www.dodirsvetlosti.co.nr

EUSEBIJE: ISTORIJA CRKVE

Preveo sa ruskog: Slobodan Prodić

KNJIGA DRUGA

Predgovor

Umesto predgovora za istoriju Crkve ja sam kazivao o Božanstvu Slova Spasitelja, o drevnosti dogmata naše vere i jevandjeoskom hrišćanskom načinu života. Takodje sam kazivao o ne tako davnom njegovom javljanju, o dogadjajima koji su prethodili Spasiteljevom stradanju, o izabranju apostola. O svemu tome, uz navodjenje kratkih dokaza, kazivano je u prethodnoj knjizi. Sada ću govoriti o tome šta se dešavalo posle Hristovog vaznesenja, zasnivajući reč na Svetom Pismu i napomenama svetovnih istoričara, onda kada se za tim ukaže potreba.

1. glava

O delima apostola nakon Hristovog vaznesenja

(Tiverije Kesar, 33 37. godina)

Pre svega, recimo o tome da je žrebom za apostola (umesto izdajnika Jude), izabran Matej, koji je, kako smo već rekli, bio učenik Gospodnji. nakon toga postaviše njih sedmoricu (ljude ispitane u veri), molitvom i polaganjem ruku, za djakone da bi služili zajednici. Medju njima je bio i Stefan. On je prvi, posle Gospoda, nedugo nakon postavljenja za djakon, postradao kamenovanjem od ubica Hristovih Jevreja. Prvi medju pobedonosnim mučenicima Hristovim dobi venac, a njegovo ime upravo to i znači. Tada Jakov, brat Gospodnji (jer njega su zvali sinom Josifovim, obručnika Presvete Djeve koja je pre nego se srela sa Josifom, već u utrobi nosila Bogomladenca kako nas uči sveto Jevandjelje), koji je još pre dobio naziv „Pravedni" zbog njegove velike dobrodetelji, on je prvi (kako kazuju), dobio episkopstvo u jerusalimskoj crkvi. Kliment u VI knjizi svojih „Primera" potvrdjuje to kazivanje, i kaže: „Petar, Jakov i Jovan, i pored toga što su bili naročito poštovani od Spasitelja, ipak posle njegovog vaznesenja nisu jedan drugome osporavali tu čast, te za episkopa u Jerusalimu izabraše Jakova Pravednog..." U VII knjizi on piše ovo: „Jakovu Pravednom, Jovanu i Petru, Gospod posle vaskrsenja predade znanje koje oni predadoše ostalim apostolima, a ovi to isto Sedamdesetorici apostola, medju kojima je bio i Varnava... Bila su dvojica Jakova: jedan po imenu Pravedni, koga su bacili sa krova (zgrade) i zatim ga do smrti tukli štapovima za valjanje sukna, i drugi kome su odrubili glavu...". Jakova Pravednog pominje i apostol Pavle: „A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjeg" (Gal. 1,19).

U to vreme ispunilo se obećanje Spasitelja našeg koje je dato caru Osronije. Toma, po nadahnuću Božijem, poslao je u Edesu apostola Tadeja da propoveda Hristovo jevandjelje, kako je rečeno u prethodnoj knjizi (na osnovu tamo nadjenih dokumenata). Tadej, došavši tamo, iscelio je Avgara rečju Hristovom, a sve tamošnje ljude pridobi zadivljujućim čudima. Pridobivši ih svojim delima i rukovodeći ih ka poštovanju sile Gospodnje, on ih poče učiti istinama hrišćanstva. I do sada je sva Edesa osvećena imenom Hristovim. Ona ubedljivo svedoči o milosti koju je prema njoj (Edesi) imao Spasitelj naš. Reč o tome preuzeta je iz drevnih kazivanja.

Predjimo sada na Sveto Pismo. Posle mučeničke smrti Stefana, Jevreji su podigli prvo veliko gonjenje na jerusalimsku crkvu, i svi učenici, osim onih dvanaest, razidjoše se po Judeji i Samariji. neki su, kako kazuje Sveto Pismo, otišli do Finikije, Kipra i Antiohije. Ali tada još nisu propovedali Reč neznabošcima, nego je kazivaše samo Jevrejima.

Tada je i Pavle gonio Crkvu. On je upadao u domove verujućih, hvatao ih i slao u zatvor. Filip, jedan od onih koji su postavljeni zajedno sa Stefanom medju djakone, dodje u Samariju. Ispunivši se silom Božijom, on je tamo propovedao o Hristu. Uz njega je bila velika blagodat Božija, te on svojim rečima privuče i Simona Vračara kao i mnoge sa njim. Simon je tada bio poznat zbog mogućnosti da obmanjuje ljude, i mnogi su mislili da on u sebi ima veliku silu Božiju. Tada je on (Simon), poražen onim što je Filip činio zaista uz pomoć Božiju, došao k njemu, rekavši da veruje u Hrista i da želi da bude kršten. Zaista je čudno ponašanje današnjih sledbenika njegove gnusne jeresi. Po primeru svog rodonačalnika, oni ulaze u Crkvu, poput kuge, i nanose teške rane ljudima koje uspeju da pridobiju uz sebe. Uostalom, mnoge od njih, kao što je to pretrpeo i Simon, sustigla je zaslužena kazna

Propoved spasenja širila se iz dana u dan. Promisao Božija dovede iz Etiopije neke od pridvornika tamošnje carice. Po običaju od predaka, tim narodom i sada upravljaju žene. Tog Etiopljanina, prvog medju neznabošcima, Filip je upoznao sa tajnama Hristovim, te on postade prvi verujući (Etiopljanin) u svetu. Postoji predanje o tome da je on, vrativši se u svoju otaџbinu, revnosno širio reč o Hristu, kazujući o veri u njega, tako da se na delu ispuni drevno proroštvo: „Etiopija će pružiti ruku svoju Bogu" (Ps. 67, 32).

U to vreme Pavle, sasud izabrani, objavljen je za apostola ne od ljudi nego po otkrivenju Samog Isusa Hrista i Boga Oca. On beše udostojen tog zvanja vidjenjem i glasu sa neba koji je potvrdio to otkrivenje.

2. glava

O tome kako je reagovao Tiberije Kesar kada je od Pilata saznao za Isusa Hrista

Vaskrsenje i vaznesenje Isusa Hrista postade poznato mnogima. Po običaju koji postoji od najstarijih vremena, oblasne starešine su imale obavezu da o svemu izveštavaju one koji su imali vrhovnu vlast, tako da ništa ne bi bilo skriveno od očiju imperatora. Zbog toga je Pilat obavestio imperatora Tiberija da se po Palestini širi glas o vaskrsenju Spasitelja našeg Isusa Hrista, i da su njemu (Pilatu) poznata i druga Hristova čuda, te da u Hrista već mnogi veruju kao u Boga. Tiberije je o svemu tome obavestio i Senat, ali Senat odbacuje taj izveštaj sa obrazloženjem da me$)u Rimljanima niko nije mogao biti poštovan kao bog ako to nije odlučeno glasanjem i dekretom Senata. Ali spasiteljnom učenju Hristovom nije bilo potrebno odobrenje ljudi i njihovo pokroviteljstvo. I mada je Senat odbacio izveštaj koji je kazivao o Spasitelju, Tiberije je ostao uz svoje ranije mišljenje te protiv učenja Hristovog nije preduzimao ništa protivno.

