РЕЦЕНЗИЈЕ
Разлози због којих се ИЛИЈА ПАУНОВИЋ убрзо после окончаних студија сликарства у класи Зоре Петровић и потом у специјалки код Мила Милуновића, на Академији ликовних уметности у Београду, повукао из јавног ликовног живота истовремено објашњавају и суштину његове стваралачке природе. Као духовни следбеник двоје аутентичних уметника, чији се заједнички именитељ није налазио на естетичкој већ на етичкој равни, није могао да пристане на олако прихватање туђих идеја и схватања, ма колико оне биле актуелне. Немоћан да се супротстави налету разних видова апстракције, што су уз агресивну подршку ликовне критике почетком шездесетих година прошлог века рушиле све пред собом на југословенском уметничком простору, Пауновић се усредсредио на педагошки рад, препустио чарима честих путовања и безбрижне боемије.
Срећом, изгледа да се искра коју су у младом Пауновићу својевремено креснули врли учитељи, у зрелости нагло разбуктала у велики стваралачки огањ. Просто се не може отети утиску како је сада одлучио да настави где је стао и да надокнади све што је пропустио. Као да слика у грозници, гоњен страхом да нешто не остане недоречено или неурађено. Приређује изложбу за изложбом. Чврсто ослоњен на поуке својих узора, на Милуновићево промишљање слике, његову стамену унутрашњу конструкцију, с једне, а силину геста Зоре Петровић која је укрштена са колористичким ватрометом њему и завичајем и темпераментом блиског Милана Коњовића, с друге стране, Пауновић
гради једну осебујну ликовну поетику прожету духом постмодерне уметности. Мада се у његовој слици преплићу класично и савремено, већ виђено и ново, на начин онога који је свестан права уметности на сопствену историју и њено коришћење, ипак суштинске вредности његовог дела проистичу из мере испољене спонтане искрености уметника који своју душу улива у своје дело. По томе, по тој стваралачкој врлини, он данас има и заслужује видно место у српској савременој ликовној уметности.Никола Кусовац
Кад би се расклопила књига ликовне уметности двадесетог века видело би се мноштво креација и декаденција, мноштво трендова и ћорсокака, мноштво стилова и огромна продукција. Видело би се трајање као аксиом, енергија уметничког као стваралачка моћ, борба за индивидуално у изазовима свих друштвених пошасти кроз које смо скупа пролазили. И на крају века кад смо готово посумњали да слика више нема шта да каже, кад смо регистровали њене трансформације у налету савремених технологија и притисака из других визуелних дисциплина, неочекивано, десио се Илија Пауновић.
То је сликарство предметности боје и емоција. Инспирација је ту на реалној дистанци. Предмет је окружење, део интиме, ситуација и свакодневица. Тематиком и фигурацијом Илија Пауновић одређује егзистенцијалну и емотивну вредност малог човека. То је искључиво лично сликарство. Он сликама прича своју животну причу, и слутње и страх и бол. Та прича је боја. Боја наносом, квалитетом и гестом, најпре дефинише, а потом изражава емоције. Она обликује представљено, материјализује емоцију. Гради ткиво слике. Она узбуђује, мотивише, провоцира дамаре емоција. Илија Пауновић зна да ће кроз сукоб црног и црвеног геста пастозног и енергичног, у инат доказати да слика иако у класичном технолошком поступку, може да говори савремено, ангажовано као одговор на текућа уметничка и друштвена дешавања. Чињеница постојања слике је њена убедљивост. Она је артикулација постојања уметника, њеног творца, достојна човека.
Радмила Савчић
Илија Пауновић са младалачким жаром и острашћен, он на самосвојан начин наставља поетику колористичног експресионизма који се код нас прати од почетка века, а у различитим видовима и даље траје. Међутим, треба нагласити, не поводити се за трендовима јер, је као добар познавалац уверен да уметник треба да испољи оно што има у себи и да тежи сопстевном циљу. Опус Милана Коњовића, једног од најугледнијих представника експресионизма код нас, подељен је на раздобље осећајности, страсти и духовности. Можда ће кроз неколико деценија истраживачи утврдити да је и Пауновићев развојни пут био исти, али у овом тренутку не знамо етапе кроз које је прошао нити можемо да слутимо кроз које ће проћи. Међутим лако закључујемо да је страст заједнички именитељ његових слика насталих у последњих десет година. Еруптивну снагу емоција исказује гестом и изнад свега бојом. Његова калорична оркестрација је жестока, успешно користи ватреност црвене, врисак зелене, светлост жуте, чија дејства каткад појачава црним контурама, али и мукле хармоније смеђе, нематеријалност плаве и беле.
Пауновићев доживљај виђеног, што покреће буру емоција, испољава ритмом жустрих потеза, покретом плаховитих маса, пиктуралном засићеношћу, поједностављењем, апстраховањем, деформисањем и каткад поштовањем реалног. Зато он не ради пред мотивом, него у атељеу уз скице и понајвише, уз неугасло осећање љубави, туге, протеста, дивљења, жудње... Најчешће слика прозор са цвећем као сећање на мајку, тако да код њих осећајност надвладава страст стваралачког поступка; гротескне призоре са избеглицама, клошарима, продавачицама цвећа, псима луталицама и детаљима којима остварује жељена значења; птице у пределу или у недефинисаном простору, можда као симбол неспутаности и слободе; алегоријске композиције које изводи из митова и везује за актуелна догађања у друштву. Зато би се могло рећи да су Пауновићева дела, пре свега, крик уметника који не остаје равнодушан на туђу ни сопствену патњу, на неизвесност живота, егзистенцијални немир, једнако као вечност природе, неумитност пролазности човека и трајање уметности.
Љубица Миљковић
