnoštvo fragmenata bezimenih apokrifa na jevanđeoske teme. Potrebno je napomenuti otkriće iz XIX veka (među koptskim rukopisima) - „ Pistis Sophia ", koji sadrži ideje karakteristične za učenje gnostika Valentina, te zbog toga nosi naziv „Valentinovo jevanđelje" (pogl. A. F. Losev, „Istorija antičke etike", Moskva, 1992, 1. tom, str. 296-297 /na ruskom/).

„Pavlova dela" pripadaju broju najstarijih kazivanja o apostolima. Neki is-traživači pretpostavljaju da je ovaj spis raniji od drugih apokrifa o apostolima, te da je nadopuna kanonskom tekstu Dela apostolskih (tekst „Pavlovih dela" govori o životu apostola do stradanja u Rimu). Taj apokrif nije sačuvan, ali se Origen često koristi njime. Moguće da je ovaj apokrif izvršio uticaj na stvaranje kasnije povesti i stradanju apostola Pavla („ Passio Pauli "), koji se nalazi u mnogim latinskim kodeksima.

,Andrejeva dela"- gnostički apokrif iz II veka. Nije sačuvan. O njegovom sastavu moguće je suditi po kasnijim apokrifima koji nose ime apostola Andreja, u raznim grčkim i latinskom kodeksima (ne ranijim od VIII veka). Ovaj apokrif se gotovo uvek pominje sa „Jovanovim delima".

„Jovanova dela" ( II vek) - apokrif koji ulazi u sastav opširnog zbornika kazivanja o apostolima. Za autora tog zbornika najčešće pominju gnostika Levkija. „Jovanova dela" bila su veoma popularna u mističkim krugovima ranog hrišćanstva i imala su jak uticaj do IX veka. Taj spis bio je poznat i svetom Fotiju Carigradskom. Na „Jovanova dela" ukazuju učesnici ikonoboračkog sabora u Konstantinopolju (754.). Na Sedmom Vaseljenskom saboru (787.), zbornik Levkija bio je osuđen inicijativom patrijarha Tarasija Konstantinopoljskog (pogl. „Dela Vaseljenskih sabora", VII tom, Kazanj, 1887-1891, str. 189-192 /na ruskom/). Osim Levkijevog zbornika poznati su takođe fragmenti kazivanja o delima Petra, Filipa, Mateja, Vartolomeja. Naročito treba pomenuti „Tomina dela" koja pokazuju obrazac stvaralaštva gnostika u II veku. Po napomeni A. F. Loseva, za izučavanje gnostičke filosofije „Tomina dela" imaju izuzetno veliki značaj (pom. delo, str 291. Pogledato tamo navedena publikovanja fragmenata iz ovog apokrifa).

„Petrovo Otkrivenje"- najstariji apokrifni tekst, ulazi u broj kanonskih knjiga već u III veku. Tom vremenu pripadaju i „Poslanice apostola Varnave" - „Učenje apostola" objavljeno u: „Žurnal Moskovske Patrijaršije", 11, 1975. godina, str. 68-72.

Apokrifni spisi bez sumnje imaju važnost samo kao istorijski izvori. Takođe, prema napomeni svetog Atanasija Velikog, „oni su zasigurno izmišljotina jeretika, koji ih stvaraju kada žele, prikazujući ih kao drevne, da imaju sa čime prevariti prostodušne ljude..." („Dela svetog Atanasija Velikog", III tom, str. 372-373 /na ruskom/).

Pređimo sada na događaje koji slede.

26. glava

O varalici Menandru

Menandr, prejemnik Simona Vračara 1 , pokazao se kao veliko oruđe đavola, ništa manje opasno od njegovog učitelja. On je takođe bio iz Samarije. Kao i učitelj, on se podigao do visina mađioničarskog umeća, zadivljujući ljude svojim trikovima. Govorio je za sebe da je spasitelj, iz oblasti nevidljivih eona 2 , koji je poslat radi spasenja ljudi. Učio je da niko od anđela, sazdatelja kosmosa, ne može dostići savršenstvo dok se opitno ne upozna sa magijom koju on (Meneandr) daje i od njega ne primi krštenje. Oni koji toga budu udostojeni žive večno, nikada ne umiru i večno su mladi. O tome šta je ovaj učio možemo saznati i od Irineja 3 . I Justin, spominjući Simona, između ostalog kaže i ovo: „Znamo da je Menandr, takoće Samarićanin iz drevne Kaparteje, učenik Simona, podstrekivan demonima, kada je bio u Antiohiji, mnoge obmanuo svojim maćioničarskim veštinama. On je ubedio svoje sledbenike da nikada neće umreti. Njegovih sledbenika ima i sada..." 4 .

Očevidno je da je tu delo ćavolje, i da su ti šarlatani, prikazujući se kao hrišćani, samo osporavali učenje Crkve o besmrtnosti duše i vaskrsenju mrtvih. Oni, koji su poverovali i prihvatili to (jeretičko) učenje, izgubiše pravu nadu.

1. Menandr - učenik Simona Vračara, rodom je iz Kaparteje u Samariji. Živeo je u Antiohiji. Podrobnija svedočenja o njemu nisu sačuvana do danas.