Tertulijan, veliki poznavalac rimskih zakona, i uopšte veoma učen i poznat čovek, u svojoj apologiji u odbranu hrišćana, napisanoj na latinskom i prevedenoj na grčki, kazuje doslovno: „Reći ćemo o proishodjenju takvih zakona: po drevnom dekretu, imperator ne može ni jednog boga priznati pre nego što o tome odluku ne donese Senat. Marko Emilije tako je postupio u vezi sa nekakvim idolom Alvurinom. Sama okolnost da se kod vas (Rimljana) božije dostojanstvo daruje nekakvim ljudskim dekretom, to je nama od koristi jer ako se bog ne svidi čoveku, on tada neće postati bog. To znači da je čovek taj koji ima vlast nad bogom. Tiberije, u čije vreme se ime hrišćansko raširi po svetu, dodje vest iz Palestine (a to je bila njegova otaџbina) o Hristovom učenju i on o tome izvesti Senat uz napomenu da mu je to učenje po volji. Senat to ipak odbacuje zbog toga što on o tome nije prvi obavešten. I pored toga, Tiberije je ostao pri svom mišljenju i pretio je smrću onima koji bi se usudili da napadaju na hrišćane..."'. nebeska promisao dade mu tu pomisao sa naročitim ciljem da bi se reč Jevandjelja u početku bez prepreka mogla širiti svuda po zemlji.

3. glava

O tome kako se hrišćansko učenje za

kratko vreme raščulo svuda po svetu

(Kaligula kesar, 37 42. godina)

Sila nebeska i spasiteljno učenje vere, poput sunca, ozarilo je svetlošću čitavu vaseljenu, kao što o tome kazuje i Pismo: „Po svoj zemlji otide glas njegov, i do krajeva vaseljene reči njihove" (Rim. 10,19).

I zaista, u svakom gradu i svakom selu (poput žitnih polja) pojaviše se crkve koje su bile prepune hrišćana. Ljudi čije su duše bile okovane sujeverjem prema idolima (tom drevnom bolešću nasledjenoj od predaka), sada oživeše silom Hristovom, koju su propovedali učenici njegovi čineći čudesa, izbavljajući tako duše tih ljudi od strašnih gospodara. Ljudi su odlazili od neznabožačkog mnogoboštva, ispovedajući da postoji i jeste samo jedan Bog, Tvorac svega što postoji; i počeli su slediti zapovesti njegove, živeti istinskim blagočešćem po nadahnuću Duhom Svetim.

Milost Božija izlila se i na druge narode. U Kesariji Palestinskoj, prvi je primio veru Hristovu, zajedno sa svojim domom, Kornelije. U Antiohiji veru prihvatiše mnogi Grci, kojima su propovedali hrišćanstvo učenici koji behu rasejani posle ubistva Stefana (pogl. Dela ap.7, 54 8, 4). Antiohijska crkva uskoro postade mnogobrojna. U to vreme tamo se nalazila većina proroka iz Jerusalima, a sa njima i Varnava, i Pavle i još mnogo braće. Tamo je po prvi put, kao iz preobilnog istočnika, proteklo ime hrišćansko. Jedan od proroka koji su tamo bili (po imenu Agav), predskazao je veliku glad, te zbog toga Pavle i Varnava odoše u Jerusalim, da tamo budu od pomoći braći (pogl. Dela ap. 11, 28-ZO).

4. glava

O tome, kako je po smrti Tiberija, Kaligula Gaj postavio Agripu za cara Judeje, a Iroda zauvek prognao

Tiberije je vladao dvadeset i dve godine. Posle njega vlast je dobio Gaj. On je odmah naredio da se za vladara Judeje postavi Agripu, koji je bio nad tetrarsima Filipom i Lisanijem, a nedugo zatim i nad tetrarhom Iroda. Tog Iroda (u čije je vreme stradao Spasitelj), on je kaznio zajedno sa Irodijadom zbog mnoštva prestupa koja učiniše. O tome kazuje i Josif.

Za vreme Gaja postao je poznat i Filon, čovek veoma vešt ne samo medju našima, nego i medju onima koji su dobili grčko obrazovanje. Poticao je iz drevnog jevrejskog roda, i ni u čemu nije zaostajao iza onih koji bili poznati po obrazovanju u Aleksandriji. Koliko je truda uložio u izučavanje nauka koje se tiču vere i otaџbine, može se videti u svakom njegovom delu. Kako je bio silan u filosofiji i u slobodnim umetnostima onome šta zahteva grčko vaspitanje, o tome ne treba ni govoriti. Sa naročitim oduševljenjem je izučavao Platona i Pitagoru. Kazuju da je u tome prevazišao sve svoje savremenike.

5. glava

O tome da je Filon poslat u Rim, pred Gaja,

da bi posredovao za Judeje

On u pet knjiga kazuje o tome šta se dogodilo sa Jevrejima u vreme Gaja, podrobno izlažući njegovo bezumlje, te da je on (Gaj) sebe proglasio za boga i da se u svome carstvu neprekidno ismevao nad ljudima. On kazuje i o stradanju Jevreja, i o svom putu u Rim, gde je poslat da bi zastupao interese svojih istonarodnika iz Aleksandrije. Takodje piše i o tome kako je, štiteći pred Gajem drevne zakone predaka, on kao odgovor dobio samo zlobno ismevanje. 0 tim dogadjajima piše i Josif u svojoj XVIII knjizi „Drevnosti": „U Aleksandriji se pojavi razdor medju tamošnjim Jevrejima i Grcima. Od svake strane izabrana su po tri poslanika koji izadjoše pred Gaja. Od aleksandrijskih poslanika jedan beše i Apion. On je vredjao Jevreje i izmedju ostalog govorio je da oni ne žele da daju dužnu počast kesaru: svi podanici Rima podižu Gaju oltare i hramove i obraćaju se njemu kao i drugim bogovima, a samo Jevreji odbijaju da mu podignu statue i da se poklone njegovom imenu. Apion je izneo mnogo teških optužbi, nadajući se (ne bez osnove) da će se Gaj razbesneti. Filon, vodja judejskog poslanstva, čovek u svemu znamenit, brat alavarha Aleksandra, dobro upoznat sa filosofijom, hteo je istupiti i opovrgnuti te optužbe, ali mu Gaj zapreti i naredi da ode; on je bio u silnom gnevu i javno je rekao da će žestoko postupiti sa poslanstvom. Filon je izašao, obasipan uvredama, i posavetovao je Judeje koji behu sa njim, da budu hrabri jer Gaj, gneveći se na njih, priziva na sebe kaznu Božiju...".

Tako govori Josif. I sam Filon, u knjizi koju je naslovio „Poslanstvo", podrobno opisuje sve šta se tada dogodilo. Propustiću veći deo njegovog kazivanja, i navešću samo toliko da bi čitaoci mogli videti šta se ubrzo zatim dogodi sa Jevrejima, i tada i posle, i šta ih je stiglo zbog prestupa koji uradiše protiv Hrista.

Filon u početku govori da je u vreme Tiverija, izvesni Sejan, veoma važan čovek medju onima koji su oko imperatora, nastojao na tome da u Rimu budu uništeni svi Jevreji. U Judeji je Pilat (u vreme koga beše učinjen prestup protiv Hrista) nastojao da uništi hram (koji je tada još postojao), a kroz to je ustao na jevrejske zakone i izazvao negodovanje medju Jevrejima.

