- Moje ime je Gizela, ja sam supruga leečenog alkoholičara. - Predstavila se ženica kojoj je na licu jasno vidljiv trag višegodišnje patnje, bojazni i beznađa. Ostala je pored supruga i u najtežim vremenima, u dobru i zlu, kako je nekad davno izjavila na venčanju pred svedocima.
    - Imala je mnogo razloga da me ostavi zzajedno s našim sinom - počeo je ispovedanje Ištvan Petrov, koga, inače, u Klubu zovu Cipika - ne može se ni zamisliti koliko sam pio. Zidar sam po struci, za vreme rada bilo je zabranjeno uzimati alkohol. Najveći deo posla obavljali smo na skeli, lako se moglo pasti. No, posle je svaka krčma u gradu bila naša. Ubrzo sam stigao dotle da nisam imao vremena da se otreznim. Na nagovor supruge otišao sam u lokalnu ambulantu da tražim pomoć i savet. Postao sam član kluba. Rekli su mi može, mogu da se lečim, ali je neophodna jaka volja da bih ostavio piće.

    Varao samog sebe

    U tom trenutku bio je siguran da može da se odrekne alkohola, da može, kako sam kaže: da to do kraja izvede. Gorko priznaje da je grdno pogrešio. Duže vreme bio je na terapiji, ali je tajno "pijuckao". U početku manje, kako to obično biva, kasnije više i svakodnevno. Utorkom, kada je sastanak u klubu, trudio se da bude trezan. Naivno je mislio da je sve prevario, a u stvari varao je sam sebe.
    Najpre je pio da bi "oterao" mamurluk, kasnije je mislio da je drukčiji od drugih i mora da pije. Možda i zato što trezan nije mogao da podnese sve životne probleme i odgovornost. Stanje se pogoršavalo, prestao je da uzima i lekove. Zatim, je "došao" - Vršac, gde je otišao na bolničko lečenje ili kako sam kaže, odvikavanje. To mu se nije sviđalo i, naravno, krivio je suprugu Gizelu što ga tamo šalju. Postao je agresivan.
    - Izbio je džumbus - priseća se Gizela tih teških dana za čitavu porodicu - bio je van sebe, vikao je da hoću da ga stavim u bolnicu, da sam ja nagovorila lekare da bih ga se rešila. Džabe sam ja navodila niz razloga zbog kojih je trebalo da ide na lečenje, plakala i molila, nije me slušao. Bez obzira na sve, Gizela je ostala uz njega s velikom željom da mu pomogne.

    Velika tačka

    Jedan mesec sam bio na odvikavanju - priča Ištvan - tog vremena se nerado sećam. Napisali su nam na dlan: Danas ne pijem! Disciplina je bila rigorozna. Raspoloženje otprilike: "Leti kukavica na gnezdo", a zna se da kukavica nema gnezdo. Na sreću nije trajalo dugo.
    Posle povratka iz Vršca vratila mu se vera u sebe. Mislio je da posle jednog Vršca može da naređuje sam sebi, ali nije mogao. Opet je počeo da pije. Tražio je neko opravdanje i razume se, našao ga je. Osećaj krivice pred samim sobom i pred drugima ublažavao je time što više nije agresivan i mislio je da je to dovoljno ne znajući da je to prirodan tok bolesti.
    I tako je to potrajalo sve do jednog dana kada se vraćao kući nakresan ali dovoljno svestan da čuje kako sin kaže majci da idu od kuće, jer se tata opet vraća pijan. To je bilo presudno da stavi tačku na pijenje i kako kaže - veliku. Prošlo je od tog vremena deset godina. Cipika nije popio ni jedan gutljaj.