2. Gnostici su Govorili da su eoni duhovi, koji svoje poreklo dobiše od punoće božanstvenog suštastva. Oni su, dakle, jednosuštni sa Bogom, po mišljenju Gnostika. Ali, ipak su jedan stepen niže od Boga. Iz eona proizađoše mnoge druge stvari, a najposle i ovaj svet.

3. „Protiv jeresi", I , 23, 5.

4. Justin Filosof, „Apologija", I , 26.

27. glava

O evionitskoj jeresi

Lukavi demon, nastojeći da uništi veru u Hrista, Sina Božijeg, naće slabosti u ljudima i zavrbova ih za sebe. Prvi hrišćani takve ljude nazvaše evionitima 1 . Njihova predstava o Hristu bila je veoma čudna. Oni su Njega smatrali za običnog čoveka, koji je zbog svoje moralnosti priznat za pravednika. On se, po njima, rodio iz bračne zajednice Marije i njenog muža. Po njihovom mišljenju, potrebno je sačuvati obrede koje zahteva zakon. Drugi, uporedo sa njima, donekle su promenuli pomenute besmislice. Oni ne odriču da se Hristos rodio od Djeve i Duha Svetoga, ali kao i prvi, ni ovi ne priznaju predvečnost Hrista, Logosa i Premudrosti Božije. Ovi su čak i deformisali ono šta kazuju prvi, nastojeći da sve ispune onako kako zahteva obredni zakon. Takođe smatraju da je potrebno odbaciti Poslanice apostola Pavla, nazivajući ga odstupnikom. Prihvataju samo Jevanćelje Jevreja, a ostale knjige odbacuju. Poput Jevreja, i ovi čuvaju običaje kao što su subota, ali su poštovali, gotovo kao i mi dan Gospodnji i spomen vaskrsenja. Zbog toga su i dobili to ime (evioniti), koje govori o oskudnosti njihovog razuma, jer meću Jevrejima tako zovu sirotinju.

1. O jeresi evionita, koji su smatrali rođenje Gospoda Isusa Hrista kao obično rođenje čoveka i da se reči proroka Isaije (7, 14) ne odnose na Presvetu Bogorodicu, pisali su, osim Jevsevija, i Origen („Protiv Celsa", V , 61), Irinej Lionski („Protiv jeresi", III , 21, 1). Takođe pogl. A. I. Pisarev, „Fragmenti iz istorije hrišćanskog veroučenja patrističkog perioda", Kazanj, 1915, 1. tom, str. 96-126 /na ruskom/).

28. glava

O Kerintu, vođi jeretika

Znamo da je u to vreme živeo i vođa druge jeresi, Kerint 1 . Gaj 2 , čije sam reči već navodio, u svojim rasuđivanjima o njemu kazuje i ovo: „I Kerint, u otkrivenjima koja su tobož napisana velikim apostolom, meša lažna kazivanja o čudima koja su njemu rekli anđeli. On govori da će posle vaskrsenja nastupiti zemaljsko carstvo Hrista, i da će ljudi ponovo naseliti Jerusalim, i da će se naslađivati telesnim nasladama. Neprijatelj reči Božije, on želi da obmane ljude, govoreći da ć e milenijum proći u bračnom prazniku...".

I Dionisije, koji je u to vreme bio episkop u Aleksandriji, u drugoj knjizi dela „O zavetima" 3  govoreći o Jovanovom Otkrivenju, ovako kazuje o tom čoveku, sledujući drevnom predanju: „Kerint, osnivač jeresi nazvane po njegovom imenu, širio je svoje zloučenje koje u osnovi sadrži ovo: u Carstvu Hristovom sve će biti zemno i sve ć e biti čuvstveno. Sve će biti onako kako bi zapravo on (Kerint) želeo: želudac, i ono što je ispod njega, biće zadovoljavano jelom, pićem, telesnim naslaćivanjem...".

Tako govori Dionisije. Irinej u I knjizi svoga dela „Protiv jeresi" (26.) podrobno govori o njegovom gnusnom učenju, a y III knjizi daje nam kazivanje koje ne zaslužuje zaborav. Oslanjajući se na Polikarpa 4 , on kazuje da je apostol Jovan došao jednom prilikom u neku banju, i kada je saznao da je tu i Kerint, hitro izađe napolje, ne mogavši da bude pod istim krovom sa tim čovekom. Tada je rekao onim koji behu sa njim: „Hajdemo, da se ne sruši ova banja jer u njoj je neprijatelj istine - Kerint" 5 .

1. Kerint - jeresijarh. Po predanju, stekao je obrazovanje u Aleksandriji, gde je i počeo da širi svoje učenje. Odatle je prešao u Efes, a zatim u Palestinu. Drevni hrišćanski pisci nazivaju ga protivnikom apostola Petra, Pavla i Jovana (pogl. Irinej Lionski, pom. delo, 3, 3, 4). Sveti Irinej povezuje Kerintovo učenje sa judejskim gnosticizmom. Kerint je učio da Hristos nije rođen od Djeve, nego iz običnog braka Josifa i Marije, i da je prilikom krštenja na Isusa sišao Hristos (pogl. Jurij Nikolajev, pom. delo, str. 246-250).