6. glava

O tome šta je sustiglo Jevreje

zbog onoga što učiniše Hristu

Posle smrti Tiberija, vlast je dobio Gaj. On je učinio mnoga zla, ali najveće patnje je naneo Jevrejima. O tome se može saznati od Filona, koji ovako govori o tome:

„nešto nečovečno i strašno bilo je u odnosu Gaja prema drugim ljudima, a naročito prema Jevrejima. On je silno mrzeo taj narod. Oskrnavio je domove molitve po svim gradovima, počev od Aleksandrije, time što je naredio da se u njih stave statue sa njegovim likom... Hram u svetom gradu, koji je bio neprikosnoven i koristio svoje pravo utočišta, on je svojim ukazom pretvorio u lično svetilište, nazvavši ga hramom Zevsa novojavljenog Gaja".

Taj pisac, u drugoj knjizi svog dela, pod zaglavljem „O dobrodeteljima" govori o nebrojenim, teškim, neopisivim stradanjima koja su trpeli Jevreji u Aleksandriji u vreme Gaja. njega ponavlja i Josif, napominjući da je beščašće bilo i nad čitavim narodom u vreme Pilata, kada je učinjen prestup protiv Spasitelja našeg.

Poslušajmo šta govori Flavije: „U Judeju je Tiberije poslao Pilata za državnog upravitelja. On je naredio da se noću donesu u Jerusalim pokrivene slike Cezara, koje Rimljani zovu znamenja. Čim je svanulo, to izazva medju Judejcima najveće uzbudjenje, jer ko je god došao blizu, na njihov pogled uzbudio se kao na veliku povredu zakona, koji su zabranjivali svako postavljanje likova u gradu. Postepeno je ogorčenje gradskog stanovništva zahvatilo u velikim masama i one u unutrašnjosti, pa svi odoše u Kesariju Pilatu i zamoliše ga da ukloni znakove sa Jerusalima, i poštuje njihove otačke propise. Kada je Pilat odbio tu molbu baciše se na zemlju i ostadoše pet dana i noći ležeći a da se i ne pomakoše...". Ako uporedite to kazivanje sa Jevanfeljem, videćete kako se ubrzo obrati protiv njih (Jevreja) vrisak kojim oni povikaše pred Pilatom: „nemamo cara osim ćesara" (Jn. 19,15). Zatim Flavije kazuje o nesreći koja ih je sustigla: „Posle toga izazvao je (Pilat) i druge nemire time što je upotrebio hramovni novac zvani korban za pravljenje vodovoda koji je trebao biti dugačak 400 stadija. narod se zbog toga uzrujao, pa kada je Pilat došao u Jerusalim okružiše njegovu sudačku stolicu, galameći. no on je bio ranije obaveštavan o nameravanom nemiru, pa je u masu potajno uvukao vojnike obučene u gradjansko odelo, naredivši im da ne upotrebljavaju mačeve protiv galamџija, nego da ih napadnu bičevima. Kada je bio dat znak sa sudačke stolice, mnogi Judejci izgiboše pod udarcima vojnika, a neke izgaziše njihovi sugradjani kad nagrnuše u beg. Uplašeno žalosnom sudbinom pobijenih, mnoštvo je ućutalo...". On kazuje o mnogim smutnjama i prevratima u samom Jerusalimu. Po njegovom kazivanju, od tog vremana i Jerusalim i sva Judeja nisu znali za mir: ustanci, ratovi, zločinjenja smenjivaše jedni druge, i na kraju opsada vespazijana, koja je pogubila grad. Tako je kaznio Jevreje sud Božji zbog prestupa protiv Hrista.

7. glava

O samoubistvu Pilata

Potrebno je reći i o tome da je Pilat, koji je živeo u vreme Spasitelja, toliko zapao u zlo da je, prema predanju, izvršio samoubistvo u vreme imperatora Gaja. Sud Božiji, kako vidimo, nije zakasnio nad njim. To kazuju grčki pisci, koji označavaju olimpijade, i dogadjaje koji su bili u svakoj od njih.

8. glava

O gladi koja je bila u vreme Klaudija (Klaudije kesar, 4252. godina

Posle Gaja, koji je bio na vlasti nepune četiri godine, za imperatora je izabran Klaudije. U njegovo vreme zemlja je stradala od gladi (o tome govore i pisci koji su daleko od hrišćanskog učenja). Ispunilo se ono što je zapisano u Delima apostolskim predskazanje proroka Agava o gladi koja će biti u čitavoj zemlji. Luka u Delima apostolskim kazuje o toj gladi u vreme imperatora Klaudija, govoreći da su braća iz Antiohije poslala, preko Pavla i Varnave, ono šta su mogla, da bi se pomoglo onima u Judeji, i dodaje:

9. glava

O tome kako je mučen apostol Jakov

„A u ono vreme (govori se o vremenu Klaudija), podiže car Irod ruke da muči neke od Crkve. I pogubi Jakova brata Jovanovog mačem" (Dela ap. 12, 12). Kliment, u VII knjizi svojih „Primera" navodi kazivanje o tom Jakovu koje je dostojno spomena. On kazuje da čovek, koji je doveo Jakova na sud, videći kako ovaj svedoči o svojoj veri, beše potresen i da je za sebe nazvao hrišćaninom. Tada obojicu izvedoše na pogubljenje, i na putu do gubilišta, onaj čovek zatraži oproštaj od Jakova. Tada je Jakov ne premišljajući se mnogo, rekao: „Mir tebi!", i poljubi ga. Obojica su istovremeno stradala.

Tada, kako govori Sveto Pismo, Irod videći da je kažnjavanje Jakova milo Jevrejima, uze i (apostola) Petra te ga zatvori u tamnicu. I Irod bi ga veoma brzo ubio da se ne dogodi čudo Božije: andjeo Gospodnji dodje noću i oslobodi Petra iz okova, tako da je apostol nastavio svoju propoved (pogl. Dela ap. 12, 317). Takva bi Promisao Božija o apostolu Petru.

10. glava

Kako je prošao Irod Agripa zbog proganjanja apostola

Zlomišljenje koje je car imao protiv apostola dovelo je dogadjaje koji se nisu mogli odložiti, te njega započe da kara sud Božji. nedugo posle nasrtaja na apostole Irod, po rečima Dela apostolskih, otide u Kesariju; u vreme praznika, odenut u sjajnu carsku odeždu, on se sa svog uzdignutog prestola obrati narodu. Sav okupljeni narod pozdravio je tu reč, kao da je rečena od nekog boga a ne od čoveka; i odjednom, kako kazuje Pismo, andjeo Gospodnji porazi ga i on umre izjeden od crva (pogl. Dela ap. 12, 1932). Pored povesti o tom čudu, koja je izložena u Svetom Pismu, o tome govori i Josif. On o tome piše u XIX knjizi „Drevnosti": „navrši se treća godina njegove vladavine nad čitavom Judejom, te on dodje u grad Kesariju, ranije zvan Stratonova tvrdjava (kula). Tamo je organizovao igre u čast kesara, znajući da je to praznik za njegovo zdravlje i blagostanje; tu se sabralo mnogo ljudi koji su po provincijama vršili različite dužnosti i ljudi visokog položaja. Drugog dana praznika, izjutra, on dodje u teatar u plaštu koji kao da je bio načinjen od srebra, zadivljujućeg tkanja. Kada na plašt padoše zraci sunca, srebro je zasijalo, zaslepljujući oči posmatrača. Laskavci, svaki na svoj način, obratiše mu se pohvalnim rečima, pozdravljajući ga kao boga, ujedno ga moleći da bude milostiv prema njima jer su ga se do tada plašili kao čoveka, a da ga sada poštuju više nego li smrtnika. Car ih zbog tih reči nije prekoreo, i nije odbacio njihovo laskanje. nedugo zatim, on podiže pogled prema nebu i vide da andjeo stoji iznad njegove glave. Istoga trena je pomislio da mu taj andjeo donosi zlo, i poče tugovati. Tada nastupiše bolovi u stomaku, i to veoma jaki. On pogleda na sve prisutne, pa Reče: „nazvaste me bogom, a evo, treba da se rastanem sa životom. Sudbina je izobličila sva vaša laskanja. nazvaste me besmrtnikom, a eto, odlazim u smrt. Treba mi da primim ono što je po volji Božijoj. U ostalom, proživeh dugo vremena u sreći!" To behu njegove reči onda kada ga spopadahu jaki bolovi. Brzo su ga preneli u carske odaje, a posvuda se proču glas o tome da je car na samrti. narod, ne isključujući tu žene i decu, sedeo je (po drevnom običaju), na prostretim haljinama i molio se za cara. Svuda se čuo plač i jecaj. Car, ležeći na postelji, pogledao je na ljude i nije mogao zadržati suze. nakon pet dana provedenim u bolovima stomaka, on je umro u 54 godini života, u sedmoj godini vladavine. Četiri godine on beše na vlasti u vreme Gaja, a tri godine je upravljao tetrarhijama Filipa. Četvrte godine dobi i tetrarhiju Iroda. Tri godine vladao je u vreme kesara Klaudija..."'. Divim se tome što se poklapa kazivanje Josifa i ono šta govori Pismo. Ako neki misle da postoji raznoglasje povodom imena cara, to i dela i zapisi kazuju da je reč o istoj osobi. Može biti da je neko od prepisivača pogrešio prilikom prepisa, a može biti da je ta osoba imala dva imena, kako se to često i dešava.

