SPAJDERMEN

Spider-Man

Režija: Sem Rejmi

Uloge: Toubi Megvajer, Viljem Defo, Kirtsten Danst, Klif Robertson, Rouzmeri Heris, Brus Kempbel.

Žanr: neplanirana melodrama

Proizvodnja: 2002, SAD

Distribucija: Tuck

Ekranizacija čuvenog »Marvelovog« stripa »Spajdermen« je, uz drugu epizodu »Ratova zvezda« verovatno najnaglašeniji filmski projekat u 2002. godini. Takav status je i očekivan pošto je reč o filmskoj adaptaciji jednog od masovno praćenih superheroja za koju su se godinama borili razni studiji i autori.

Kao i sa svakom  toliko razmatranom bioskopskom adaptacijom, tako i sa »Spajdermenom«, postoje razni stavovi i polemike u kojima se tumače moguća usmerenja filma. Većima poklonika stripa i filmofila se slaže da bi prava ekranizacija »Spajdermena« bila ona koju je pripremao Džejms Kameron još tokom osamdeseteih. Kameron je tada osmislio vrlo ambiciozan projekat i obećao je ulogu svom omiljenom glumcu Majkl Binu sa kojim je radio »Terminator« i »Osmi putnik 2«. Uprkos tome što je Kameron uložio svoj golemi ugled u ovu zamisao, tada poslovno nokautirani izdavač stripa nije regulisao prava za snimanje filma. Vreme je prošlo, Majkl Bin je ostario i prešao u B-produkciju, a Kameron je postao suviše vezan za studio »Foks« da bi snimao film za »Soni« koji je otkupio prava.

Strip o mladiću Piteru Parkeru koji usled ujeda pauka stiče nadljudske moći je oduvek smatran za primer očigledne zloupotrebe puberteta kroz koji prolaze potencijalni čitaoci. Naime, još od grčke mitologije, heroji potiču iz neke vrste aristokratije. Uostalom, i sami imamo primer mita o Kraljeviću Marku koji je proistekao iz manipulacije istorijskim činjenicama. Pa ipak, i bezmalo imaginarni Kraljević Marko je aristokrata – heroj po rođenju. Piter Parker je simbol buržoaske revolucije, običan mladić koji posle ujeda pauka postaje nadmoćan. Kreatori Spajdermena, Sten Li i Stiv Ditko, verovatno nisu imali Marksa na umu, kada su stvarali Parkera. Želeli su da naprave heroja koji ima isto poreklo kao i čitalac i zapravo podilazi frustracijama svakodnevnih tinejdžera koji čekaju da i njihove tegobe odrastanja, komunikacije sa suprotnim polom i društvenih ograničenja odagna ujed pauka.

Spajdermen je stoga i u okvirima superherojske mitologije neka vrsta autsajdera zato što njegova svojstva ne proističu iz plemenitosti roda. Zato ga i nema u tipičnim mitskim jednačinama pop-kulture poput dvojstva Betmena i Supermena, Miki Mausa i Duška Dugouška ili pak »Bitlsa« i »Stounsa«. Iz ovakve geneze lika se nameće zaključak da je Spajdermenova ikonografija vrlo plitka i da sama po sebi ne nudi potencijal snažnog neo-mita koji može poslužiti recipijentu kao matrica za tumačenje života.

