ŽEĐ ZA NASILJEM

Nema veće radosti za naše gledaoce od susreta sa filmom koji će pokazati da je Amerika propala.

Štaviše, čak i mekani, liberalski filmovi, iz velikih studija, podgrevaju sumnju u tekovine i nadmoć Amerike. »Žeđ za nasiljem« će, u to ime, obradovati vaskoliko srpsko gledalište jer naizgled otvoreno raskopava frustracije i probleme američkog društva. Licemerno je to što bi, da neki Srbin snimi ovakav film, odmah bio proglašen za izdajnika.

Američki »izdajnik« Majkl Mur je snimio zabavan dokumentarni film čija je unikatnost u tome što sjajno funkcioniše na ekranima komercijalnih bioskopa. Žan-Lik Godar je svojevremeno rekao da dobar dokumentarni film izgleda kao igrani a dobar igrani kao dokumentarni. Mur je ispunio ovu paradigmu. Njegov dokumentarac zaista liči na igranu komediju i na planu zabavljačkih kvaliteta predstavlja izvrsno ostvarenje.

»Žeđ za nasiljem« počinje svoje istraživanje slučajem nesvakidašnjeg zločina u litltonskoj srednjoj školi Kolumbajn gde su dvojica učenika pobili svoje drugove, automatskim oružjem koje su legalno kupili u radnji i municijom koju su kupili u samoposluzi. Murov film je zabeležio autorovu odiseju, od pakla provincijskih predgrađa, preko predstavnika industrije naoružanja, medija, umetnika koji su optuženi za izazivanje nasilnog ponašanja, sve do susreta sa počasnim predsednikom Nacionalnog udruženja naoružanih – slavnim Čarltonom Hestonom, čuvenim glumcem koji je na zboru ovog udruženja, po ideji genijalnog filmotvora i podpredsednika Džona Milijusa, izgovorio da mu pušku mogu uzeti samo iz mrtvih šaka.

Problem nastaje na temeljnom planu dokumentarnosti. Mur otvoreno ističe dve tendencije – svoj levi diskurs i potrebu da bude zabavan. U tom cilju se služi kolažima bizarnih snimaka te ciničnim razgovorima sa pitoresknim predstavnicima ekstremnih stavova. U stalnom istraživanju ekstremnog stava, Mur prenebregava neke umerene stavove koji bi poveli razložnu raspravu o pitanju kulture oružja i atmosfere straha u Americi. Time istinu žrtvuje najpre zabavi a potom i svojoj ideologiji.

Konačno, čak i odgovori koje u tom tendencioznom postupku daje, ne uspevaju da ozbiljno opstruiraju negativne tendencije. Murov film je taman dovoljno zabavan i dovoljno provokativan da završi u herbarijumu plitkih provokacija kojima, u jasnom bodrijarovskom ključu, služi afirmaciji strahovlade tiranskog režima iz Bele Kuće. O tome svedoči i »oskar« kojim je američki establišment etablirao i progutao Murovo buntovništvo. Definicija neprijatelja je da je to onaj koji ti nanosi gubitke. »Žeđ za nasiljem« nikome ne nanosi gubitke, a naročito ne sistemu koji je izazvao tragediju.

I zato ovaj film nije ništa više nego celovečernja američka verzija našeg »Kulturnog nokauta«, na temu oružja i nasilja. Paradoks je u tome što je »Kulturni nokaut« nedeljni televizijski program a Murov film je najprestižniji američki dokumentarac, koji je navodno toliko važan da je dospeo i do Srbije.

Srpska pemijera »Žeđi za nasiljem« koincidira sa upokojenjem Leni Rifenštal, autora najkontroverznijih i najuticajnijih dokumentaraca, i sećanje na nju nam pokazuje koliko je ezoterija osmišljenih i konstruisanih dokumentaraca superiornija od vickastog cirkusa koji kolažira Mur. S druge strane, »Žeđ za nasiljem« je dokaz plemenite namere zlotvora da nas ućutkaju zabavom, da se i pobuna pretvori u zabavan naslov na bioskopskom repertoaru. Ako vas zanima subverzivni dokument o američkim neurozama pogledajte komediju »Bez ljutnje molim« a ako želite dobru komediju pogledajte subverzivni dokumentarac »Žeđ za nasiljem«.

Dimitrije Vojnov