LJUBAV, VERA, NADA

Treći nastavak »Terminatora« je usledio posle dvanaest godina čekanja tokom kojih je sasvim izvetrio prvobitni potencijal ovog događaja. Naime, kako je vreme prolazilo, »Teminatori« su okoštali u Panteonu najvećih ostvarenja sedme umetnosti, tako da se javnost uljuljkala u verovanju da je svaki potencijalni nastavak blasfemija. U tome je znatno pomogao i stav Džejmsa Kamerona, autora cele mitologije koji je svoj umor od holivudske produkcije preneo u opore komentare o serijalu.

Teorija o blasfemiji je ne samo tačna već i aksiomatska jer je teško očekivati da iko dostigne domet Kameronovih filmova. Ne samo zbog toga što su oni, po sebi, neprevaziđeni, već zbog toga što je svaki od tih filmova izvršio revoluciju u Holivudu. Izvornik, snimljen za šest miliona dolara je napravio revoluciju u niskobudžetnom naučnofantastičnom i akcionom filmu. Po prvi put je ostvaren takav organski pristup akciji i takva integracija neo-mita u eksploatacijski film. Nastavak je prvi projekat ikada sa devetocifrenim budžetom, revolucionarni spoj spektakularne žive slike i kompjuterske animacije i jedan od najinteligentnije osmišljenih nastavaka u istoriji filma.

Naime, Kameron je poznat po tome što je snimio dva najznačajnija nastavka u istoriji filma, »Osmi putnik 2« i »Terminator 2: Sudnji dan«. Suštinski kvalitet tih filmova je u tome što je Kameron inteligentno analizirao uspešne strane originala i vrlo jasno je definisao koncept nastavka u odnosu na original.

Dok je prvi »Terminator« bio neomitska reakcionarna lumpen bajka o starozavetnom strahu od mašina, akcioni film sa horor saspensom i naučnofantastičnom premisom, nastavak je bio novozavetna interpretacija iste priče u kojoj potomci nalaze nadu za spas u pravilnoj (ali ne i sentimentalnoj) upotrebi mašina, i uče da praštaju ljudima.

Treći deo se snima u prokleto doba, kada Holivud lagano kliza u ambis. A opet, izlazi 2003. godine koja je već posle šest meseci najjača sezona od, neprevaziđene, 1999. godine. Za prave filmske vitezove poput Džejms Kamerona, Džona MekTirnana i Pola Verhovena je ponovo došlo vreme da ubijaju Zmaja i »Terminator 3« je morao poslužiti kao znak da nema više milosti za mediokritete, da im gnev gledalaca preti.

A takvu diverziju najbolje mogu sprovesti producenti Mario Kasar i Endrju Vajna, velikani Džoel Silverovog kalibra, koji, za razliku od sadašnjeg »Vornerovog« saigrača, nikada nisu producirali nešto što nije iole zanimljivo. Njihov veliki povratak je prošlogodišnja akciona komedija »Ja-Špijun« Beti Tomas, izuzetno kompleksno ostvarenje kome je slaba inscenacija akcionih prizora uskratila širu komunikativnost. A pre Kasarovog bankrotstva su, zajedno i pojedinačno, proizveli naslove poput »Anđeoskog srca«, »Totalnog opoziva«, »Niskih strasti« i »Terminatora 2«. Iza njih ne samo da stoji kvalitet već i trgovačka spoznaja da za pravu zaradu vredi uložiti pravi trud. Zato je »T-3« snimljen krajnje nekonvencionalnim putem i lišen je usluga najsvežijih holivudskih atrakcija.

Naime, film je prvobitno nuđen Kameronu. Posle njegovog odbijanja za mesto reditelja konkurušu Ridli Skot, Dejvid Finčer, Kristijan Duguaj i Džon MekTirnan. Na kraju, film dobija Džonatan Mostou, relativno nenametljivi zanatlija koji je iza sebe ostavio solidan hičkokovski triler »Nervni slom« i slab podmornički film »Podmornica U-571«.

Iste teškoće je pretrpeo i scenario na kome je prvo radio Tedi Sarafian, usahla B-atrakcija iz devedesetih, sin čuvenog B-autora Ričarda Si. Sarafiana i brat B-reditelja Derana Sarafiana. Zatim su njegov tekst preradili Majkl Feris i Džon Brankato, solidni profesionalci iza kojih su ostali filmovi »Mreža« i »Igra«.