Savremena era filmova o superherojima počinje »Supermenom« ričarda Donera iz 1978. godine. Ovaj film je konceptualno i ideološki danas sasvim prevaziđen pošto se retko ko više uzbuđuje gledajući neuništivog došljaka sa Kriptona. Staviše, savremeni strip autori stalno problematizuju Supermena i često ga prikazuju kao negativca i neinteligenta. Donerov film je, međutim, postavio solidan zanatski i komercijalni osnov za tretman superheroja u promenljivoj holivudskoj klimi. Drugi film – međaš za početka epohe je »Konan varvarin« Džona Milijusa iz 1982., koji je inspirisan i »Marvelovim« stripom i Haaurdovom prozom. Uspeh »Supermena« i integracija izdavačke kuće DC (Betmen, Supermen) sa »Vornerom« je izbacila »Marvel« sa filmske mape.  Dok je »Marvel« bio skrajnut u vode B-produkcije gde je na svaki getoizovani uspeh poput Mark Goldblatovog »Egzekutora« dolazio po jedan sramotni film tipa »Kapetana Amerike« Alberta Pjuna (sniman u Dubrovniku, jednu od uloga igra Relja Bašić), DC i »Vorner« su  upropastili podžanr netaktičnim nastavcima »Supermena«. Pa ipak, DC i »Vorner« se dočekuju na noge 1988.godine kada vizionar Tim Batron snima inovativni »Betmen« čime se ponovo uvode samosvojni autori u svet stripovskih keranizacija. Taj tok dopstiže svoj vrhunac u  i ušće u Bartonovom  »Povratku Betmena« iz 1992.godine. Sledi pad. 1998.godine Stiven Norington snima revolucionarnu ekranizaciju »Marvelovog« stripa »Blejd« u kojoj na savršen način utapa superheroje u hiperrealno okruženje. Zatim sledi »Matriks« Braće Vahovski iz 1999. u kome se na jedan sasvim nov način revitalizuje koncept superherojstva i pravi se otklon u odnosu na ljude u trikoima, sa plaštovima. 2000. godine Brajan Singer snima »X-Men« gde pokušava da najbanalniji »Marvelov« strip pretvori u društveni iskaz o segregaciji. 2002. godine meksički genije Giljermo Del Toro snima »Blejda 2« gde utire put radikalnijim stripovskim zahvatima na velikom ekranu.

»Spajdermen« u ovoj galeriji stoji kao dinosaurus, ostvarenje koje srlja u vlastitu propast ne osvrćući se na tuđa ,izuzetno, bitna dostignuća. Po svemu sudeći se radi o strateškom holivudskom projektu – filmu koji mora da se dopadne velikom broju ljudi, da ne uvredi fanove, da ostane dovoljno otvoren za potencijalne nastavke. Zato su se autori više obazirali na poslovne prognoze nego na snimanje filma.

Holivudski horor je upropašćen posle uspeha duhovitog remek- dela »Vrisak« koje je započelo čitavu bujicu epigona čiju je suštinu činila tinejdžerska komedija sa ublaženim scenama klanja. »Spajdermen« je uvod u slično truljenje filma o superherojima. Naime, umesto stripovske akcije koju motiviše melodrama, gledamo trapavu melodramu sa povremenim scenama digitalizovane akcije.

Izuzev ovog suštinskog problema, sklop događaja u scenariju koji su napisali eminentni plaćenik Dejvid Koep, stručnjak za dijaloge Skot Rozenberg i konzervativni zanatlija Alvin Sardžent manje-više ima smisla. Problem je intonacija unutar samih scena. Naime, uvodni film serijala se mora vezati za prvu epizodu stripa. Međutim, dijalozi među likovima ne smeju biti toliko nevešti i prerečeni. Scenaristička obrada svake situacije je problemetična i time ne samo da degradira izvorni strip već i suptilno osmišljen obrt na kraju filma.

Lik Meri Džejn je izneveren u odnosu na strip. Crtana verzija te junakinje je bila zbunjena tinejdžerka koja tek posle Parkerove transformacije u Spajdermena otkriva kakvog je mladića zanemarivala. Film uvodi motiv njenog oca alkoholičara i u jednom momentu je čak prikazuje i kao stripovsku repliku Stankovićeve »Koštane« - devojke za kojom sinovi lude, bogati očevi je preziru zbog njenog niskog porekla i nedostojnog zaposlenja u kafani, dok ona koristi svoju zavodljivost kako bi se održala u društvu. Bizarno.

Glumačka ostvarenja su omča na vratu filma. Već je angažovanje Toubi Megvajera izuzetno kontraverzan potez pošto je reč o američkoj varijanti Slavka Štimca. Megvajer se, naime, specijalizovao za uloge nepopravljivo metiljavih, čednih, provincijalaca koji u svakom filmu gube nevinost. Kao takav, Megvajer funkcioniše u samo jednoj deonici filma ali ne uspeva da se pretvori u snažnog momka kada lik Piter Parkera ojača. Srećna okolnost je da Spajdermenova maska pokriva lice tako da su uglavnom izbegnute salve neplaniranog smeha na prizor nespretnog Megvajera u trikou.

Viljem Defo neinspirisano isporučuje ulogu Zelenog Goblina koja je prvobitno bila namenjena Džonu Malkoviču. U situacijama racionalne komunikacije, Defo rutinski igra Normana Ozborna, bogataša koga je vlastiti ekperiment pretvorio u supernegativca zelenog Goblina. Problem su grubo režirane scene Ozbornovog rastrojstva u kojima čak ni pouzdani Defo nije uspeo da se snađe.