2. Poznato je da je Gaj učestvovao u borbi sa jeresi montanizma i da je bio oponent montaniste Prokla. Gaju se jedno vreme pripisivalo autorstvo „Filosofumena", dela koje je otkriveno 1842. godine (kasnije je to mišljenje promenjeno, i taj se spis pripisuje svetom Ipolitu Rimskom).

3. Sveti Dionisije, arhiepiskop Aleksandrije (246-265. godina). Učenik Origena, odlikovao se smelošću u bogoslovskim istraživanjima. Stradavao u vreme gonjenja imperatora Decija i Valerijana. Tri godine proveo u zatvoru. Sveti Dionisije udostojen je i imena „Veliki". Sveti Atanasije Veliki kaziva ga „učiteljem Vaseljenske Crkve". Pravila koja je sveti Dionisije izložio u jednom pismu iz 260. godine, upućenom episkopu Vasilidu, na Šestom Vaseljenskom saboru priznata su kao kanonska i obavezna za čitavu Crkvu. Većina radova svetog Dionisija do nas su sačuvana u odlomcima koje navode drugi autori. Jevsevije u svojoj Istoriji navodi fragmente iz knjige „O zavetima". Dela svetog Dionisija Velikog: MPGr X . Ruski prevod: „Dela svetog Dionisija Velikog, episkopa Aleksandrije", Kazalj, 1900.

4. Sveti Polikarp, episkop Smirne. Apostolski učenik. Po svedočenju svetog Irineja Lionskog: „Polikarp, koji ne samo da je učio od apostola i besedio sa mnogima koji su videli Gospoda našeg, bio je od apostola postavljen za episkopa u gradu Smirna, u Aziji. I kada sam ga ja video u mojoj mladosti, on beše starac. Život je okončao kao mučenik. Svagda je učio ljude onome šta je on naučio od apostola..." („Protiv jeresi", III , 3, 4). Mučenički je postradao u vreme imperatora Marka Aurelija. Do danas nije ustanovljena tačna hronologija života ovog svetitelja. Drevni istočnici saopštavaju, da je prokonzulu Kvadratu, koji je tražio od Dionisija da huli na Gospoda, on rekao: „Eto, meni je 86 godina, kako ja Njemu verno služim, i On mi ne učini nikakvo zlo. Kako onda da zloslovim na moga Cara i Spasitelja". Takođe se zna da je on postao episkop Smirne kada mu je bilo oko 30 godina. Po mišljenju V. V. Bolotova, sveti Polikarp je rođen (ili kršten) oko 69. godine, episkop postaje oko 100. godine, a stradava 155 ili 156. godine. A. P. Lebedev pretpostavlja da se svetitelj rodio oko 80. godine, da je episkop postao oko 110. godine, a da je stradao 166/167. godine. Iz dela svetog Polikarpa do nas je došla Poslanica Filipljanima (pogl. „Ranohrišćanski oci Crkve", str. 150-156 /na ruskom/).

5. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", III , 3,4.

29. glava

O jeretiku Nikoli i njegovim pristalicama

U to vreme, mada ne previše dugo, postojala je i jeres nikolaita 1 . O njoj govori i Jovan u Otkrivenju. Njeni sledbenici hvalili su se time da je Nikola bio jedan od onih apostola koje su izabrali apostoli i da je bio prijatelj Stefana (prvomoučenika). Kliment Aleksandrijski u III knjizi „Stromata" ovako govori o tom Nikoli: „On je imao ženu u cvetu mladosti. Kada su ga po vaznesenju Spasitelja apostoli počeli prekorevati zbog čudnog odnosa koji je imao prema njoj, on ženu izvede na sredinu sabranja i predloži da je uzme svako ko poželi. Takav postupak, kako kazuju, bio je saglasan sa njegovim rečima da telo nije potrebno štedeti. Tom njegovom postupku i rečima počeli su da prilaze neki od ljudi, bez previše rasuđivanja. Uskoro se sledbenici njegove jeresi predadoše bestidnom razvratu. Slušao sam o tome da Nikola nije znao ni za jednu drugu ženu osim za svoju, a takođe da su njegove kćeri bile devstvenice a sin da je živeo daleko od poroka. Ako je to tako, onda je njegovo izvođenje žene bilo radi toga da bi pokazao kako je pobedio strast... Tako je, kako kazuju, učio i Matija 2 ... Taj Matija rekao je i ovo: „Sa telom je potrebno boriti se i ne prepuštati se nasladama. Potrebno je dušu odgajati verom i znanjem. O ljudima koji tada podigoše ruku da bi osudili istinu, dovoljno je rečeno" 3 .

1. Ta jeres dobija naziv od njenog osnivača - đakona Nikole iz Antiohije, jednog od sedam đakona koje su apostoli izabrali za tu službu (pogl. Dela ap. 4, 5). O toj jeresi svedoči i apostol Jovan u Otkrivenju (2, 1-6) i Irinej Lionski („Protiv jeresi", III , 11, 1). Irinej nikolaite naziva „izdanicima onoga što se naziva lažnim znanjem".