11. glava

O varalici Tevdi i njegovim drugarima

Luka u Delima apostolskim navodi reči Gamalila koje je izgovorio kada su se Jevreji dogovarali šta da rade sa apostolima. U toj besedi Gamalil pominje i nekog Tevdu, koji se predstavljao kao veliki čovek, te da je on podigao ustanak. Tevda je ubijen a oni koji su bili sa njim, razbežaše se (pogl. Dela ap. 5, 34-36). navešćemo Josifovo kazivanje o njemu: „Kada je Tad (Fad) bio prokurator Judeje, pojavio se neki vračar (varalica) po imenu Tevda. On je nagovarao masu naroda da uzmu svoju imovinu i da idu za njim na reku Jordan, rekavši im da je on prorok, te da će zauzdati reku i omogućiti im lak prelazak. On je mnoge obmanuo svojim rečima. Ali prokurator mu nije dopusti da požanje plodove svog bezumlja. On je poslao odred konjanika koji ih iznenada napade; mnoge je pobio, a mnoge zarobio. Tevdu su uhvatili i odrubiše mu glavu, a zatim je poslaše u Jerusalim...". Zatim se kazuje o gladi koja je bila u vreme Klaudija:

12. glava

U to vreme u Judeji beše velika glad, i carica Jelena kupi u Egiptu žito, i davala ga je onim u nevolji...".

Možeš se uveriti da je i to u saglasju sa Delima apostolskim, u kojima je rečeno kako su se hrišćani u Antiohiji dogovorili da svako da ono liko koliko može, i da se to pošalje onima koji su živeli u Judeji preko Pavla i Varnave. Još i danas se u Eliji (Jeliji)dj, predgradju Jerusalima, mogu videti spomenici koji su podignuti u čast Jelene. Govore da je ona bila Adiavćanka (deo Asirije, kasnije nazvan Osrojena).

13. glava

O Simonu Vračaru

Vera u Spasitelja našeg i Gospoda Isusa Hrista već se po svuda širila kada je neprijatelj čovekovog spasenja, pomislivši da zauzme carski grad (Rim), doveo tamo već pomenutog Simona. Pomažući mu u njegovim veštinama i vraџbinama, on dovede u zabludu mnoge stanovnike Rima. O tome kazuje i Justin, koji je živeo nedugo posle apostola, čovek veoma iskusan (upoznat) sa naukom Hristovom. Ja ću u svoje vreme reći o njemu šta je potrebno. U prvoj apologiji, upućenoj Antoninu u zaštitu hrišćanske vere, on ovako piše: „Posle vaznesenja Gospodnjeg, demoni otaknuše neke od ljudi da sebe projave kao bogove, i vi ne samo da ste išli za njima, nego ste im i počasti odavali. neki Simon, Samarjaniv iz drevnog Hitona, koji u vreme kesara Klaudija uz pomoć demona koji beše u njemu, dodje u Rim, u vaš carski grad; tu je činio čudesa svojom madjioničarskom veštinom, i beše priznat za boga i postaviše statuu na obali reke Tibar, izmedju dva mosta. na njoj je bio latinski natpis: „Simoni deo sancti" („Simonu, bogu svetome"). Gotovo svi Samarjani, i neki iz inoplemenika, ispovedali su ga kao prvog boga i klanjali su mu se. neku Jelenu, koja je u to vreme svuda sa njim putovala, a ranije je živela u Tiru Finikijskom u nekoj poročnoj kući, nazivaju njegovom prvom sledbenicom...". Tako kazuje Justin, a sa njime je saglasan i Irinej, koji u prvoj knjizi svog dela „Protiv jeresi" opisuje zloučenje tog čoveka. Panas je o tome izlišno govoriti; oni koji žele da se podrobnije upoznaju sa jeresijarsima koji su bili posle Simona, tj. sa njihovim delima, ljihovim lažnim učenjima, o svemu tome podrobno izlaganje mogu naći u Iopnejevom delu. Mi smo odatle saznali da je Simon bio prvi začetnik jeresi. Počev od njega pa nadalje, svi sledbenici njegove jeresi se pretvaraju Da su tobož u hrišćanskom učenju i da su čistog života, ali se lako uvidja da su oni u vlasti idolskog sujeverja jer se klanjaju delima i likovima (statuama) Simona i Jeleni, njegovoj saputnici, i tvore im službu sa tamjanom i žrtvama. Što se tiče njihovog učenja, to od samog pomena čoveka spopada užas jer sve to je prepuno svireposti i bezumlja. 0 tome ne samo da se ne može pisati, nego ljudi koji zdravo razmišljaju, o tome ne mogu ni govoriti jer sve je zaista prepuno najrazličitijih gnusnosti.

njihova odvratna jeres prevazišla je sve što je moguće predstaviti kao grozno i mrsko. Oni se ponajviše bave sa nesrećnim ženama koje su pogazile obraz i poštenje i koje su ogrezle u svakovrsnom grehočinjenju.

14. glava

O propovedi apostola Petra u Rimu

Tog Simona, rodonačalnika i sazdatelja pomenutog zla, lukava sila neprijateljska prema dobru, koja mrzi spasenje ljudi, projavila je tada kao velikoga protivnika velikih i divnih apostola Spasitelja našeg. Božanstvena i prenebesna blagodat pomogla je svojim služiteljima u brzom gašenju plamena zla, uništavajući svako uznošenje koje ustaje na bogopoznanje. Zbog toga ni Simonovo lukavstvo ne beše dugog veka jer sve pobedi i prosvetli Svetlost istine Logos Božiji, Koji ne tako davno obasja svetlošću čitavu zemlju i Koji obitava u Svojim apostolima. Zločinjenje o kome kazujemo poraženo je Božanskom svetlošću čudesno prosijalom u Judeji, a koju je apostol Petar projavio i daleko odatle, onda kada je išao sa istoka na zapad. Simon je u Rimu imao veliku pomoć od vlasti, i za kratko vreme silno je uznapredovao u svojim delima da su ga tamošnji žitelji poštovali i podizali mu statue kao bogu. Ali to nije dugo trajalo. U vreme cara Klaudija, sveblagi i čovekoljubivi Promisao, dovede u Rim velikog borca hrabrog apostola Petra, koji je upravo zbog svoje hrabrosti i naimenovan kao prvi medju apostolima. On Je, odenut u blagodat Božiju, žiteljima zapada doneo dragocenu duhovnu svetlost propoved o Carstvu nebeskom.