Najveća krivica za neuspeh filma ipak pripada reditelju Sem Rejmiju. Srca filmofila se kidaju zbog činjenice da je Sem Rejmi, barbarogenije iz američke provincije, autor iza koga stoje remek-dela »Zli mrtvaci« (trilogija), »Talas zločina«, »Darkmen« i »Brzi i mrtvi«, morao da odraste. Odrastanje autora koji su se proslavili lepršavim žanrovskim ekshibicijama je obično vrlo bolno za gledaoce. Primer za to je Stiven Spilberg, reditelj koji je potpisao maestralne »Ralje« i »Indijanu Džonsa«. Svi njegovi intelektualni i socijalno angažovani filmovi potom su bili gotovo nepodnošljivi. Rejmijev pokušaj osećajnosti, upitanosti i angažmana je još bolniji pošto nije obrazovan kao Spilberg. Iz današnje perspektive, naročito posle »Spajdermena«, Kameronov »Titanik« deluje kao relativno častan primer neumerene ozbiljnosti koju donose godine.

Najbudalastiju melodramu u »Spajdermenu«, Rejmi još pojačava. Vrlo ozbiljno podvlači groteskno patetične emocije. Pokušava da istakne neumeren prikaz Parkerovog puberteta u pokušaju da »Spajdermen« plasira kao životni vodič. Takav postupak dodatno degradira film. Nedostatak suptilnosti je bio adut u ranijim Rejmijevim žanrovskim eksperimentima. Međutim, takva agresivnost nema smisla na projektu gde autor igra na mnogo većem terenu.

Na nivou inscenacije, Rejmi nije napravio film koji će se nadovezati na vizuelni žar njegovih ranijih ostvarenja. Nema inventivnosti a poneke situacije (Meri Džejn na kiši) su vulgarne. Akcija je retka, snimljena je kompetentno, sa prejakom upotrebom digitalne animacije. U odnosu na scenario i opštu intonaciju glume, film čak izgleda i glatko tako da bez većih smetnji kliza kroz svest gledalaca. 

Najpotresniji nedostatak ovog filma je u tome što navedeni problemi nisu nikakvo usiljeno kritičarsko tumačenje već vidljivo svojstvo Rejmijevog promašaja. Postavlja se pitanje, da li zaista u Americi postoji auditorijum koji ovo može da podnese i doživi kao zadovoljavajuću zabavu. Ako postoji, što ćemo otkriti tek kada obični gledaoci stave svoje komentare na Internet, onda je Amerika zaista otišla dođavola. Onda u Americi zaista više ne postoji relevantan broj građana koji ima bilo kakvu vrstu estetskog kompasa već samo pristanak da budu uterani u bioskopske sale koje su studiji pretvorili u torove za otimanje novca. Onda u Americi više nema ljuid koji vode računa o tome kako se tretiraju osnovna obeležja aemriočke moći, pop – kultura i Holivud.

Postoje stavovi da je Holivud zapravo veći od Amerike i da je istorija SAD u stvari istorija Holivuda. Te teorija ima smisla pošto je u globalnim tokovima informacija, Holivud zaista glavni parametar. Čak i kod nas, veći deo omladine bolje poznaje Njujork nego Beograd. Zato što gleda filmove. »Spajdermen« je glomazan udar na Holivud, ono što je 11. septembar bio za Njujork. Ukoliko niko ne primeti dimenzije ovog loma, znači da je Holivud uveliko anesteziran i da neće ni primetiti svoje potonuće.

Što se nekakvog banalnog doživljaja filma tiče. »Spajdermen« je film – događaj koji je u našoj javnosti već proglašen za prvorazredno socijalno iskustvo u kome svojstva filma nisu na prvom mestu. Nadam se samo da će naša publika pokazati otpor prema marketingu i da će za mesec dana napuniti sale kada u Beograd stigne pravi superherojski film »Blejd 2« Giljermo Del Tora. Ukoliko tako ne bude, ako »Spajdermen« bude imao više gledalaca nego »TT Sindrom« onda ne treba da se pitamo ko nam je kriv i zašto nam je kultura propala.

Dimitrije Vojnov