PREPUNA "STRANICA DNEVNIKA"

hrvatska verzija ׀ srpska verzija

Husein Hasanefendić o 25 godina postojanja Parnog valjka 

Koncertom u zagrebačkom Domu sportova, krajem prošle godine, jedna od najpopularnijih grupa sa prostora bivše Jugoslavije, "Parni valjak", obilježio je četvrt vijeka trajanja. Iza njih je ostao 21 album, bezbroj koncerata i mnoštvo hitova, kao što su "Stranica dnevnika", "Kao ti", "Jesen u meni", "Godine prolaze", "Molitva"...  

KADA JE 1975. GODINE PRESTALA SA RADOM GRUPA 220, gi­ta­ris­ti Husein Ha­sa­ne­fen­dić Hus i Ju­ra Pa­đen, u sura­dnji sa me­nadžerom Vla­di­mi­rom Mihaljekom Mi­hom, odlu­ču­ju da po­kre­nu "Par­ni va­ljak". U to vri­je­me "Bi­je­lo du­gme" je obilježilo  go­diš­nji­cu objav­lji­va­nja de­bi al­bu­ma i uve­li­ko je žari­lo Ju­go­sla­vi­jom. Sto­ga je Mihaljek planirao da "Va­ljak" bu­de za­gre­bač­ka va­ri­jan­ta "Du­gme­ta". Pri­klju­či­li su im ba­sis­ta Zlat­ko Mi­ksić Fu­ma, utemeljitelj grupe "Zla­tni akor­di" i član sas­ta­va "Bo­ome­rang", pje­vač Aki Ra­hi­mov­ski iz make­don­ske gru­pe "Tor" i bu­bnjar Sreć­ko An­to­ni­oli ko­ji je svi­rao u za­gre­bač­kim "Del­fi­ni­ma".

- Na­zva­li smo se po pje­smi "Ja sam par­ni va­ljak", prvoj ko­ju smo kao no­vo­nas­ta­la gru­pa uvježba­va­li. Sve se do­go­di­lo ne­ka­kvim sple­tom okol­nos­ti, to je ono što se, pre­tpos­tav­ljam, naziva sudbinom. Prvi kon­cert smo ima­li 29. studenog 1975. go­di­ne u Beogradu, jer su se tada ve­li­ki kon­cer­ti ve­zi­va­li uz drža­vne pra­zni­ke. I to je za­ni­mlji­vo, jer smo odra­đi­va­li ugo­vor "Gru­pe 220", ko­ja se u me­đu­vre­me­nu ra­spa­la, pa je to bio prvi službe­ni nas­tup "Par­nog valjka". Svi­ra­li smo kao pred­gru­pa "Bi­je­lom du­gme­tu", kaže za "Po­lje" Hu­se­in Ha­sa­ne­fen­dić.

Bend je odmah us­ko­čio u ta­da mo­der­na svje­tlu­ca­va odi­je­la, po­peo se na vi­so­ke šti­kle i pristupio kre­ira­nju la­kih, tro­mi­nu­tnih hi­to­va. Na kon­cer­ti­ma su bi­li vrlo atra­kti­vni, ali im je tadašnja kri­ti­ka za­mje­ra­la da ko­pi­ra­ju Bre­go­vi­će­ve fo­klor­ne pos­ko­či­ce, te da im pjesme "boluju" od banalnih sti­ho­va i oči­gle­dne kra­đe gi­tar­skih ri­fo­va. Ma­te­ri­jal na de­bi al­bu­mu "Dođite na show!", objav­lje­nom 1976. go­di­ne, skladali su Hus, Aki i Pa­đen, a hi­to­vi su bi­li naslovna pjesma i "Pre­ve­la me ma­la že­dnog pre­ko vo­de". Sam Hasanefendić pot­vrdit će da je po­če­tak bio sti­hij­ski, da su sin­glo­ve sni­ma­li sa­mo da bi mo­gli svi­ra­ti.

- Mi­ha je imao već ra­zra­đe­ne me­to­de ka­ko što pri­je skre­nu­ti pažnju i odmah pos­ta­ti do­vo­ljno po­znat. Du­go su nas ka­sni­je zbog toga pro­zi­va­li, da bi na kon­cu shva­tio da ne mo­ram pra­vi­ti pje­sme ti­pa "ono što bi se lju­di­ma mo­glo svi­dje­ti", već da su te­me u meni, sa­kri­ve­ne ne­gdje u mo­joj du­ši. Tek kad smo po­če­li mi­je­nja­ti taj pris­tup i kad sam kao autor po­ku­šao sa publikom po­di­je­li­ti svo­je emo­ci­je, stva­ri su po­če­le ići dru­gim to­kom, pri­ča Hus.