15. glava

O Markovom jevandjelju

I tako, reč Božija nadje pristanište i u Rimu; istoga trena klonuše čarolije Simonove i propadoše zajedno sa njim. Svetlost vere ozarila je razum onih koji su slušali Petra; a onda neki postadoše željni ne samo usmene reči pa počeše nagovarati Marka, saputnika Petrovog, da napiše Jevandjelje. I nisu odustali od te molbe sve dok ih ne posluša i tako je nastalo Jevandjelje po njegovom (Markovom) imenu. Apostol, videvši da je to sve po volji Duha Božijeg, obradova se revnosti Rimljana i dopustio je da se Jevandjelje čita po crkvama. Kliment o tome kazuje u VI knjizi svojih „Primera". Sa njim je saglasan i Papije, episkop Jerapolja. Petar kazuje o Marku u svojoj prvoj Poslanici, za koju kazuju da je nastala u Rimu. On taj grad naziva i Vavilon, govoreći: „Pozdravlja vas Crkva u Vavilonu, izabrana kao i vi, i Marko sin moj" (I Petr. 5,19).

16. glava

O tome da je Marko prvi propovedao (hrišćanstvo)

Misircima (Egipćanima)

Kazuju da je Marko bio prvi koji je poslat u Egipat, da tamo propoveda Jevandjelje, njim napisano, i da je osnovao crkvu u Aleksandriji. njegova propoved privukla je veliki broj ljudi, koji su zatim živeli u istinskoj ljubavi, te je to potaklo Filona da piše o njihovim sabranjima, zajedničkim trpezama i uopšte o svemu što se ticalo njihovog života.

17. glava

Šta Filon kazuje o podvižnicima u Misiru

Postoji kazivanje da se Filon (u vreme Klaudija) sastao sa Petrom u Rimu, koji je propovedao tamošnjim žiteljima. To je veoma verovatno, tim pre što delo o kome mi kazujemo, biva napisano nešto kasnije i javno govori o pravilima koji se i danas pridržavamo. On opisuje život naših podvižnika veoma tačno; jasno je ne samo to da je znao, nego i to je poštovao apostolske muževe, svoje savremenike. Ali, kako vidimo. većina njih potiče iz judejstva te su zbog toga i sačuvali veći deo drevnih judejskih običaja. U svom delu koje je nazvao „O kontemplativnom životu" ili „O životu molitvenika", Filon govori da su se oni sabrali radi istine i da svojim rečima neće dodavati ništa nego će samo govoriti onako kako zaista i jeste. On kazuje da ih zovu terapeuti, a žene koje sa njima žive: terapevtise. Taj naziv je dat, ili zbog toga što su oni, poput lekara, lečili i isceljivali od stradanja prouzrokovanih porocima duše onih koji su dolazili k njima, ili zbog toga što oni poštuju Boga i služe mu u savršenoj čistoći. ne zna se ko im je dao to ime, ali tada ime hrišćansko još nije bilo opšte poznato. On (Filon), medju prvima kazuje o tome da su se oni odricali svog imetka. Čim su stupali na poprište mudroljublja, oni su imetak davali rodjacima, a zatim, otišavši od svake životne brige, izlazili su iz gradskih zidina i nastanjivali su se po šumama i usamljenim mestima, izbegavajući da imaju dodir sa ljudima izvan njihove zajednice. Živeći u to vreme takvim životom, iskreno su nastojali da budu daleko od svakog poroka. I Crkvom prihvaćena Dela apostolska kazuju da su apostolski učenici prodavali svoje imanje i da su dobijeno delili medju svojima, gledajući na potrebe svakoga, tako da medju njima nije bilo onih koji su bedstvovali. Oni koji su imali dom ili zemlju, prodavali su to, sledujući rečima Pisma: „niko medju njima ne beše u oskudici, pošto svi koji su imali njive ili kuće prodavahu i donosaše novac od prodatog. I polagahu ga pred noge apostolima; i davaše se svakome prema potrebi koju je imao" (Dela ap. 4, 34-35). Rekavši to o terapeutima, Filon ovako nastavlja: „Ti ljudi žive po mnogim mestima. Bilo bi dobro da Jelini i varvari budu u takvoj zajednici. najviše ih je u Egiptu, u tzv. nomovima, kojih naročito ima u okolini Aleksandrije. najbolji od terapeuta sabiraju se odasvud, kao u neku otadžbinu, u najbolje mesto za njih koje se nalazi iza Mareotidskog jezera. Tamo su blagi brežuljci i zdrav je vazduh...".

Zatim, opisavši kakva su njihova staništa, Filon govori o tamošnjim crkvama: „U svakom domu postoji svešteno mesto koje nazivaju svetilištem ili manastir. Tamo, izdvojivši se, oni vrše tajne koje označavaju pobožan život; tamo ne unose piće, ni hranu, niti bilo šta drugo što je potrebno za telesno, nego pisma zakona i proroka, himne i ostale knjige, zahvaljujući kojim se vera umnožava i usavršava...".

Dalje on piše: „Vreme od jutra (zore) pa do večeri, to je vreme za duhovne podvige. Čitaju Pismo, rasudjuju o mudrosti predaka i tumačenju onoga šta su govorili; po njihovom mišljenju, reči označavaju skriveno i ono što je dostignuto umom. Kod njih postoje rukopisi drevnih muževa, osnivača njihovog društva (zajednice), koji su ostavili mnoštvo alegorija o svom učenju. Tu oni nalaze obrasce koje su zatim sledili svojim životom...". Ovako je mogao govoriti čovek koji je slušao tumačenja Pisma. Verovatno, knjige drevnih muževa, za koje govori da postoje kod njih, jesu Jevandjelje i apostolski zapisi i tumačenja na drevne proroke, kakva postoje u Poslanici Jevrejima i mnogim drugim Poslanicama apostola Pavla. Zatim Filon piše o tome da su oni sastavljali pesme i himne, slaveći Boga i da se koriste raznim melodijama i (ritmičkim) merama, veoma svečanim.

Filon saopštava u tom delu i mnoge podrobnosti o terapeutima, ali se meni učinilo neophodnim da izaberem ono šta ukazuje na njihov crkveni život. Ako se nekome učini da je sve rečeno slično životu po Jevandjelju i da je primenljivo i za druge ljude, to neka čuje i sledeće Filonove reči: „Terapeuti, želeći da se duševno usavrše, položiše sebi osnovu koja se sastoji u izdržljivosti, a na njoj kasnije nadogradjuju sve ostale dobrodetelji. niko od njih ne prilazi hrani i piću pre zalaska sunca jer po njihovom shvatanju svetlost dana treba upotrebiti za prosvećivanje a veče odgovara telesnim potrebama... neki koji su naročito željni saznanja, ne jedu po tri dana, pa se i onda hrane tek onoliko koliko je najmanje potrebno...". Mislim da se ove reči odnose k našim podvižnicima. Ako je neko koreo u nesaglasju, sada jasno može da zna da samo u hrišćanskoj veri imamo život po Jevandjelju. Filon zatim kazuje da zajedno sa muškarcima tamo žive i žene, od kojih su većina devstvenice koje celomudrenost čuvaju bez prinude, te da nisu kao neke od jelinskih žrecinja koje to rade protiv volje), nego to čine iz iskrene revnosti u želji za mudrošću. One izbegavaju svako telesno zadovoljstvo i žele da imaju ne smrtne, nego besmrtne potomke, koje radja samo bogoljubiva duša.

nešto niže on piše i ovo: „Oni tumače Pismo kroz alegorije. Čitav zakon tim ljudima predstavlja nešto nalik na živo biće: ono što je izloženo kroz poredak reči to je telo; duša to je nevidljiva misao koja je skrivena pod rečima; želja da se pronikne u nju to i jeste glavna želja te zajednice...".

