XXX

Režija: Rob Koen

Uloge: Vin Dizel, Asia Arđento, Semjuel L. Džekson, Marton Sokas.

Žanr: akcija

Proizvodnja: SAD, 2002.

Distribucija: Tuck

Kritiku filma XXX ću početi, u najmanju ruku, neprofesionalno. Međutim, takav nizak start je, pre svega, nužno upozorenje za čitaoce ovog teksta i potencijalne gledaoce ovog filma. XXX nije običan akcioni film niti pretenduje da se u našoj svesti zavešta kao dva sata zabave. To je početak ambicioznog serijala. To je vrsta filma posle koga mali dečaci na putu do kuće bez prestanka ponavljaju kako će postati Vin Dizel kad porastu. Ili bar pretenduje da bude. XXX je, otpilike, vrsta filma kakav sam čitavog života želeo da vidim. Uz analizu objektivnih aduta filma se, dakle, u kritiku meša i moja subjektivna vizija. Ili san. Ukoliko je ponegde tačno pogodio moje podsvesne (i svesne) želje, mogu ga nezasluženo pohvaliti. Ukoliko je ponegde promašio tu viziju, može se desiti da budem prestrog. Zato je ovoga puta, više nego inače, važno da se sami uverite u kvalitete ovog filma.

XXX pokušava da razvije svoju ikonografiju nasuprot serijalu o agentu 007. Američki producenti su oduvek pokušavali da snime vlastiti film koji će poraziti Džejms Bonda na njegovom terenu. Serijal o Mat Helmu sa Din Martinom u tome nije uspeo ali zato Džejms Kameronove "Istinite laži" sa Arnold Švarcenegerom i Tom Kruzov lični projekat "Nemoguća misija", u režiji Brajana De Palme, svakako jesu. Uprošćeno se može reći da su oba pomenuta filma bolji Bondovi od samog izvornika iako su se od 007 namerno udaljili kroz izvesno odstupanje od zadatih parametara Flemingove proze. Vredniji među njima, "Istinite laži" pokušava da smesti akcione ekshibicije u porodični milje i da razrešenje sukoba pored poraza arapskih terorista donese i ujedinjenje ugrožene porodice. "Nemoguća misija" je pokušala da se više poigra zapletom a manje akcijom i planovima za uništenje sveta. Poslednji Bond-filmovi su takođe odstupili od zacrtanih pravila napustivši koncept elegancije i blage dekadencije naslovnog lika koji se iz tajnog agenta u fraku pretvorio u komandosa.

Tajna uspeha filma XXX se svakako može naći i u tome što je prikazan u vreme najslabijeg nastavka 007 sa Pirs Brosnanom (Svet nije dovoljan) tj. kvalitativnog pada serijala "Nemoguća misija" u drugom nastavku koji je radio akcioni mistik Džon Vu. Tako XXX popunjava prazninu do novog Bond-filma koji snima energični Novozelanđanin Li Tamahori (Bili smo ponosni ratnici) odnosno treće "Nemoguće misije" za koju glumac i producent Tom Kruz vrbuje hrabrog ali i pomalo posustalog Dejvida Finčera (Sedam).

XXX je jasna popistička varijacija na već prepoznatljivi koncept. Priča prati akrobatu (ekstremnog sportistu) i nadri-anarhistu Ksandera Kejdža koja Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) šalje u Prag da se infiltrira u čudnovatu terorističku organizaciju Anarhija 99, koju su osnovali ozlojeđeni ruski oficiri posle demobilizacije 1999. u spomen svojim palim drugovima koji su živote dali za mutnu politiku (inače, Prag je omiljena destinacija filmskih heroja poslednjih godina zbog ekonomske isplativosti realizacije filma u u Češkoj). Ksander sa anarhistima deli neustrašivost i sklonost ka raskalašnoj zabavi te uskoro biva bolje upoznat sa njihovim kriminogenim aktivnostima. U toku tajne istrage se zaljubljuje u gazdinu konkubinu Jelenu a ubrzo zatim saznaje da vođa organizacije Jorgi želi da izazove sukob svetskih razmera time što će sa jedne naročito izrađene podmornice, raketama punim otrovnog gasa gađati svetske prestonice.

