SLON

»Slon« Gasa Van Senta nije svakodnevni promašaj kakav se često može sresti. Reč je o nesvakidašnjem autorskom spoticanju koje ni u kakvoj jednačini ne bi smelo da doživi ozbiljan uspeh. Kanske nagrade su odlazile raznim filmovima, od kojih mnogi nisu vredeli. Ipak, »Slon« je do te mere nezreo, neinteligentan i neprivlačan da čak i nije razlog više da se razruši lažni autoritet ovog festivala. »Slon« je, sam za sebe, dovoljan razlog da se odustane od kanskog prestiža.

Pali anđeo je Gas Van Sent. Reditelj koji je među prvima definisao ikonografiju generacije X, praktično najavljujći glumce poput River Finiksa, Met Dilona, Kianu Rivsa ili Ume Turman. Njegova rana faza je obeležena izraženim osvrtanjem na manjinska seksualna opredeljenja i nove interpretacije priča sa margine. Sve negde do 1994. je Van Sent držao prst na pulsu mlade publike i slovio je za kredibilnog autora. Izašavši iz te faze, on snima svoj najsuperiorniji film »Spremna na sve« u kome do krajnje granice podvlači fatalnost Nikol Kidman. Potom ulazi u mejnstrim sa filmom »Dobri Vil Hanting« koji je lansirao Meta Dejmona i Bena Afleka. Njegovi potonji mejnstrim pokušaji poput eksperimentalnog rimejka Hičkokovog »Psiha« ili neformalnog rimejka »Vila Hantinga«-»Tražeći Forestera« bude grižu savesti. Kao reakciju, u paketu snima dva pretenciozna filma, negledljivi »Geri« i »Slon«, koji je pred nama.

Povratak pretencioznoj i angažovanoj alternativi suočava Van Senta sa činjenicom da je generacija kojoj se obraćao na zalasku a da više nema magnetizma kojim bi inicirao nove sledbenike. Zato je svoje najsvežije filmove usmerio prema najjalovijoj struji festivalske publike, angažovanim pseudo-intelektualcima koji vole da svoju ekonomsku sigurnost osveže prikazima tuđe bede, bolesti i gneva.

»Slon« je priča o masakru u američkoj srednjoj školi, o ispraznom životu američke omladine i medijskim paradigmama koje ih navode na zločin. Van Sent se odabirom ovakve teme nadovezuje na čitav trend ostvarenja koja se zgražavaju nad stanjem američke srednjoškolske populacije. Već smo videli Majkl Murovu »Žeđ za nasiljem« i Leri Klarkov triptih »Delinkventi«-»Siledžija«-»Ken Park« u kome je objedinjena transverzala Njujork – Majami – Kalifornija, gledaćemo »Trinaest« Ketrin Hardvik, dakle krvava grudva provokativnog masakra u Kolumbajnu je napravila lavinu filmova.

Svi navedeni filmovi su superiorniji od Van Sentovog. Naročito Klarkovi pošto se čini da on najbolje ume da prikaže i definiše probleme mladih Amerikanaca. Najverovatnije zato što im prilazi sa mladalačkom naivnošću, te uspeva da ih naglasi no ne i da ponudi rešenje. Van Sent se danas prema mladima odnosi sa prezirom. Čudi se nad njihovom površnošću i naivnošću. I zato njegov »Slon« stoji kao jedinstven primer u istoriji umetnosti čiji je razvoj, u većini slučajeva, podstaknut raznim oblicima pobune protiv autoriteta. Ovde imamo redak slučaj ozbiljnog i priznatog filma u kome se autor zapanjio nad mladalačkom nesigurnošću, koja nije neobična već je samo katalizirana lako dostupnim oružjem.

Pritom, u toj analizi spaja niz argumenata tako da je njegov par ubica istovremeno motivisan zaljubljenošću u oružje, video igrama, nacizmom, satanizmom, prikrivenim homoseksualizmom i time što su ih zavitlavali na velikom odmoru. Takva psihološka površnost čudi pošto je Van Sent kao homoseksualac i narkofil uvek uspevao da vrlo delikatno i uverljivo objasni životnu dinamiku marginalnih grupa.

Van Sentova naizgled razbarušena a zapravo orkestrirana režija bazirana na rašomonskom pristupu i detaljnim kadar-sekvencama, predstavlja nasilno oneobičavanje suštinski nepostojeće priče i gotovo odsutnih karaktera. Po tom postupku se približava pristupu iranskih autora, samo što njihova raštimovanost podseća na lažni dokumentarizam a Van Sentova na detaljno razrađenu viziju. Očigledno je da su posete elitnim evropskim festivalima poremetile njegove estetske kompase.

Najbolji opis »Slona« je da izgleda kao izbačene scene iz Leri Klarkovog »Ken Parka«, kao scene koje bi ovaj provokativni film učinile mejnstrimom. Kao sporedne i nevažne scene nekog potencijalno zanimljivog filma koji nažalost nikada nije snimljen. Nema teže dijagnoze od ove jer je filmska režija upravo umetnost usmeravanja gledaočevog pogleda i izdvajanja važnog u stvarnosti koja nas okružuje.

Ili, konkretnije rečeno, Van Sent pokušava da rentgenski snimi stanje savremene omladine. Ali, njegova optika je zamućena štreberskom musavošću Dobrog Vila Hantinga, od čijeg se uspeha Van Sent nikada neće oporaviti. Radioaktivni zrak se odbija od zamućeno sočivo i truje snimak. Ali, Van Sent kao da nije svestan da više ne živi na ivici i da ispada smešan kada sa Vil Hantingove katedre snima ekipu koja duva u WCu. Njemu više niko neće ponuditi dim, jer mu ne veruju, od kad je ubo prvi ćevapčić na festivalskom prijemu.

Dimitrije Vojnov