Treba li govoriti o njihovim sabranjima; o tome čime se zanimaju muškarci, a čime žene? Treba li govoriti o njihovim podvizima (poput naših): postu, naročito u dane Stradanja Spasitelja, svenoćnim bdenijima, pažljivom čitanju reči Božije? Pomenuti pisac veoma tačno saopštava o tim običajima. A oni se i danas čuvaju kod nas: svenoćno bdenje pred velike praznike, himne koje jedan peva u blagozvučnosti a ostali slušaju pa prihvate (pevanje) samo poslednjih reči (Himne), spavanje na zemlji prostrtom slamom, ne uzimanje vina i masne hrane...

Osim toga, Filon piše i o jerarhiji, tj. o licima koja obavljaju obaveze djakona, takodje kazuje i o predstojateljstvu episkopa koji je iznad svih. Oni koji se podrobnije žele upoznati sa onim što kazuje Filon, neka uzmu u ruke njegovu knjigu, a da je on (Filon) sve to pisao imajući pred sobom prve propovednike jevandjeoske nauke i ustanove predate od samih apostola, to je očevidna istina za svakoga.

18. glava

O tome koja su Filonovi spisi došli do nas

Bogat u rečima, širok u svojim rasudjivanjima, uzvišen u sozercavanju Svetog Pisma, Filon je ostavio mnoštvo različitih tumačenja (dela). Pre svega, izloživši u delu pod naslovom „Alegorije svetih zakona" dosledno ono o čemu se kazuje u knjizi Postanja, on zatim, u odvojenim poglavljima daje odgovore na razna pitanja, i tom delu daje naslov „nedoumice i odgovori na njih u knjigama Postanje i Izlazak". Takodje postoji još njegovih dela posvećenih raznim pitanjima: „O zemljodelanju" (u dve knjige), „O pijanstvu", „Šta želi i od čega se odvraća Zdrav razum?", „O mešanju jezika", „O begstvu i pronalaženju", „O sabranjima radi vaspitanja", „Ko je naslednik Božanstvenog ili o jednakoj i nejednakoj deobi", „O tri dobrodetelji koje zajedno sa ostalima opisuje Mojsije", „O promeni imena i razlogu za to" (u tom delu, po re čima samog Filona, reč je o prvom i drugom zavetu). Takodje postoji c njegova knjiga „O seobama i životu mudraca po istini, ili o nepisanim zakonima", a takodje i „O divovima ili o neizmenljivosti Božanstva". „O tome da su oni, po mišljenju Mojsija, poslati od Boga". To je ono što je došlo do nas, a tiče se knjige Postanja. 0 knjizi Izlazak postoje: „nedoumice i njihova rešenja" (u pet knjiga), „O skiniji", „O deset zapovesti", „O zakonima koji se odnose k Dekalogu" (u četiri knjige), „O žrtvovanim životinjama i o žrtvama", „O nagradama, obećanim dobrima po zakonu i o kaznama i prokletstvu zlih". Osim toga, o njegovim delima se govori i u spisu „O promisli". Takodje je sastavio „O Judejima", „Gradjanin (Politik)", „Aleksandar, ili o tome da beslovesne životinje razmišljaju", „O tome da je svaki grešnik rob", „O tome da je svaki dobrodeteljan čovek slobodan", a posle tih dela, napisao je „O kontemplativnom životu ili o molitvenicima", delo koje smo mi koristili govoreći o apostolskim muževima. Delo „Objašnjenje jevrejskih imena u Zakonu i koji proroka" takodje smatraju za njegov rad. Filon je došao u Rim za vladavine Gaja, i svoje zapažanje o zlonamernosti tog imperatora izložio je u parodiji „O dobrodeteljima". Govore da su njegovi spisi čitani pred Senatom, i da su za vladavine Klaudija njegove knjige našle mesto u državnoj biblioteci.

U to vreme kada je Pavle završio svoje putovanje od Jerusalima do Ilirika, Klaudije je izgnao Jevreje iz Rima. Akila i Priskila, odlazeći zajedno sa drugim Jevrejima iz Rima, nastaniše se u Aziji, i živeli su zajedno sa apostolom Pavlom, koji je utvrdjivao u veri novoazijske crkve. O tome nam govore i Dela apostolska (18. glava).

19. glava

O tome kakvo je zlo snašlo Judeje

u Jerusalimu na dan Pashe

Klaudije je još upravljao državom kada je u Jerusalimu, na Pashu, došlo do bune i velikih nemira, tako da je tada, na izlasku iz hrama poginulo trideset hiljada ljudi. Praznik se pretvorio u tugu čitavog naroda i u plač svakoga doma. Tako o tome kazuje i Josif. Klaudije je za tetrarha Judeje postavio Agripu, sina Agripovog, a Feliksa odredjuje za porokuratora čitave Samarije, Galileje i tzv. Pereje. On je upravljao trinaest godina i osam meseci, ostavivši nerona za naslednika.

20. glava

O tome šta se dešavalo i Jerusalimu u vreme neronove vladavine (neron, 5266. godina)

U vreme Nerona, kada je Feliks bio prokurator Judeje, došlo je do razdora medju sveštenicima. 0 tome kazuje Josif u XX knjizi „Drevnosti": „Prvosveštenici su ustali na sveštenike i prve ljude u Jerusalimu. Svaki od njih sabrao je oko sebe drske ljude, želeći prevrat. Kada su sretali jedni druge, obasipali su se kamenicama. nije bilo nikoga da tome stane na kraj; samovolja je vladala u gradu. Bestidnost i samovolja prvosveštenika otišla je dotle da su oni slali sluge po njivama radi sabiranja desetka koji je pripadao sveštenicima. Mogli su se videti sveštenici koji su tih dana umirali od gladi...".

Isti pisac kazuje da se tih dana u Jerusalimu pojaviše nekakvi razbojnici u Jerusalimu koji su u sred dana, u centru grada ubijali ljude. U dane praznika oni bi se pomešali sa svetinom i, držeći ispod odeće kratke mačeve, prilazili onima koji nisu bili uz njih. Kada su žrtve padale, ubice su se hitro pomešale sa negodujućom masom naroda, a njihov spoljašnji izgled činio ih je neprepoznatljivim. Prvo su ubili prvosveštenika Jonatana, a zatim su svakodnevno ubijali mnoge. Tada je vladao veliki strah i svi behu kao da su u ratu, neprekidno iščekujući smrt.