Vraćamo se početku teksta i pitanju, koliko je XXX ispunio zahteve idealne postmoderne bioskopske zabave i koliko je unapredio estetiku filmova o superagentima? Donekle, ali nedovoljno.

Osnovni problem filma je u tome što je reditelj Rob Koen precenio svoje produkcione i stvaralačke moći. Produkcioni problemi se odnose na finansijska i cenzorska ograničenja. Finansijski aspekt je izražen kroz nedovoljan budžet čiji se odraz vidi u tome što su neke situacije nasilno pojednostavljene. Tako se pojavljuju akcione scene po čijem se sklopu vidi da su na brzinu snimane. Da nije reč o autorskoj nameri, govori i činjenica da u filmu postoji i jedna izvanredna akciona sekvenca lavine po kojoj se jasno vidi da angažovani autori nisu nestručni već sputani niskim budžetom. Zato ovaj film pati od sindroma nedorađenosti i nedovoljne impresivnosti. Spektakl je toliko montažno generisan da je podvučeno koliko je lažan. Određeni elementi scenografije su suviše mali i neubedljivi. Ponajviše, recimo, podmornica iz koje će biti uništen svet.

Cenzorski uticaj se ogleda u konstatntnom izneveravanju gledaočevih očekivanja. Odavno nije viđen film u kome se toliko insistira na promiskuitetu i zavođenju a da se nijednom ne vidi obnaženo telo. Takođe, uprkos visokom zbiru ispaljenih metaka, u filmu se nigde, ni najmanje, ne vidi krv, niti se vidi meso koje meci pogađaju. Politika rana bez krvi je proistekla iz serijala 007 ali u tim filmovima nema još koječega što se pojavljuje u filmu XXX. Uostalom, XXX ne mora da poštuje tuđu tradiciju. On uspostavlja svoja pravila igra. Postavivši ih ovako kukavički pretenduje da se ubrzo izgubi kao prolazna pojava jedne neslavne filmske ere.

Glavnotokovska bioskopska zabava nikada nije bila medij u kome autor može elaborirati golotinju i krvoproliće. Ali bez ovih pratećih sadržaja filmovi deluju lažno. Pritom, izbegavnje prikaza seksa i nasilja nije samo odbrana lažnog morala već i anesteziranje čitave nacije. Naime, sociološka istraživanja pokazuju da nasiljem i seksom obiluju filmovi iz društava u kojima postoje snažne tenzije. Očigledno je da kreatori američke kulturne politike smatraju da će se tenzije prikriti ukoliko se ublaže dela proistekla iz raslojenog društva. Ili je možda naša situacija toliko napeta da više ne razumemo kulturne proizvode mirnijih, spokojnijih, zajednica.

Reditelj Rob Koen je donekle bio zanimljiv kao producent tokom osamdesetih i staromodni zanatlija početkom devedesetih. Najveći uspeh ostvaruje svojim najslabijim filmom "Paklene ulice" koji je u komercijalnom smislu obeležio prošlu sezonu. Ovaj iznenadni hit i spontani plagijat remek-dela "Zločin na talasima" Ketrin Bajglou, jednog od najvećih filmova svih vremena, je zaokružio glumačku ikonu Vin Dizela i definisao Koena kao čoveka koji u Holivudu najbolje režira ovog akcionog heroja. Kao da su svi odjednom zaboravili prvi Dizelov akcioni hit "Tamna planeta" koji je režirao čuveni scenarista Dejvid Tvohi. Međutim, konstatacija da je Koen vrhunski reditelj za Dizela je ne samo površna već u nju ne veruju ni vrhunski holivudski moguli. Ključ njegove atraktivnosti za studije je tome što se on jedini poduhvata ambicioznog projekta sa neadekvatnim budžetom i kratkim rokovima čime pokazuje da se na snimanju zadovoljava malim.