2. Matija, autor apokrifnog jevanđelja.

3. Kliment Aleksandrijski, „Stromate", III , 4

30.   Glava

O apostolima koji su bili oženjeni

Kliment, čije smo reči naveli, pominje i odricanje braka, te nabraja apostole za koje se zna da su bili oženjeni. On govori sledeće: „Zar da oni kude apostole? Petar i Filip imali su decu. Za Filipa se zna da je udao svoju kćer. Pavle se nije stideo da u svojoj poslanici pozdravi svoju ženu, koju nije vodio sa sobom, da bi lakše mogao obavljati svoju službu...". U VII knjizi „Stromata" čitamo: „Govore da je žena blaženog Petra povedena na gubilište, a Petar, gledajući to, jako se obradova što je prizvana bila da se vrati onamo gde joj je prava kuća. On je pozva po imenu, pa je zatim tešio govoreći da se seća Gospoda. Eto kakav je brak bio u tih blaženih ljudi. U tome se sastojala uzajamna i potpuna privrženost koju su oni imali..."1.

1. Or. cit., VII , 11.

31.  Glava

Kako su skončali Jovan i Filip

Što se tiče stradanja Petra i Pavla, o tome smo već govorili. O vremenu Jovanovog skončanja takođe je donekle rečeno. Mesto gde je on sahranjen pominje Polikarp, koji je bio episkop u Efesu, u svome pismu upućenom episkopu Rima - Viktoru 1 . Tamo on pominje i apostola Filipa i njegove kćeri: „U Aziji sahranjena su velika svetila, čija ć e tela vaskrsnuti u poslednji dan, kada dođe Gospod u slavi i projavi sve svete... takođe i Filipa, jednoga od dvanaestorice, koji se upokoji u Jerapolju, obe njegove kćeri koje su bile devstvenice, i još jednu kćer koju je rukovodio Duh Sveti i koja počiva u Efesu. I Jovan, koji je bio na grudima Gospodnjim, sveštenik, koji je nosio zlatnu pločicu 2 , mučenik i učitelj, koji se upokoji u Efesu".

To je svedočanstvo o njihovom kraju. U dijalogu Gaja, koga smo već spominjali, Prokl (protiv koga je Gaj pisao), kazuje o kraju Filipa i njegovih kćeri: „U gradu Jerapolju živele su četiri proročice, kćeri Filipove. Tu je njihova zajednička grobnica...". Luka u Delima apostolskim pominje Filipove kćeri: one su živele zajedno sa ocem u Kesariji Judejskoj, i bile su udostojene proročkog dara. Evo njegovih reči: „A sutradan izađosmo, Pavle i mi koji bijasmo sa njim, i uđosmo u Kesariju; i ušavši u kuću Filipa jevanđelista, koji beše jedan od sedam đakona, ostasmo kod njega. I ovaj imaše četiri kćeri devojke koje proricahu" (Dela ap. 21, 8-9).

Izložili smo svedočenja, prema onome šta je došlo do nas, o apostolima, apostolskim vremenima i sveštenim knjigama koje su nam oni ostavili. Takođe i o knjigama koje su osporavane ali se čitaju u većini crkvi, a takođe i o lažnim knjigama, koje su daleko od istinske vere. Sada ćemo preći na kazivanja o događajima koji su usledili.

1. Polikarp - episkop Efesa. Predsedava saborom episkopa Male Azije, održanom u Efesu 196. godine. Viktor - episkop Rima (190-202. godina).

2. Πεταλον - deo prvosvešteničke odežde.

32. glava

O tome kakvom je mučeničkom smrću stradao Simeon, episkop Jerusalima

Posle Nerona i Domicijana, u vreme imperatora čije vreme sada opisujemo 1 , počeše sve veća i veća gonjenja na hrišćane. U takvom gonjenju, kako kazuju, mučenički je postradao i Simeon, sin Kleope, koji je bio drugi episkop crkve u Jerusalimu. O tome govori i Egezip, od koga smo i ranije uzimali mnoga svedočenja. On (Egezip) govori da je Simeon optužen od strane nekih jeretika, a zatim je uhvaćen i stavljen na razne muke. Mučenje je trajalo nekoliko dana, a njegova izdržljivost ražestila je sudiju i one koji behu sa njim, pa su odlučili da ga ubiju. Ali, evo šta kazuje sam pisac: „Neki od jeretika optužiše Simeona, sina Kleope, rekavši da je on hrišćanin i potomak Davidov. Zbog toga je on i postradao, u 120 godini, u vreme imperatora Trajana i konzula Atika..." 2 .

On kazuje da kada je bilo traganje za potomcima judejskih careva, da su to optužitelji videli kao zgodnu priliku (za potkazivanje hrišćana). Moguće je zaključiti da je Simeon bio jedan od onih koji je lično video i slušao Gospoda, a kao potvrda toga navodi se njegova starost i spomen o Mariji, ženi Kleope (Jn. 19, 25). Taj Simeon bio je njegov sin. Pisac govori da potomci Jude, jednog od braće Spasitelja, takođe doživeše doba tog vladara. O tome, kako su oni ispovedali veru u Hrista u vreme Domicijana, već smo govorili. Dalje on (Egezip) kazuje: „Oni staju na čelo crkve ili kao rođaci Gospoda ili zbog toga što se ne ustežu ispovedati svoju veru. Crkva je bila u miru do vremena Trajana, do vremena kada je sin Kleope, Simeon, oklevetan od strane jeretika i doveden pred sud. Mučen je nekoliko dana, i sve je zadivio svojim nepokolebljivim ispovedanjem Hrista... Konzul je postavio pitanje kako to da starac od sto i dvadeset godina podnosi sve te muke. A onda zapovediše da bude raspet na krstu...". Dalje taj isti pisac, izlažući njemu savremene događaje, govori da je do tog vremena Crkva bila čista kao neporočna devstvenica, a da oni koji su nastojali da naruše tu čistotu, ni jednoga trena nisu mirovali 3 . Kada je sveti apostolski lik okončavao svoj život na ovaj ili onaj način, i kada nestade pokolenja koje je svojim ušima slušalo glas Božanstvene premudrosti, tada se pod uticajem lažnih učitelja, učiniše mnoge smutnje. I kako ne ostade u životu niko od apostola, oni (jeretici) izađoše u otvoren napad propovedajući ono što je strano istini.

