Sredinom aprila, posle dogovora s doktorkom Aleksandrom Dickov i odobrenja načelnika prof. dr Nikola Vučkovića, posetili smo "E" odeljenje, kako se još uvek popularno zove Zavod za socijalnu psihijatriju. Za nas mnoge, koji smo ovde lečeni ostalo je to "skraćeno" ime nekako kao tetovaža, nenamerna ali gotovo nostalgična. Nevidljiva, a trajno zabeležena u sećanju.
    Gospođa Olga Janković, višegodišnji socijalni radnik u ovom odeljenju, pomogla je da nestane trema koja se neobjašnjivo pojavila. Neka nelagodnost ozbiljno je zapretila da se posao ne obavi valjano. Bilo je to nešto kao predosećanje. Na kraju možda ćete i vi, dragi čitaoci, isto zaključiti. No da krenemo redom.
    Posle kraćeg razgovora s prof. dr Nikolom Vučkovićem, koji je dao nekoliko informacija i pored prezauzetosti, došla je dr Aleksandra Dickov čiji smo pacijenti bili, a i sada smo, i ja i predsednik Kluba Zoran Manojlović, koji je došao da napravi nekoliko fotografija. Sada je već bilo lakše...
    Slušam, za mene nešto novo. Doktorka kaže da je bolničko lečenje produženo na četiri do šest nedelja. Pacijenti sada učestvuju u radu odeljenja, obavljajući šest-sedam poslova. Pomažu osoblju i - sebi. Sami stvaraju atmosferu kao da žive u porodici. O tome nešto kasnije reći će i sami pacijenti.
    - Pacijenti su dosad odlazili kući dostaa "roviti" - kaže doktorka Dickov - nisu bili dovoljno pripremljeni ni za klub.
    Takođe se očekuju još neke promene. Odeljenje treba, najkraće rečeno, da bude odvojena jedinica (sa odgovarajućim nazivom) za lečenje bolesti zavisnosti (alkoholizam, narkomanija i tabletomanija). O svemu ovome već sam nešto načuo, ali sam pažljivo saslušao novosti. Međutim, cilj je bio da razgovaram s pacijentima.
    Prisećam se mog davnašnjeg prvog dolaska na ovo odeljenje. Na sastancima terapijske zajednice određenog dana, izmedu ostalog, bili su planirani radovi za narednu nedelju i određivani pacijenti ili grupe, ko će šta obavljati i raditi.

    Bolje izdanje

    Vidim obnavlja se nešto što je bilo, ali u boljem izdanju. U to, vrlo ubedljivo, uveravaju predsednik terapijske zajednice Dušan Sabo iz Kulpina i drugi pacijenti ređajući šta svakodnevno obavljaju. U vreme razgovora nekoliko pacijenata je radilo nešto. Na ulaznim vratima u odeljenje stalno se nalazi jedan dežurni pacijent koji beleži ko izlazi, ko dolazi i vreme odsustva sa odeljenja. Zatim postoji grupa trpezaraca, grupa za iznošenje smeća, nabavljač sitnih potrebština za bolesnike itd. Naročito se dobro odvija saradnja s medicinskim tehničarima posebno kada treba nešto odneti van odeljenja ili doneti. Pacijenti održavaju higijenu u prostoriji gde se kuva kafa, karta, igra šah i gleda TV.
    - Ja sam rekao čistačici - kaže Marjan PPrendović, radnik u novosadskom "Elektroporcelanu" - da u moju sobu ne ulazi, sve obavljam sam. U 23 časa čistim toalet šmrkom (sećam se i u moje vreme zaduženi je na isti način obavljao ovaj posao), želimo da prostorije u kojima boravimo i koje koristimo budu pristojno čiste da se osećamo kao kod kuće.
    - Ja sam ovde treći put - nadovezuje se Stojan Vojinović, radnik u "Novkabelu" - sada je bolje nego kada sam bio prvi put, atmosfera je drukčija. Mislim da tome doprinose i ovi poslovi koje pacijenti obavljaju.
    Svi koji su učestvovali u razgovoru u jednom se potpuno slažu, i to na poseban način ističu, naročito predsednik terapijske zajednice Dušan Sabo, da je saradnja sa bolničkim osobljem izvanredna i da su svi izuzetno korektni i fini što daje osoben pečat danima provedenim na lečenju u ovom odeljenju.

    Zabrinutost

    Nekako spontano, neočekivano, iz prikrajka, iznenada se javio naizgled smirenim glasom, očigledno s naporom kontrolisanim, jedan pacijent, koji nije želeo da mu zapišemo ime:
    - Može li vaš klub da pomogne nekom od nnas prilikom zapošljavanja - upitao je. Bio sam zatečen. Pauza je bila kratka ali napeta. To je onaj trenutak bespomoćnosti, koji obeshrabruje do razočarenja. A pitanje i umesno i razložno. Sagovornik nije ništa opisivao, objašnjavao, on je jednostavno pitao ono što ga muči. Šta će kada izađe iz bolnice i potraži posao? Jer, teško je probiti bedem koji se ispreči kada se zna da je neko lečeni alkoholičar. Sve što je u daljem razgovoru rečeno izgledalo je beznačajno. Taj nerazrušivi zid postoji, bez obzira što čovek, koji je lečen apstinira, sposoban je za rad, želi i mora da radi da bi živeo i on i njegova porodica.
    Pritisak onih 90 i nešto procenata stanovništva, koje smatra da su alkoholičari bezvredni, beznačajni čak štetni, a ne bolesnici, deluje još uvek. To mišljenje, možda samo malo izmenjeno, proteže se i na lečene alkoholičare. Ukorenjeno je i još uvek teže ga je izmeniti nego vratiti zavisnika u normalno življenje.
    Hteo sam i želeo da optimistički napišem i završim opis ove posete, meni dragom odeljenju, bez obzira šta ko misli, zbog ljudi koji rade ovde, pacijenata koje sam upoznao i svih, koji proborave tu, ali zbog pitanja i pored silne želje suzdržan sam. Razlog je jednostavan. Pitanje je opomena, višestruka i neizbežna. To i druge raznorazne prepreke koje očekuju lečene alkoholičare, ipak nisu nepremostive. Na to, svi oni koji su lečeni i rešili da nastave da se leče i da apstiniraju moraju računati.
    Bez pametovanja sve je jasno. Najvažnije je da se čini ono što se mora. Jer, život je u pitanju. U svakom slučaju mora se početi iznova.