Novi film oskarovca Pavela Lungina »Tajkun« definitivno nije najkvaliteniji film na trenutnom bioskopskom repertoaru. Međutim, svakako je najintrigantiji za publiku koja želi da u filmu vidi nešto izvan čistog estetskog uživanja. Lungin je snimio savršen film za tu vrtu publike jer mu je film bezmalo sasvim lišen estetskih vrednosti.
»Tajkun« je, po nekim pretpostavkama, finansiran kao pokušaj ruskog tajkuna Borisa Berezovskog da se reafirmiše u ruskoj javnosti, koja ga je prognala pod optužbom da je kriminalac koji se obogatio putem mahinacija. Takva priča automatski mora uzbuditi našu javnost. Ne samo zato što su u našoj zajednici još uvek najveći autoriteti oni koji su se obogatili na enigmatičan način već i zato što su neki od najvećih srpskih bogataša svoje glavno bogatstvo stekli u bivšem SSSR, pa je zanimljivo videti s kim su sarađivali.
Glavni junak filma Platon Makovski (alter-ego Berezovskog) je prikazan kao simpatični prevarant koji se obogatio uviđanjem rupa u socijalističkom zakonodavstvu. Na putu do ogromne finansijeke i medijske imperije on sarađuje sa pokvarenim aparatčicima, mističnim tatarskim uterivačima, avganistanskim veteranima, te gubernatorima bivše republike koja postaje Platova banana-republika,...
Čak ni film postavljen kao apologija sumnjivog kapitala, ne može da negira da su metodi bogaćenja bili krajnje neobični i van zakonskih tokova. Međutim, Lungin nekako uvek uspeva da pljačku predstavi kao trijumf lukavog pojedinca nad tromom i korumpiranom državom uporno prenebregavajući pošten svet koji je tom prilikom opljačkan i ponižen. Na tom putu on želi da se osloni na američku tradiciju anti-junaka pljačkaša, poput Boni i Klajd ili Buč Kasidija i Sandens Kida. Problem je u tome što su ovi poznati junaci bili pljačkaši banaka a Lungin pravi film o ljudima koji osnivaju banke da bi pljačkali narod.
Dakle, reč je o duboko nemoralnom filmu koji Lungina, svojevremeno gosta našeg grada, lišava bilo kakvog etičkog poverenja. Ipak, »Tajkun« daje neku vrstu kredibiliteta Berezovskom, i njemu sličnima, jer za razliku od naših tajkuna, oni bar pokušavaju da objasne kako su se obogatili. I u tu svrhu ulažnu novac u proizvodnju filmova. Štaviše, perverzna apologija velikog i neoprostivog kriminala u »Tajkunu« pokazuje koliko je svest bivših Sovjeta zaostala posle svih decenija raznih diktatura. Autori ovog filma ozbiljno računaju da gledaoci više ni nemaju problem sa time što ih neko pljačka i teroriše već samo žele da ih pljačka simpatičniji oligarh.
Van koncepta istorijske razglednice, »Tajkun« ne vredi mnogo, kao ni ostali Lunginovi filmovi. Naime, Lungin se specijalizovao da uz Končalovskog i Mihalkova bude ruski izvozni reditelj. Nažalost, on je manje talentovan od svojih zemljaka a kamoli od autora iz zemalja gde pokušavaju da izvezu njegov rad.
Režija je troma, jedva informativna, tek da se vidi šta rade i čuje šta govore. U svakom smislu je lišena autorskog pečata. Neke situacije su nedosledno stilizovane i film često kliza u neobične digresije koje sasvim razbijaju iluziju. Jedini doprinos koji se u filmu mora pohvaliti su glumci koji zaista harizmatično i samouvereno predstavljaju likove. Među njima se izdvaja
Levani Oušaneišvili, koji već odavno radi u Holivudu i nedavno je briljirao u Spajk Lijevom odličnom filmu «25. sat».«Tajkun»
može pobrati simpatije naše publike tradicionalno naklojene ruskom filmu, bez obzira na kvalitet. Ipak ideološka krinka se mora pažljivo svlačiti sa filma jer se iza cele stvari krije dubok nemoral. No, možda tradicionalno oportuna ljubav za sve što je rusko doda poneke subjektivne kvalitete ovom neobičnom i prljavom filmu. Uostalom, oduševljenje negativcima je i srpski specijalitet - najveći Nušićevi heroji su bili negativci, kao što su i Pavićeve serije dovele pokvarenost likova do nivoa vrhunskog koncepta. I zato budite obazrivi, »Tajkun« je zavodljiv film o nečemu znatno ozbiljnijem i tu se odluke moraju donositi bez rusofilije i oduševljenja za dramska dostignuća RTS.Dimitrije Vojnov