Scenario, uspešnog pisca neukusnih omladinskih komedija Rič Vilksa, je rutinski napisan po matrici Bond-filmova sa obaveznom uvodnom scenom koja započinje slučaj i završnicom u kojoj agent u društvu svoje nove ljubavi ignoriše vapaje pretpostavljenih. Ali, tekst je rutinski na jedan sasvim prijatan način i mogao je poslužiti za izgradnju jedne sasvim solidne letnje premijere. Pa ipak, Vilksov scenario nije glavni adut filma XXX. Glavni aduti su dizajn i glumci. Direktor fotografije je iskusni Din Semler koji je slici dao patinu čime digitalizovani sadržaj približava očekivanoj boji snimka na traci. Scenografija maksimalno koristi arhitektonsku raskoš Praga. Izazovne kostime je oblikovala Sonja Milković-Hejs, koja se proslavila briljantnim dizajnom odela u remek-delu "Blejd". U takvoj vizuelnoj atmosferi, glumci dobijaju naročit šarm. Vin Dizel zaista liči na uzbudljivog akcionog heroja. Ne samo zbog fizičkih i glasovnih predispozicija već i zbog urođenog magnetizma i inteligencije potvrđene radom u alternativnom teatru i nezavisnoj, niskobudžetnoj kinematografiji. Ulogu Jelene je ništa manje nego savršeno odigrala Asia Arđento, kći genijalnog italijanskog horor autora Dario Arđenta -  jedna od retkih savremenih glumica čija je persona dovoljno jaka da se odmerava sa Dizelovom. Senjuel L. Džekson precizno igra NSA operativca Gibonsa i u naizgled jednostavnoj ulozi ispunjava težak zadatak-stvara lik koji ima sasvim uverljiv autoritet nad nepripitomljenim Ksander Kejdžom. Marton Sokas iz "Gospodara prstenova" požrtvovano igra zlog Jorgija i daje mu harizmu dostojnog nemezisa.

Uprkos izostanku vrhunskih akcionih inscenacija (izuzev lavine), XXX deluje energično zbog tempa montaže i agresivne upotrebe muzike. Muzika je u ovom filmu jedinstveno upotrebljena pošto se instrumentali koriste manje pa se atmosfera stvara i podiže kroz snažne rokenrol (nu-metal) pesme čime se film suptilno uvlači pod kožu fanovima služeći se najotvorenijim i najdostupnijim sugerisanjem da se u sali zbiva nešto zabavno.

XXX-ov distributer, Tuck, je pre nekoliko meseci imao jedan abortirani film, "Rolerbol" Džona MekTirnana, jednog od najvećih živih autora. Srpski distributer ga je, kao i američki, marginalizovao zato što je imao teškoće u produkciji (nedostatak novca) i bio je iskasapljen od strane cenzure. Da se ne lažemo, XXX je tu negde oko nivoa "Rolerbola" samo što je došao sa boljim publicitetom. »Rolerbolov" problem je bio u tome što MekTirnanu nisu dozvolili da snimi ono što je zamislio. XXX-ov problem je u tome što nije onakav kakvim ga predstavljaju. Marketing nas ubeđuje da je to snažan, čvrst, buntovnički, stripovski, MTV derivat 007-mitologije koji reformiše Bonda onoliko koliko se razlikuju britanski agent u smokingu i raspojasani surfer. Ali, zapravo, umesto svega toga, dobijamo bučne, izdvojene sastojke koji čekaju nekog drugog reditelja da ih valjano sklopi u celinu koja će zadovoljiti iskusnije i zahtevnije ljubitelje žanra.

Dimitrije Vojnov