1. Ovakva gonjenja na hrišćane imala su kao izgovor to da hrišćani preziru bogove neznabožaca, te su kao takvi bili posmatrani kao neznabošci. Uz to, uvećanje broja hrišćana nanosilo je štetu žrecevima i onima koji su gradili (pravili) idole.

2. 107. godina.

3. Ovo Egeziiovo svedočenje Jevsevije najverovatnije irimenjuje na crkvu u Jerusalimu, a ne na crkvu uopšte.

33. Glava

O tome da je Trajan zabranio zlostavljanje hrišćana

U to vreme mnoga mesta je zahvatilo veliko gonjenje na hrišćane da je Plinije Sekund 1 , najpoznatiji među namesnicima, uznemiren velikim brojem mučenika, pisao je imperatoru o ljudima koji su ginuli zbog vere 2 . Tu je naglasio da niko od njih nije mogao biti optužen zbog nekog nečašća ili protivzakonitosti. On dalje kazuje: „Ustavši u zoru, oni pevaju Hristu kao Bogu. Zabranjuju preljube, ubistva i činiti bilo kakve slične stvari. U svemu postupaju po zakonima..." 3 . Na to je Trajan izdao ukaz da se obustavi hajka na hrišćane, a da se kazne oni koji nasrnu na njih 4 . Strahotno gonjenje se donekle smiri, ali ništa nije zaustavljalo ljude koji su želeli da nam naude. U nekim mestima zla su smišljali obični ljudi, dok je u drugim mestima to činila tamošnja vlast. Nije bilo javnih progona ali su nastavljena ona po provincijama i mnogi su mučenički stradavali zbog vere. Kazivanje o tome preuzeto je iz latinske apologije Tertulijana, o kome smo već govorili, koja u prevodu ovako glasi: „Uostalom, mi smo shvatili da je bilo zabranjeno da se traga za nama. Plinije Sekund, upravitelj provincije, osuđivao je hrišćane i lišavao ih građanskog prava. Smućen njihovim mnoštvom, on je pisao imperatoru, napominjući da ne nalazi nikakvu krivicu na njima osim što ne žele da se klanjaju idolima. On tu napominje da se oni okupljaju u zoru, da pevaju himne Hristu, slaveći Ga kao Boga i da čuvaju svoje učenje, da zabranjuju ubistva, preljube, bogaćenje. Trajan je odgovorio da ne treba proganjati hrišćane..." 5

1. Plinije Sekund (Mlađi) 61/62 - 111/113. godina - rimski državnik, filosof, literata. Od 111. godine pa do kraja života - imperatorski legat (namesnik) za provincije u Maloj Aziji.

2. Plinije Sekund Mlađi upravljao je Vitinijom. Za o v o pismo, napisano Trajanu, jedni kazuju da je nastalo 104. a drugi 111. Godine. Ono se nalazi u zborniku njegovih pisama (10. Glava). Tije i Trajanova odluka. Epist . 98.

3. „Pisma Plinija Mlađeg", X , 96, Moskva, 1984.

4. Or. cit, X , 97.

5. Tertulijan, „Alologija", II , 6.

34.  Glava

O tome da je Evarest bio četvrti starešina crkve u Rimu

Treće godine vladavine pomenutog imperatora, upokoji se episkop Kliment Rimski, predavši svoju službu Evarestu 1 .

1. Evarest - episkop Rima (100-109. godina).

35.  glava

O tome daje Just bio treći episkop crkve u Jeruslimu

Posle smrti Simeona, koju smo opisali, episkop u Jerusalimu postaje Just, poreklom Jevrejin 1 . U to vreme bilo je mnogo onih iz obrezanja koji poverovaše u Hrusta, a Just beše jedan od njih.