21. glava

O Misircu (Egipćaninu) o kome se kazuje

i u Delima apostolskim

nakon toga, Josif kazuje sledeće: „Još jedna gora beda za Judejce beše lažni prorok iz Egipta. Bio je, naime, došao u zemlju neki varalica koji je stekao ugled proroka i oko sebe sakupio oko trideset hiljada prevarenih. Sa ovima dodje iz pustinje na takozvanu Maslinovu goru i odatle je mislio da silom prodre u Jerusalim. Dalje je nameravao da savlada rimsku posadu i da se nametne za vladara narodu, pri čemu je hteo da upotrebi drugove svoga poduhvata kao telesnu gardu. no Feliks osujeti plan izašavši protiv varalice s teškim oružanicima, pri čemu mu je sav narod pomagao učestvujući u protivnapadu. Još pre početka sukoba pobeže Egipćanin s nekoliko pratilaca, dok je većina njegovih pristalica bila pobijena ili zarobljena. Preostali se raspršiše, pa je svaki nastojao da se sakrije u svom zavičaju"

Tako govori Josif u svom delu. Potrebno je tom kazivanju o Egipćaninu dodati i ono šta govore Dela apostolska. Tribun, koji bi u vreme Feliksa u Jerusalimu, kada se na Pavla podiže masa, govori: „nisi li ti onaj Egipćanin koji se pre ovih dana pobuni i izvede u pustinju četiri hiljade odmetnika" (Dela ap. 21, 38). Ali dosta o onome šta se dešavalo u vreme Feliksa.

22. glava

O tome kako je Pavle vezan poslat u Rim,

kako se tamo opravdao i bio proglašen za nevinog

Umesto Feliksa, neron je u Judeju poslao Festa. Sa njime (Pavlom) tada beše i Aristrah, koga on pominje u jednoj od svojih Poslanica kao vernog pratioca. I Luka, koji je napisao Dela apostolska, zaključuje svoje kazivanje time da je Pavle u Rimu proveo dve godine, neprekidno propovedajući reč Božiju (pogl. Dela ap. 28, 3031). Zatim, opravdavši se pred sudom, apostol je, kako kazuju, otišao na svoj podvig propovedanja, a onda, po drugi put dodje u Rim, kada je mučenički postradao. nalazeći se u tamnici, on je napisao poslanicu Timoteju, gde govori o svojoj prvoj odbrani i o stradanju koje je trebalo uskoro uslediti.

Poslušajte šta on kaže: „Pri mojoj prvoj odbrani niko ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše. neka im se ne uračuna. Ali Gospod bi sa mnom i osnaži me, da se kroz mene raširi propoved i da čuju svi neznabošci; i bih izbavljen iz usta lavovih" (II Tim. 4, 1617). Tim rečima on jasno ukazuje da se prvi put izbavio od lava (nerona), da bi u potpunosti bila završena njegova propoved. I ako on kazuje da je tada izbavljen iz usta lava, on je u duhu video da je njegov kraj blizu, i dodaje: „I izbavi me Gospod od svakog zla dela i spasi za Carstvo svoje nebesko" (stih 18), ukazujući na blisko mučeništvo.

Još jasnije apostol to predskazuje kroz reči: „Jer ja se već prinosim na žrtvu, i vreme moga odlaska nastade" (II Tim. 4, 6). On govori da kada je pisao poslanicu Timoteju sa njime beše samo Luka, a da pri prvoj odbrani sa njim nikoga ne beše. Verovatno je da je Luka okončao Dela apostolska onda kada se nalazio sa Pavlom. Pavlovo mučeničko stradanje beše kasnije od vremena koje opisuje Luka. Verovatno je na početku svoje vladavine neron bio raspoložen prema Pavlovim rečima kazivanim u zaštitu vere. Kada je ušao u drske i bezakonite postupke, tada je podigao ruku i na apostole.

23. glava

O tome kako je postradao Jakov, brat Gospodnji

Kada je Pavle zatražio da mu se sudi u Rimu, i kada ga je Fest otpravio pred kesara, Judeji, izgubivši nadu na ostvarenje svojih zamisli protiv apostola, okrenuše se na Jakova, brata Gospodnjeg, koga su apostoli postavili za episkopa u Jerusalimu. Oni (Jevreji), u svome bezumlju, dovedoše ga na svoje sabranje i tražili su da se pred svima odrekne vere u Hrista. A Jakov, nasuprot očekivanju Jevreja, prouznese pred narodom smelu i slobodnu reč, ispovedajući da Spasitelj i Vladika naš jeste Isus, Sin Božji. Jevreji, nisu mogli da opovrgnu kazivanje tog čoveka koga su svi, zbog njegovog savršenog života, mudrosti i pobožnosti, smatrali za pravednika. Videći anarhiju koja je nastala tih dana (jer tada je umro Fest, i Judeja beše u besporetku), Jevreji mučki ubiše Jakova.