Go­di­ne 1978. Aki i Hus odla­ze u JNA što iza­zi­va zas­toj u ra­du gru­pe. To­kom te pa­uze, na­pu­šta ih Pa­đen i osni­va "Aero­drom", a po nji­ho­vom po­vrat­ku iz voj­ske gru­pa nas­tav­lja rad sa Džonijem Štu­li­ćem. Ta su­ra­dnja je krat­ko tra­ja­la, a rock kri­ti­čar Pe­tar Ja­nja­to­vić pri­mje­tit će da je in­fe­kci­ja Džoni­je­ve ener­gi­je pre­šla na Hu­sa, ta­ko da slje­de­ća iz­da­nja ima­ju sa­svim drugačiji ukus. Ubrzo po napuštanju "Va­ljka", Džoni osni­va "Azru", a Hus pro­du­ci­ra nji­hov prvi sin­gl sa pjesmama "Bal­kan" i "A šta da ra­dim".

- Ni­kad ni­sam krio da je Džoni odi­grao bi­tnu ulo­gu u je­dnoj fa­zi mo­ga živo­ta. Imao je po­se­ban rje­čnik i otva­rao mi je do­tad nepoznate vi­di­ke, na­ro­či­to kad je ri­ječ o izra­zu. Me­đu­tim, nit­ko ni­je sa­vršen i kad je ta ko­mu­ni­ka­ci­ja pos­ta­la je­dnos­mjer­na, vi­še nismo mo­gli su­ra­đi­va­ti. Do ra­zla­za ni­je do­šlo, ka­ko ne­ki tvrde, zbog nje­go­ve želje da preu­zme vo­de­ću ulo­gu u "Va­ljku". Pre­su­dno je bi­lo nje­go­vo vrlo sla­ba­šno svi­ra­nje gi­ta­re i dru­go – Džoni ni­je bio sre­tan ako ni­je bio u sre­di­štu pažnje, što je ka­sni­je i dokazao krilaticom: "Azra" – to sam ja, pri­sje­ća se tih dana Hus.

U to vri­je­me, za "Va­ljak" se zainteresirala ame­rič­ka dis­ko­graf­ska ku­ća "CBS", ko­ja im u koprodukciji sa "Su­zi­jem" objav­lju­je nekoliko slije­de­ćih al­bu­ma. Tre­ći LP "Grad­ske pri­če" snimljen je 1979. u Mi­la­nu, u pro­du­kci­ji Va­len­ti­na Ma­đo­ni­ja i sa no­vim članovima: bu­bnja­rom Pi­kom Stan­či­ćem i gi­ta­ris­tom Zo­ra­nom Cvet­ko­vi­ćem.

Ha­sa­ne­fen­dić se pri­sje­ća i kon­cer­ta na ko­me se do­go­dio klju­čni trenutak za Par­ni va­ljak: "Tek smo obja­vi­li al­bum "Grad­ske pri­če" i svi­ra­li smo u Va­raždi­nu s "Bul­dožerom". Oni su bi­li zvijezde ve­če­ri i tre­ba­lo je da nas­tu­pe za­dnji. Me­đu­tim, kad smo svi­ra­li "Stranicu dnevnika", u dvo­ra­ni je nas­ta­la op­ća eufo­ri­ja, klin­ke u prvim re­do­vi­ma su plakale. Bi­lo je to po­tpu­no neočekivano, ja sam bio u šo­ku. Na­ime, pri­je to­ga smo bi­li izbe­zu­mlje­ni, jer je plo­ča bi­la va­ni, ali se ni­šta ni­je do­ga­đa­lo. Ni­smo bi­li svje­sni da se ta pjesma već do­go­di­la i na tom kon­cer­tu spo­zna­li smo da je to ono pra­vo."

Os­ta­lo je, ugla­vnom, po­zna­to. Du­go­oče­ki­va­ni us­pjeh kod pu­bli­ke i kri­ti­ke, Par­ni va­ljak je iskoristio i po­čeo ra­fal­no objavljivati plo­če: "Vru­će igre", "Vri­je­me je na na­šoj stra­ni", "Glavnom uli­com", "Uhva­ti ri­tam", "Lov­ci sno­va", "Sa­mo sno­vi te­ku uzvo­dno"... ne­ki su od naslo­va objav­lje­nih to­kom čet­vrt stoljeća pos­to­ja­nja. Ju­bi­lar­ni, ro­đen­dan­ski kon­cert održan je u pre­pu­nom za­gre­bač­kom Do­mu spor­to­va, a Hu­se­in Ha­sa­ne­fen­dić vi­še je ne­go za­do­vo­ljan.