1. Just - episkop Jerusalima (107-111. godina).

36.  Glava

O Ignjatiju i njegovim delima

Tada je u Aziji bio poznat Polikarp, sabesednik apostola, koji je postavljen za episkop crkve u Smirni, od onih koji su videli i služili Gospoda. Takođe su poznati i njegovi savremenici: Papije, episkop Jerapolja, čovek svestrano izučen i poznavalac Svetog Pisma 1 , Ignjatije, mnogima i do sada slavljen, drugi posle Petra episkop u Antiohiji 2 . Kazuju da je on poslat iz Sirije u Rim i predat na rastrgnuće zverima zbog propovedanja vere u Hrista. Prolazeći Azijom, pod pratnjom straže, u gradovima gde su se zaustavljali, krepio je besedama hrišćane, neprekidno ih upozoravajući da se čuvaju jeretika i da se drže apostolskog predanja. Takođe je pisao i poslanice na tom putu. U Smirnu, gde se nalazio Polikarp, on je napisao poslanicu hrišćanima u Efesu, pominjući njenog pastira - Onosima. Zatim jednu poslanicu šalje onima u Magneziji, na Meandru (gde spominje episkopa Damasa), i još jednu u Trali, gde je, po njegovim rečima, upravljao Polibije 3 . Pisao je Ignjatije i crkvi u Rimu, moleći da mu ne staju na put da strada mučeničkom smrću. Potrebno je navesti kratku napomenu kao potvrdu onome šta je rečeno: „Od Sirije do Rima borim se sa zverovima (1. Kor. 15, 32), po suvu i po moru, noću i danju, okovan od deset leoparda, a to je četa vojnika, koji i kad im se čini dobro, bivaju još gori. Ali se u njihovim nepravdama još više učim, no time se neću opravdati. Vrlo sam željan zverovima koji su za mene pripremljeni i molim se da mi se spremni nađu; ja ću ih i podstaknuti da me brzo pojedu, a ne kao što se nekih (hrišćana) iz bojazni nisu ni dotakli. Ako li pak oni sami ne budu hteli, ja ću ih primorati. Oprostite mi, ja znam šta mi je korisno. sada započinjem biti učenik (Hristov). Neka mi ništa od vidljivoga i nevidljivoga (Kol. 1, 16) ne zadrži da Isusa Hrista zadobijem. Oganj i krst (raspinjanje), čopori zverova, kasapljenja, čerečenja, drobljenja kostiju, odsecanje udova, mlevenje celoga tela, zle muke đavolove, neka (sve to) dođe na mene, samo da Isusa Hrista zadobijem. Ništa mi neće koristiti zadovoljstva (ovoga) sveta, niti carstva ovoga veka. Bolje mi je umreti (1. Kor. 9, 15) u Hristu Isusu, nego da carujem nad krajevima zemaljskim. Njega tražim - za nas Umrloga. Njega želim - za nas Vaskrsloga (2. Kor. 5, 15). A tek mi prestoji rađanje. Oprostite mi, braćo, nemojte me sprečiti da živim, nemojte želeti da umrem..." 4 . Tako je on pisao pomenutim crkvama. Nalazeći se iza predela Sirije, Ignjatije je pisao iz Troade žiteljima Filadelfije, a takođe i u Smirnu - crkvi ali i njenom predstojatelju Polikarpu. Znajući ga kao apostolskog muža, i da je dobri i istiniti pastir, on ga moli da se revnosno stara i o njegovoj (antiohijskoj) pastvi. On u pismu hrišćanima iz Smirne govori o Hristu (ne znam odakle je preuzeo ta svedočenja) 5 : „Jer ja Njega (Hrista) u po vaskrsenju poznajem u telu i sa verom takvoga. I kad je došao učenicima koji su bili sa Petrom, rekao je: „Dohvatite, opipajte me, i vidite da nisam bestelesni demon" 6 . O njegovom mučeništvu kazuje i Irinej. Pominjući Ignjatijeve poslanice, on kaže: „I kako kaza jedan naš čovek, osuđen za ispovedanje Boga na rastrgnuće zverima: „Pšenica sam Božija, i meljem se zubima zverova, da se nađem čisti hleb Hristu". Ignjatija pominje i Polikarp u svojoj poslanici Rimljanima 7 : „Molim sve vas da budete poslušni i koliko može biti strpljivi, ugledavši se na blaženog Ignjatija, Rufa i Zosima... Pisali ste mi i vi i Ignjatije, da se po kom putniku pošalju vaše poslanice u Siriju. Čim se nađe prilika, ispuniću vašu želju bilo da ih donesem sa sobom, bilo da ih pošaljem po drugome. Eto uz ovu našu poslanicu šaljemo vam Ignjatijevu poslanicu, koju je na vas uputio, tako i ostale što su u našim rukama. U njima ćete naći što je od velike koristi za vas...". To su svedočenja o Ignjatiju. Njegov prejemnik bio je Erot (Iros) 8 .

1. Ovih reči nema u svim prepisima Jevsevijeve Istorije. A sudeći po onome šta govori Jevsevije za Papija na kraju svoje knjige, može se uzeti da je pomenuti dodatak napomena nekog od kasnijih prepisivača.

2. Sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac, episkop Antiohije (67-107. godina). Sačuvano je sedam njegovih poslanica. Pogl. „Ranohrišćanski oci Crkve", 101-144.

3. Onosim - episkop Efesa (kraj I veka). Sveti Ignjatije ga opisuje kao čoveka prepunog ljubavi.

Damas - episkop Magnezije. Ignjatije ga opisuje kao bogodostojnog čoveka i poziva hrišćane tog mesta da se povinuju svome episkopu ne obraćajući pažnju što je reč o mladom čoveku.

Polibije - episkop Trakilije. Sreo se sa svetim Ignjatijem u Smirni. Osnovna tema poslanice Tralijancima je suprostavljanje gnostičkoj jeresi.

