RES NON VERBA

Sedeo sam u dnevnoj sobi pre neko veče i odlučio da uključim Kutiju ( kakva greška, ne pokušavajte to kod kuće ). Emisija je bila o Ustaškim genocidima u Drugom Svetskom Ratu. Prva reakcija mog zdravog uma bila je "anti-fašistički, anti-nacionalistički". Kakva sam budala ispao.

Prva sumnja se pojavila kada je narator optužio izbegličku kraljevsku vladu što su dozvoljavali da se genocidi nastave. Ali ih je krivio zbog toga što su tu bili i Hrvati i Srbi i Slovenci i "takva vlada nije mogla da funkcioniše". Tu me je poruka emisije već uplašila.

Kasnije je usledila patriotska pesma puna "krvi i časti Srpske", dok se u pozadini divnih srpskih pejzaža ( bar mislim da je u pitanju Srbija, ali niko mi ne garantuje ) vijori srpska zastava sa grbom i natpisom "S verom u boga za kralja i otadžbinu". Ne treba pominjati da kralja nemamo, a o postojanju božanskog entiteta neću ni da počinjem spekulaciju.

Usledila je prezentacija četnika kao oslobodilačke vojske Srbije ( zanemarujući nekako njihovu saradnju sa ustašama i Nemcima u operacijama protiv komunista, ali izgleda da je bitnije biti protiv komunista nego protiv fašista čija je ideologija anti-slovenska ) i optužujući komuniste za širenje laži i propagande u narodu kada se "on toliko srodio sa postojećim sistemom i vrednostoma", zaboravljajući na nepismenost, nemaštinu i zaostalu ekonomiju u Jugoslaviji.

Tada mi je sinulo. Ovo je još samo jedna pred-propaganda nacionalizma i mržnje da bi se pripremilo tle za još jedan rat. Možda ne znate ali tako sistem funkcioniše.

Ne sećam se TV programa pre gradjanskog rata u Jugoslaviji, ali znam da sam nekako uvučen u tu mrežu rata još kao mali, iako živim u Novom Sadu i zamalo da postanem još samo jedan nacionalista ispranog mozga. Srećom po mene da sam poznavao neke Hrvate i shvatio da oni nisu neke divlje mašine za uništavanje ljudi koje žele da me se dočepaju. A imao sam svega 10 godina.

Ali sećam se drugog rata ( ili kako neki tvrde "humanitarne akcije" ) ovde u Srbiji 1999. Bilo je priče o bombardovanju pa ne bi ni začudile sve one emisije i pesme tipa "volimo te otadžibno naša" kojima smo bombardovani odjednom. I niko nije ni razmišljao o tome sve do prve bombe. Ali postalo je čudno kada su na TV-u počeli prikazivati stare filmove o radnim akcijama. Svima je to bilo smešno, jer ti su filmovi i malo naivni, a nije bilo ni reči o prestanku bombardovanja. Vođe i jedne i drugih strana bile su beskompromisne. Ali iznenada, nedelju ili dve kasnije, bombe su prestale da padaju, a ljudi su bili preduslovljeni da se bace na reizgradnju porušene zemlje.

Nakon ovog primera iz 1999. mislim da će se svako setiti kako su mediji širili mržnju i patriotizam pre sukoba u bilo kojoj zemlji. Ovo samo dokazuje da su mediji pod uticajem vlada koje su sluge velikih kompanija, njihovih akcija i pretenzija. Korporacije bi isplanirale rat a vlade bi pripremale teren za predstojeće uništenje i dehumanizaciju i pomogle u širenju mržnje i neznanja. Ljudske vlade su u koaliciji sa moći pohlepe protiv čitave ljudske rase i naše planete. Zbog toga moraju biti zaustavljene, a moćnici će izgubiti svoje ruke u borbi protiv naroda. A tada kada budu razoružani i moćnici mogu biti pobeđeni i novo vreme razuma može započeti.