O tome kako je skončao Jakov postoji svedočenje i u pomenutom Klimentovom spisu: njega su bacili sa vrha neke kuće a onda tukli do smrti. O Jakovu takodje kazuje i Egezip, koji pripada prvom posleapostolskom pokolenju. U VI knjizi svojih „Sećanja", on kazuje sledeće: „Brat Gospodnji, Jakov, dobio je upravu nad Crkvom zajedno sa apostolima. Svi, od vremena Gospoda pa do sada, njega nazivaju Pravedni. Ime Jakov tada su mnogi imali, a ovaj je bio svet još od majčine utrobe. nije pio vina ni piva, nije jeo masnu hranu, brijač se nije dotakao njegove glave, nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u banje. njemu je bilo dopušteno da udje u Svetinju nad svetinjama. nosio je najobičniju, lanenu odeću. U hram je ulazio sam, i videli su ga kako kleči nad kolenima i moli se za otpuštenje grehova naroda. Kolena mu behu prepuna rana i ličila su na kolena kakva imaju kamile. Zbog takvog života beše prozvan Pravedni i Ovlije, a to znači „zaštitnik naroda", a tako su o njemu kazivali i proroci (pogl. Is. gl. 3 i 10). neki iz sekti koje su postojale u narodu, i o kojima sam već govorio u svome delu, upitaše Jakova šta su to „dveri (vrata) Isusova", a on im reče da je Isus Spasitelj. neki od njih poverovaše i ispovediše da je Isus zaista Hristos. Te sekte o kojima govorim, nisu verovale ni u vaskrsenje Hristovo niti da će On ponovo doći i svakome dati po delima njegovim; a koji su poverovali, to su učinili zahvaljujući Jakovu. Kada su mnogi poverovali (u Hrista), Jevreji se uzmutiše. Književnici i fariseji počeše da govore da ako se tako nastavi, čitav narod će početi da veruje u Isusa. Tada svi zajedno krenuše ka Jakovu, i rekoše: „Molimo te, obuzdaj narod. On (narod) je u zabludi i veruje da je Isus zaista Hristos. Pogledaj šta je naroda došlo radi Pashe. Mi i sav narod, poštujemo tr i svedočimo o tvojoj pravednosti. Ubedi narod da ne bude u zabludi o Isusu; i svi će te poslušati. Popni se na vrh hrama da te svi vide i da čuju tvoje reči". A zaista je istina da se na dan Pashe sakupi veliko mnoštvo naroda, a takodje i daje tada i bilo puno neznabožaca. Ti književnici i fariseji odvedoše Jakova na vrh hrama, a onda povikaše: „Pravedniče! Obavezni smo da ti verujemo. narod je u zabuni zbog raspetog Isusa. Objasni nam šta su to dveri Isusove?" Tada on reče jakim glasom: „Zašto mene pitate o Sinu Čovečijem? On sedi na nebu s desne strane Oca, i ponovo će doći u nebeskim oblacima!" Ovim rečima se mnogi ubediše i proslaviše svedočenje Jakovljevo, govoreći: „Osana Sinu Davidovom!" Tada se uzbuniše književnici i fariseji, te jedan drugom počeše da govore: „Loše smo postupili dopustivši Jakovu da ovako kazuje o Isusu. Popnimo se gore i bacimo ga; time ćemo zaplašiti narod i neće mu više verovati." Tako se dogovorivši, oni povikaše: „O! I pravednik je u zabludi!" Tada se ispuni ono što je rekao prorok Isaija (pogl. Is. 3, 910). Tada se oni popeše na hram i baciše pravednika. Onda pozvaše masu naroda da kamenuje Jakova, a on, pavši sa visine, samo je uspeo da klekne, pa reče: „Gospode Bože! Oče, molim Te, oprosti im jer ne znaju šta rade". Dok su bacali kamenje na njega, jedan od sinova Rehava (o kom je kazivao prorok Jeremija pogl. Jer. gl. 35), povika: „Stanite! Šta to činite? Zar ne vidite da se pravednik moli za vas". Tada se približi jedan od onih koji su valjali sukno, i jako udari drvenim štapom pravednika po glavi. Jakov od toga umre. Sahranili su ga na tom mestu pored hrama. On je istinski svedočio Jevrejima i Jelinima da Isus zaista jeste Hristos. nedugo zatim Vespazijan je umirio Jevreje..." To je Egezipovo kazivanje, koje je opširno i u saglasnosti sa onim što govori Kliment. Jakov je zaista bio veliki čovek, i njegova pravednost je svima bila dobro poznata; razumniji medju Jevrejima smatrali su za užasno delo i prestup ono šta učiniše sa Jakovom, videći u tome jedan od razloga za opsadu Jerusalima, koja se dogodi nedugo nakon njegove mučeničke pogibije. Josif takodje svedoči o tome, govoreći: „... sve to dogodi se Jevrejima kao kazna zbog Jakova Pravednog, brata Isusovog koga su zvali i Hristos; njega (Jakova), čoveka zaista pravednog, ubiše Jevreji...". U XX knjizi svojih „Drevnosti", Josif kazuje sledeće: „Kesar, saznavši o smrti Festa, posla Albina za prokuratora Judeje. Anan (Mladji), o kome smo govorili, dobio je prvosveštenstvo. On beše čovek veoma smeo i hrabar. Pripadao je sadukejima, čiji je sud bio najžešći medju Jevrejima. Taj Anan pomisli da je tada došao dobar tren jer Fest beše mrtav, a Albin je još bio na putu, te sazva Sinedrion, ispriča o Jakovu, bratu Isusovom, te njega i još neke sa njim optuži za narušavanje zakona. Tada je odredjeno da oni budu kamenovani. Medju onima koji su bili uzdržaniji i koji s bolje poznavali Zakon, teško prihvatiše te optužbe, te tajno poslaše poruku imperatoru, tražeći da se Ananu zapreti i da se ukaže na njegov prestup. neki tada izadjoše u susret Albinu, koji je krenuo iz Aleksandrije, i objasniše mu da Anan nema pravo da saziva Sinedrion bez dopuštenja prokuratora. Albin, ubedjen njihovim rečima, posla pismo Ananu sa prekorom, preteći mu i tamnicom. Car Agripa lišio ga je prvosvešteničkog čina, koji je on nosio tri meseca, a umesto njega postavi Isusa, sina Damehovog (Damejevog)" 2. Toliko o Jakovu, kome pripada prva od sabornih Poslanica. Potrebno je takodje znati i to da mnogi od falsifikata njega ne pominju, kao ni Judinu Poslanicu, jednu od sedam koje su medju Sabornim. Mi znamo da ih zajedno sa ostalima, svenarodno čitaju u mnogim crkvama.

24. glava

O tome da je posle Marka za episkopa Aleksandrije postavljen Anijan

Osme godine vladavine nerona, na katedru crkve u Aleksandriji stu. pio je Anijan, prvi posle jevandjeliste Marka. Anijan bejaše čovek bogoljubiv i dostojan da mu se divimo u svakom pogledu.

25. glava

O progonu koji je pokrenuo neron, za čije su vladavine u Rimu mučenički postradali apostoli Petar i Pavle

Kada je neronova vlast ojačala, on se okrenu nečastivim delima i ustade na veru u Boga Svedržitelja. naš zadatak nije da podrobno govorimo o svim tim gadostima tada učinjenim. Koga to interesuje, može se podrobnije upoznati sa njegovim nedelima i grubošću, sa smrću velikog broja ljudi, medju kojima su bili i njegovi (neronovi) rodjaci i prijatelji, kroz izveštaje kojih ima poprilično. On je ubio svoju majku, braću, ženu, nazivajući ih svojim neprijateljima. Jedino što mu je nedostajalo jeste da bude prvi imperator koji će progoniti hrišćane. Rimljanin Tertulijan ovako govori o tome: „Uzmite zapise o vašoj prošlosti. Tamo ćete naći da je neron bio prvi ko je počeo progoniti naše učenje. To je započelo onda kada je pokorio Istok i kada je počeo sa svirepostima u Rimu. Ponosni smo na to što je taj čovek započeo takvo kažnjavanje jer ko god zna za njega (nerona), znaće da je samo on bio u stanju da napadne na ono što je toliko dragoceno..." 3. Taj prvi vladar bogoborac, gordo je podigao ruku na apostole. Kazuju da je Pavle tada postradao (odrubljivanjem glave) u samom Rimu, a da je Petar raspet. To kazivanje potvrdjuje se i natpisima koji su sačuvani na grobovima koji se nalaze u Rimu. To potvrdjuje i klirik po imenu Gaj, koji je živeo u vreme rimskog episkopa Zefirina. U prepisci sa Proklom, vodjom katafrigijske sekte, on kazuje o mestima gde se nalaze svete mošti pomenutih apostola: „Mogu ti pokazati pobednička znamenja apostola. Ako podješ u Vatikan ili po Ostijskom putu, tu ćeš naći znamenja (trofeje) onih koji su tu (u Rimu) osnovali crkvu..." 2. Pa su oba apostola mučenički postradala u isto vreme, to potvrdjuje i Dionisije, episkop Korinta 3, u svom pismu Rimljanima, kaže: „Kroz vaše kazivanje sjedinjujete mladice koje su zasadjene Petrom i Pavlom u Rimu i Korintu. Kao što njih dvojica zasadiše (veru) kod nas u Korintu, isto su učinili i u Italiji. I kao što su zajedno učili, zajedno su i postradali...". Ovo je navedeno da bi se još jače potvrdilo moje kazivanje.

26. glava

O tome kako su Jevreje sustigle brojne nevolje, i o tome kako su se na kraju upustili u rat protiv Rimljana

Josif pruža mnoštvo podrobnosti o nevoljama koje su zadesile Jevreje. Izmedju ostalog, on kazuje da je Flor pobio mnoge od vidjenijih ljudi u Jerusalimu, a zatim ih raspeo. On je bio prokurator Judeje kada je u dvanaestoj (u prevodu ep. Gavrila: dvadesetoj) godini neronove vladavine započeo rat. On kazuje da je posle ustanka Jevreja pometnja zahvatila čitavu Siriju, da su ljudi, poput demona, uništavali gradove i sela, da su posvuda bila nesahranjena tela poginulih i da je u svakom kraju bilo neizrecivih stradanja.

To je Josifovo svedočenje o onome u čemu behu Jevreji.

KNJIGA III

POČETNA STRANA

Sva pitanja i predloge o sajtu šaljite na adresu: [email protected] ili felix@024wifi.net