Svi angažovani ljudi su, nesporno, sasvim izvan žiže holivudskih zbivanja i nikako ne spadaju među najtraktivnije savremene autore.

A “T-3” je remek-delo.

Priča je dosledna formalnom zadatku koji ispunjava svaki film ovog serijala. Ljudi i mašine su zaratili. Mašine su istrebile veći deo čovečanstva i šačica preostalih ljudi uspešno pruža otpor. Štaviše ljudi uspevaju da pobede mašine. Pred sam slom svoje vladavine, mašine kreiraju vremeplov i u prošlost šalju robota-atentatora da likvidira budućeg vođu čovečanstva čije je nadahnuće dovelo do pobede. “T-3” se kao i prva dva nastavka bavi variranjem iste priče. Meta je Džon Konor, sada dvadesetpetogodišnjak koji živi kao pustinjak kako bi izbegao potpadanje pod kontrolu mašina i njihovu evidenciju. Ovoga puta, mašine šalju T-X, unapređenog robota od tečnog metala sa dominantno ženskim dizajnom i sposobnošću da kontroliše mašine dok ljudi šalju zastarelog robota T-101 poznatog iz ranijih filmova.

“T-3” je remek-delo čiji sjaj senči to što su izvorni “Terminatori” zaista neprevaziđeni filmovi. Dakle, ni “T-3” ih ne može prevazići. Ali sasvim lagano može stati u ravan većine akcione produkcije a naročito uz rame sa najboljim akcionim nastavcima poput “Umri muški 2 i 3”.

Za razliku od prvog filma, “T-3” nije moćna inokosna najava velikog autora koji iz geta niskobudžetne akcije prekraja filmski jezik. Niti je reč o filmu poput “T-2” gde autor u punoj snazi prepričava staru ideju sa neodoljivom energijom i renovira filmski jezik i bioskopska očekivanja. “T-3” je naprosto nastavak koji ne kompromituje preteče već nastavlja njihova dostignuća, iako ne ostavlja nijedno vlastito. Ali, i nastavljanje njihovih dostignuća je dovoljno.

Priča je beskompromisna, i legitimna je u odnosu na sklop događaja unutar serijala. Jedino što nedostaje “T-3” je bogatiji ideološki podtekst ispod sklopa događaja. Čini se da je grč nastavljanja serijala, na nivou pripovedačkih manifestacija zagušio sposobnost autora da proširi ideološko delovanje ranijih nastavaka. Nema više pionirske doseljeničke paranoje u atmosferi trke za naoružanjem, kao u “Terminatoru”. Nema više iste paranoje propuštene kroz filter rokenrol otpora prema autoritetima koje personifikuje mimetski robot od tečnog metala (njegov dominantni lik je policajac), kao u “T-2”. “T-3” ostavlja samo neke od bazičnih ideoloških pretpostavki o sukobu pojedinca i sistema, nepoverenju u vojnoindustrijski kompleks i organske pretpostavke o nastavljanju vrste, no ipak ne ulazi u neka vlastita istraživanja.

Pre svega, “T-3” je veliki formalni povratak akcionog SFa. Džonatan Mostou je sa ovim filmom baš poentirao. Očigledno je Mostou lišen oportunizma i zna da ovakve stvari moraju OZBILJNO da se rade. Film, recimo, ne donosi neke naročite tehničke inovacije ali košta 175 miliona. Zato što je ozbiljno realizovan.

Nema previše digitalnih efekata koji uglavnom ubijaju uverljivost prizora u korist finansijske uštede pri realizaciji raznih atrakcija. A i tamo gde ih ima su kombinovani sa realnim objektima. Akcione situacije su ambiciozno postavljene i raskošno zabeležene, te bezmalo bez greške izmontirane.

Mostou nije inspirisan akcioni autor per se, ali radi po pravilima koja su postavili stari uzori. Onako kako su filmove radili geniji koji su probijali budžete za razliku od oportunih savremenih službenika studija koji su spremni da žrtvuju film znajući da većina publike ne prepoznaje finese koje razlikuju puku informaciju od stilski konsekventnog filmskog jezika.