Magnezija i Tralija to su dva mesta u oblasti Karije na jugoistoku Male Azije. Bile su dve Magnezije: jedna na reci Meandri, a druga u Lidiji, uz Goru Sinilusa.

4. Sveti Ignjatije Bogonosac, „Poslanica Rimljanima", 5, 6.

5. Ove reči su veoma slične onima koje kazuje Luka (24, 30), i nalaze se u fragmentima Jevrejskog Jevanđelja i tzv. Petrovoj propovedi.

6. Sveti Ignjatije Bogonosac, „Poslanica Smirnjanima", 3.

7. Ova poslanica je sačuvana. Reči koje navodi Jevsevije nalaze se u 10. i 13. Glavi.

8. Prejemnik svetog Ignjatija nije bio Erot nego Geron (107-130. godina). Posle njega za episkopa Antiohije postavljen je Kornilij (130-144. godina), pa tek onda Erot (144-169. godina).

37. glava

O jevanđelistima koji u to vreme behu na glasu 1

Među znamenitim ljudima tog doba bio je i Kodrat 2 , koji se kao i Filipove kćeri, odlikovao darom proroštva. Poznati su i drugi njegovi sa vremenici, niz muževa koji je došao kao smena apostola. Dostojni učenici takvih muževa, nastavili su da ustrojavaju crkve, čije su osnove položili apostoli. Oni su išli sve dalje i širom sveta su sejali spasiteljno seme Carstva nebeskog. Mnogi od tadašnjih učenika, čiju je dušu ispunila reč Božija, ispunjavali su pre svega spasiteljnu zapovest da razdaju svoj imetak sirotinji, a zatim da krenu da ispune delo jevanđelista, propovedajući reč onima koji je još nisu čuli. Osnivajući crkve, postavljali su druge za pastire, a sami su nastavljali dalje, u druge predele da bi i tamošnje ljude upoznali sa Hristom. Mnoštvo čuda učinjeno je tada silom Duha Božijeg. Mi ne možemo po imenima nabrojati sve apostolske prejemnike, koji su postali pastiri i jevanđelisti Crkve po celome svetu. Pominjemo samo one koji se spominju u spisima koji su do danas sačuvani.

1. Jevsevije zacelo ne misli na Hristove učenike, koji su već poznati kao jevanđelisti, niti na one pastire koje su postavili apostoli po raznim mestima hrišćanskog sveta. Nego misli na propovednike Jevanđelja koji proneše Hristovu nauku onamo gde još ne dođe svetlost Hristova, dakle među neznabožačke narode. Uporediti sa Poslanicom Efescima (4, 11), gde sam apostol razlikuje jevanđeliste od apostola i pastira.

2. Apostol Kodrat - jedan od Sedamdesetorice apostola. Po svedočanstvu blaž. Jeronima, bio je apostolski učenik. Episkop Atine. 126. godine napisao je apo logiju u zaštitu hrišćanstva, čije odlomke navodi Jevsevije u Istoriji (4, 3). O Kodratu: ep. Filaret Černigovski, „Istorijsko učenje o ocima Crkve", I tom, Petrograd, 1882, str. 39 /na ruskom/).

38.

Glava O Klimentovoj Poslanici i o spisima koji mu se pripisuju

K njima pripada 1  i Ignjatije, pomenut u Poslanicama i Kliment koji je poslanice uputio crkvama u Korintu i Rimu. Tu se navodi mnoštvo misli iz Poslanice Jevrejima; nešto je navedeno doslovno, tako da to potvrđuje da ta poslanica nije nešto novo. Zbog toga, on pribrojava tu poslanicu delima apostola. Pavle je pisao Jevrejima na rodnom jeziku, i jedni govore da je jevanđelista Luka, a drugi da je sam Kliment, tu poslanicu preveo na grčki. Čini nam se da je ova druga pretpostavka pri-hvatljivija, kako po jeziku iz Klimentove Poslanice a tako i zbog nevelike razlike u mislima koje susrećemo u oba spisa. Potrebno je znati da Klimentu pripisuju i drugu poslanicu, ali mi znamo da je od ranije mnogi ne priznaju. Takođe, od nedavno njemu pripisuju i opširni dijalog Petra sa Apijonom. Niko od drevnih ne kazuje o tome. I tako, rečeno je o autentičnim Poslanicama Klimenta kao i o Poslanicama Ignjatija i Polikarpa.

