Učestalost veze između alkoholisanosti i kriminalnog čina je nesporna, nejasan je njen karakter koji nije jednoznačan, nego raznolik od slučaja do slučaja. Odnos je star koliko i ljudski rod, u vezi sa brojnim drugim činiocima od promenljivog značaja sa nesumnjivim uzajamnim uticajem: poput koncentričnih krugova koji se pojavljuju čas spolja, čas iznutra, stvarajući nove i menjajući stare odnose.
    I naši i strani autori se manje-više slažu u tome da je visok procenat izvršilaca krivičnih dela u vreme izvršenja bio pod dejstvom alkohola. U svojoj doktorskoj disertaciji Turčin (1969.) iznosi podatke da se u 619 veštačenih krivičnih dela, 181 delikt dogodio u alkoholisanom stanju, ili 29,3%. Najviše delikata pod alkoholom bilo je u krivičnim delima protiv života i tela: 122 ili 66,3%, zatim u delima protiv imovine 17,6%, seksualnim deliktima 9,9%, paljevine 3,9%, vređanje vlasti 1,8%. Prof. dr Kapamadžija (1981.) daje podatke o 39,2% alkoholisanih ubica za 130 slučajeva ubistva. Lester (1995.) je proučavao udruženost potrošnje alkohola u litrima po glavi stanovnika, i stopu ubistava i samoubistava, u 13 zemalja sveta. Našao je da u većini zemalja kada se potrošnja alkohola poveća, i stopa ubistava i samoubistava raste. U današnje vreme su, naravno, odbačeni stavovi nekih kriminoloških istraživanja gde se alkoholisanost navodi kao "glavni uzrok" ili "samostalni motiv" krivičnog dela.
    Potrebno je istaći da je danas značaj psihopatoloških kriminoloških koncepcija skroman u poređenju sa drugim shvatanjima o uzrocima kriminaliteta.
    U savremenom kriminološkom pristupu dva glavna činioca kriminala su: društvena sredina sa svim njenim uticajima i biološke i psihičke osobine delikvenata. Sa oba činioca upotreba alkohola je u uzajamnoj vezi, bilo da iz njih proističe, bilo da na njih povratno deluje.
    Iz prethodnih statističkih podataka koji svedoče o visokom procentu delikvenata alkoholisanih u vreme izvršenja krivičnog dela, može se zaključiti i o njihovoj veoma raznolikoj kriminalnoj aktivnosti: ubistva, telesno povređivanje, razbojništva, silovanja, paljevine, uvrede i klevete, saobraćajne nezgode itd. Između ovako raznolikih delikata malo je dodirnih elemenata, često je to samo formalna inkriminisanost.
    U spektru vrlo raznolike kriminalne aktivnosti, alkoholisane osobe naročito vrše agresivne delikte (ubistva, telesna povređivanja i nasilničko ponašanje) - Prof. dr Kapamadžija (1989.)
    Pojam agresivnosti, daleko nadilazi opseg dela obuhvaćenih formalnom inkriminacijom, pa čak i agresijom uopšte. Jer, razlikuje se agresija kao nasilnički, oštećujući ili uništavajući čin, od agresivnosti koja je biološki i psihološki opredeljen motiv, pokretač ponašanja koje može biti destruktivno, ali i konstruktivno: u smislu energičnosti i borbenosti, u cilju samopotvrđivanja i društvenog uspeha.
    Trebješanin (1996.) navodi da razmatranje pojma agresivnosti dolazi u žižu interesovanja savremenih humanističkih, društvenih i prirodnih nauka, naročito nakon izazovne Frojdove (1920.) postavke o nagonu smrti, iz kog on izvodi agresivnost koju smatra za primaran i urođen nagon. Kasnija neurofiziološka istraživanja su potvrdila da agresivnost kao takva, nije stečena već biološki data kategorija, "utisnuta" u strukture centralnog nervnog sistema.
    Ne može se reći da je ispoljavanje agresivnog ponašanja specifično za bilo koju psihopatološku sliku, pa tako ni za alkoholno pijanstvo.
    Uticaj alkoholisanosti na agresivnost, ukoliko je u nekom konkretnom slučaju ima, ispoljava se preko slabljenja kontrole agresivnog ponašanja. Ovaj uticaj alkohola na kontrolu agresivnosti moguć je na više nivoa:

- Neurofiziološki, alkohol slabi descedentu inhibiciju u centralnom nervnom sistemu i oslobađa niže centre od kortikalnog"nadzora".
- Kognitivno-bihevioristički, glavni podstrekač agresije pod alkoholom je naučen stav, verovanje da je pod pićem agresivno ponašanje dozvoljeno, očekivano, razumljivo, pa samim tim i oprostivo (Prof. dr Vučković 1990.).
- Sociokulturalno, sredina može biti ta koja "ohrabruje" ispoljavanje agresije pod pićem.
- Situaciono, stimulacija u neposrednom okruženju (kafane, barovi, buka, gužva, prisustvo problematičnih ličnosti) koja dovodi do senzornog opterećenja, slabosti kontrole nad socijalnim interakcijama i porasta anksioznosti - što sve zajedno ili pojedinačno potencira agresivno ponašanje pod dejstvom alkohola.