Ipak, “T-3” zadržava i nešto autentično. Naime, dok je prvi film bio najava izvanrednog autora a drugi oblikovanje jedne epohe, treći donosi patinu luzerstva, proisteklu iz umešanosti opisanih autora. Za razliku od ljudi koji inače rade blokbastere, Mostou, Sarafian, Feris, Brankato i Švarceneger odnosno Kasar i Vajna imaju mnogo da izgube. Oni snimaju skup film plivajući uzvodno. Oni izbegavaju trendovska imena i efekte. Oni prave nastavak kvintesencijalnih ostvarenja. I zato se ispod spoljašnje atrakcije “T-3” vidi jedan autorski, interni holivudski špageti vestern u kome su naši junaci pobedili. Štaviše, ne samo da su Mostou i ekipa pobedili mondenske autore, već su Kasar i Vajna pobedili industriju snimivši film koji je gotovo u potpunosti finansiran neholivudskim novcem. Holivudska etiketa je dospela na film zahvaljujući tome što su studiji otkupili prava za distribuciju! Tako da je “T-3” zapravo veliki nezavisni film. Na više nivoa.

Mostou nije genije i “T-3” nije film u kome on piše pravila poput Kamerona. Nema on znanja i talenta za tu vrstu inovacije. On je, u najboljem značinu tog termina, nenametljiv reditelj. Iako “T-3” impresionira, ne zanima nas šta Mostou sprema sledece. Ali, ovo je odradio odlično. Dakle, oko Mostoua nije toliko zanimljivo šta će raditi sledeće već je uzbudljiva nesavladiva potreba da se “T-3” gleda više puta.

Bilo je puno klopki ali Kasar i Vajna su se izvukli. Priznanje za to im je odao i sam Džejms Kameron koji je u izjavi za BBC priznao da je pomalo priželjkivao da “T-3” bude slab, da ga je film opovrgao i da čestita Mostou na obavljenom poslu.

Najveći dobitnik, uz Kasara i Vajnu, koji su se vratili u velikom stilu, je i Arnold Švarceneger. Naime, Švarceneger godinama nije imao hit, a u poslednje vreme je dočekao čak i da njegovi filmovi ne dostižu osmocifrenu zaradu. Sa “T-3” se vratio. Doduše, ne u prevelikom stilu. Njegova karijera je doživela najveći uspon kada je “brend” Švarceneger značio da će ukupan paket krunisan njegovom glumom biti vrhunski. Ne smemo zaboraviti da su Švarcenegerovi filmovi poput “Konana varvarina”, “Terminatora”, “Predatora”, “Totalnog opoziva” i “T-2” oblikovali savremeni bioskopski izraz i da su njihovi reditelji i scenaristi bili najveći inovatori. Imenitelj i najočitija karika svih tih dostignuća je bio Švarceneger. Njegov pad nastupa kada posle inteligentnog i hrabrog filma “Poslednji akcioni heroj” odlučuje da radi sigurne zarade eksploatiše jednostavnu formulu. “T-3” je povratak na noge posle serije nokauta. Problem je u tome što će tek autentični uspeh sa novim materijalom potvrditi da se Švarceneger zaista vratio. Ne smemo zaboraviti činjenicu da je Švarcneger simpatizer Republikanske stranke, i da će njegovom povratku, pored administracije i politike Buša Juniora, znatno pomoći i atmosfera koju indukuje to političko opredeljenje. Švarcenger je za Republikance ono što je Tom Henks bio za Demokrate.

“T-3” je iznenađujuće daleko od blasfemije. Štaviše, površnom pogledu bi mogao ličiti i na najbolji film u serijalu. To je beskompromisan pokušaj ponavljanja svih najmoćnijih manifestacija prva dva filma. To je film koji nije prošao kastraciju u procesu predpremijernih projekcija. To je bestidna toboganska zabava starog kova. To je film koji menja život klincima. To je, do 10. jula 2003., najbolji film sezone. Autori su učinili sve što treba. Odajte im poštovanje odlaskom u bioskop. Zvuči surovo, ali sada su cifre jedini način kojim gledaoci iskazuju svoj utisak holivudskim studijima.

Dimitrije Vojnov