1. Početak ove glave sadrži u sebi produžetak one misli kojom je okončana prethodna glava.

39. glava

Šta je pisao Papije

Papiji pripisuju pet knjiga pod naslovom „Tumačenje reči Gospodnjih". O njima, kao o njegovim spisima, govori Irinej: „Papija, koji je slušao Jovana, drug Polikarpov, jedan od drevnih hrišćana, posvedočio je sve to i pismeno u četvrtoj od pet knjiga koje je napisao..." 1 . Tako govori Irinej. Sam Papije, u predgovoru svog dela, ne kazuje za sa sebe da je video i slušao svete apostole, nego da su ga sa verom upoznali ljudi koji su znali apostole. Evo šta on piše: „Ja ne kasnim u potvrdi istine i želim da dopunim svoja tumačenja onim sa čime sam se ja dobro naučio od staraca i što sam dobro zapamtio. Ja sam sa divljenjem slušao te dobrorečite učitelje koji su kazivali o Istini. Nisam slušao one koji ponavljaju nekakve ljudske mudrosti, nego one koji su kazivali o veri o kojoj ih nauči sam Gospod. Tada sam ih pitao i o tome šta je govorio Andrej, šta je govorio Petar, šta Toma, šta Filip i Jakov, Matej, Jovan ili neko drugi od apostola Gospodnjih. Takođe sam slušao i ono što je govorio Aristion i prezviter Jovan 2 , takođe učenici Gospodnji. Razumeo sam da će mi te reči i te knjige biti od koristi...". Potrebno je obratiti pažnju da Papije pominje dva čoveka koji imaju ime Jovan: jedan koji je već spomenut sa Petrom, Jakovom, Matejem i ostalim apostolima, i to je bez sumnje jevanđelista Jovan; i drugog Jovana, koga takođe povezuje sa apostolima, pominjući pri tom i Aristiona, s tim što tog Jovana naziva prezviterom. Istinitost tog svedočenja potvrđuje se time da su u Aziji dva čoveka nazivali tim imenom, a u Efesu i danas postoje dve grobnice od kojih se svaka zove Jovanovim imenom. Na to je potrebno obratiti pažnju jer ako onaj Jovan koji je imao viđenje nije autor Otkrivenja, onda je autor te knjige onaj drugi (Jovan). Papije o kome smo govorili, priznaje da je on apostolske reči slušao od ljudi sa kojima se susretao, a Aristiona i prezvitera Jovana video je svojim očima. On ih često pominje u svojim spisima, kako po imenu, a takođe i time što navodi njihove reči.

Tome je potrebno pridodati i još neke Papijine reči, u kojima on kazuje o nekim čudima za koja je saznao iz predanja. Već smo govorili da je apostol Filip, zajedno sa kćerima živeo u Jerapolju, a sada ćemo reći o tome kako je Papije (njihov savremenik), rekao o zadivljujućoj istoriji, koju je čuo od Filipovih kćeri o vaskrsenju mrtvog čoveka, što se tada dogodilo, i o čudu sa Justom, po nadimku Varnava, koji popi otrov, a po milosti Gospodnjoj, od toga mu ništa ne bi. Tog Justa, posle vaznasenja Gospodnjeg, sveti apostoli zajedno sa Matejom postaviše na izbor ko od njih dvojice da bude izabran umesto izdajnika Jude. U Delima je to ovako opisano: „I postaviše dvojicu: Josifa zvanog Varsavu, koji bi nazvan Just, i Matiju..." (Dela ap. 1,2,3) 3 .

On je zabeležio i druta kazivanja koja su došla do njega kroz usmeno predanje. Među njima su i neke priče o Spasitelju koje su poput basni. Tako, na primer, on govori da će posle vaskrsenja mrtvih nastupiti hiljadugodišnje telesno Carstvo Hristovo na zemlji. Mislim da je on loše protumačio reči apostola, i da nije razumeo njihov tajanstveni smisao zbog siromašnog poimanja svog uma. To se može videti i iz njegovih knjiga, mada većina crkvenih pisaca koji su bili posle njega, uvažavaju te spise kao drevne i važne. Među njima je i Irinej.

On u svojoj knjizi kazuje i o drugim rečima Gospodnjim, sačuvanim kroz predanje pomenutog Aristovula i prezvitera Jovana. Znatiželjni neka nađu te knjige i neka ih pročitaju, a mi ćemo spomenuti ono šta prezviter Jovan govori o jevanđelisti Marku: „Marko je bio Petrov prevodilac. On je tačno zapisao sve što je zapamtio od onoga šta je rekao i učinio Gospod, ali ne po poretku pošto sam nije slušao Gospoda i nije išao za Njim. Docnije je on pratio Petra... Marko nigde nije pogrešio, zapisujući sve onako kako je zapamtio. Nastojao je da ne propusti ništa...

Tako govori Papija o Marku. O Mateju on kaže sledeće: „Matej je zapisao Isusove besede na jevrejskom (jeziku), i prevodio ih je onako kako

je mogao...".

On se koristi prvom Jovanovom Poslanicom, a takođe i Petrovom; govori i o ženi koju su optužili pred Gospodom zbog mnogih grehova. To kazivanje se nalazi u Jevrejskom Jevanđelju.

Smatrao sam za neophodno da i to spomenem.

1. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", V , 33, 4.

2. Aristion - učenik Gospodnji, episkop Smirne.

Prezviter Jovan - učenik apostola. Kazivanje o njemu sačuvano je samo kroz fragmente Papijevog dela koje navodi Jevsevije. Po mišljenju niza protestantskih istoričara, prezviter Jovan je autor Jevanđelja, Poslanica i Otkrivenja, koja su sačuvana pod imenom svetog Jovana Bogoslova. Ova hipoteza nije dobila širu rasprostranjenost jer protivreči predanju Crkve i naučno je neosnovana.

3. Apostol Just - jedan od Sedamdesetorice apostola. Episkop Elefteropolja. Mučenički postradao.

KNJIGA IV

POČETNA STRANA

Sva pitanja i predloge o sajtu šaljite na adresu: [email protected] ili felix@024wifi.net