- Zbi­lja je bi­lo sjaj­no, kon­cert je tra­jao vi­še od tri sa­ta. Naj­vi­še me ve­se­li­lo to što smo sku­pi­li sve ge­ne­ra­ci­je – po­red kli­na­ca u prvim re­do­vi­ma, ko­ji su stva­ra­li atmo­sfe­ru, bi­lo je i dos­ta sta­ri­je pu­bli­ke. Oni još uvi­jek ni­su odus­ta­li od "Par­nog va­ljka", i to mi je, na ne­ki na­čin, potvrda da ni­smo sve sku­pa uza­lud ra­di­li. S ob­zi­rom da je kon­cert sni­man za DVD i da se ovih da­na mon­ti­ra ta sli­ka, ja­sno se ču­je da klin­ci pje­va­ju i na­še sta­re pje­sme. Sjaj­no je da se uop­će po­jav­lju­je no­va pu­bli­ka. Kad ra­dim pje­sme, ne mi­slim ko­me će bi­ti na­mi­je­nje­ne, ra­dim za sebe i pre­tpos­tav­ljam da se to u sen­zi­bi­li­te­tu može po­klo­piti sa mo­jom ge­ne­ra­ci­jom. Mo­je pjesme go­vo­re o osobnom is­kus­tvu i lo­gi­čno je da bi tre­ba­le biti bliže ne­kom dru­gom profilu, ali i klin­ci ot­kri­va­ju po­ne­što u sve­mu to­me. Ni­je mi baš naj­ja­sni­ji taj ču­dni spoj ko­ji, na sre­ću, iz­vrsno fun­kci­oni­ra, kaže Hus.

Na pros­to­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je ma­lo je gru­pa ko­ji us­pje­šno tra­ju to­li­ko go­di­na – možda još jedino "Riblja čorba" i "Prljavo kazalište". Hus, me­đu­tim, na­gla­ša­va da je nji­ho­vih 25 go­di­na zapra­vo 40 go­di­na tra­ja­nja u inos­tran­stvu.

- Kad ve­li­ki svjet­ski ben­do­vi na­pra­ve al­bum i od­svi­ra­ju tur­ne­ju, mo­gu si priuštiti dvi­je-tri godine pa­uze i žive na ra­čun to­ga. Mi smo kao Ju­go­sla­vi­ja bi­li ma­lo trži­šte, mo­ra­li smo stal­no ra­di­ti da bi op­sta­li. I dru­go, mo­ra­li smo se stal­no mi­je­nja­ti da se ne bi pre­tvo­ri­li u auto­ma­te bez emo­ci­ja. Kad smo po­či­nja­li, imao sam 20 go­di­na i mi­slio sam da sam ja­ko pa­me­tan i ozbiljan, ali da­nas znam istinu o tim go­di­na­ma, jer imam 20-go­diš­njeg si­na. Naj­bi­tni­ja stvar ko­ju sam na­učio u tih 25 go­di­na je da ne­ma kre­di­ta i da se ne smi­ješ uspa­va­ti, ma­da još uvijek nai­vno vje­ru­jem da ta­mo ne­gdje u mra­ku net­ko pre­slu­ša­va to što smo na­pra­vi­li i pi­ta se što ko­ja pje­sma zna­či, pri­zna­je on.

Na­kon kon­cer­ta u za­gre­bač­kom Do­mu spor­to­va, "Parni valjak" je od­svi­rao osam kon­ce­ra­ta u Hrvat­skoj, a pred­sto­ji još 12 kon­ce­ra­ta u veljači. Hus nam ot­kri­va da će po­sli­je tih kon­ce­ra­ta svi­ra­ti mje­sec da­na u Ame­ri­ci i da im je pro­gram definiran do šes­tog mjeseca. Na na­še pitanje, pos­to­je li šan­se za gos­to­va­nje na ovim pros­to­ri­ma, vo­đa "Parnog valjka" kaže da je ranije bi­lo po­nu­da iz Beo­gra­da, No­vog Sa­da i Su­bo­ti­ce, ali još ni­je bi­lo vri­je­me za to, a sa­da već ima iz­gle­da da svi­ra­ju u Crnoj Go­ri ili Srbi­ji.

Po po­vrat­ku iz Ame­ri­ke, ka­ko ra­zmiš­lja Ha­sa­ne­fen­dić, "Parni valjak" će ili ući u stu­dio i sni­ma­ti no­vi stu­dij­ski al­bum, ili će sni­mi­ti dru­gi dio akus­ti­čar­ske plo­če "Bez stru­je", jer je od nje pro­šlo pet go­di­na, a izos­ta­lo je još sta­rih do­brih pje­sa­ma. Za­mo­li­li smo Hu­sa da na kra­ju raz­go­vo­ra za na­še či­ta­oce na­pra­vi izbor nje­mu naj­dražih pje­sa­ma "Parnog valjka".

- To su me mno­gi pi­ta­li u po­slje­dnje vri­je­me. Pos­to­je dva kriterija – uze­ti one pje­sme ko­je su bi­le opće pri­hva­će­ne ili na­pra­vi­ti mo­ju in­ter­nu top lis­tu, ko­ja se ne bi po­klo­pi­la sa hi­to­vi­ma, osim pje­sa­ma "Stra­ni­ca dne­vni­ka", "Mo­li­tva", "Sve još mi­ri­še na nju", "Jesen u meni". Vi­še sam se­be dao u onim pje­sma­ma ko­je su možda os­ta­le u za­peć­ku. Ne bih ot­kri­vao ko­je su to pje­sme, ne tre­ba ru­ši­ti ilu­zi­je, kaže Hus.   

Autor: Zvonko Prijović