TAJNI PROZOR

SECRET WINDOW

David Koeppova ekranizacija Stephen Kingove hvaljene novele Four Past Midnight: Secret Window, Secret Garden se može čitati kao paradigmatično ostvarenje za trojicu ključnih autora - Kinga kao potpisnika predloška, David Koeppa kao ideologa iza kamere i Johnny Deppa kao neposrednog egzekutora jednog delikatnog i teškog junaka na koji se film višestruko oslanja.

Ako pođemo od Kingovog literarnog polazišta, u ovom izdanju možemo pronaći njegove tipične opsesije – sumnje i srahove opterećenog pisca, prosejane kroz prizmu prepoznatljivog literarnog mehanizma, projektovanog na život u maloj varoškoj sredini.

Kad je reč o Kingovim ekranizacijama, Tajni prozor ostaje negde na pola puta između većinom neuspelih ostvarenja koja se primarno fokusiraju na horor intenciju piščevog opusa i redovno efektnih ostvarenja, koja transcendiraju poslovično istrošenu Kingovu stravu i okreću se adutima njegove pitke melodramske postavke.

David Koepp nije sklon nijednom od dva navedena tradicionalna pristupa, iako svaki od njih nudi zanimljiva rešenja. Naime, Kingov horor per se nije doneo mnogo uspeha, kada nije bio ojačan sa autorskom ezoterijom (najbolji primeri De Palma i Cronenberg) i uverljivim realističkim miljeom. Međutim, odlazak u sfere čiste horor invencije u Kingovom opusu je pravi izazov i iskušenje, na koji Koepp nije bio spreman. Skretanje u melodramu je pak odveć jeftino za ovog autora. Odlučio se za treći put.

Ako se poslužimo teorijom ruskih formalista, po kojoj se stil definiše kao ključ za pretvaranje fabule u siže, možemo razlikovati dva Koeppova stila. Njegove primarne autorske akcije su vezane za pisanje prestižnih isplativih scenarija koji su, uz časne izuzetke (Zemeckis, De Palma, Hanson), pretežno nadri-konceptualizovani izgovori za krišku glavnotokovskog repertoarskog narativa.

Njegovi rediteljski projekti su pak znatno ambiciozniji, pretenciozni u pravcu osmišljavanja znakovitosti trilerske priče, bilo da je reč o civilizacijskoj nultoj tački (Efekat okidača) ili prikrivenim demonima iz predgrađa, kada kompromitantne članove porodice i bukvalno utuče zdrava većina (Odjeci u tami). Drugi pravac njegovog istraživanja je osmišljavanje kinestetičkog pristupa, na tragu Hitchcocka, koji se danas uzima za glavni aršin bioskopske gramatike.

U konkretnom slučaju Tajnog prozora, Koepp beži od Kingove nabujale utemeljenosti u varoškom životu prema hitchcockovskoj svedenosti. A pretenzija je okrenuta u pravcu psihološke dinamike gubitka i straha, koja se naizgled dešava u savremenom svetu, okovanom bezbednošću i odsustvom velikog melodramskog obrta. Važno je napomenuti da se Kingov pripovedački prostor pruža u beskrajnom broju ravni oko glavne ose dok se Koepp služi samo jednom ravni. U tu ravan smeša Johnny Deppa, odabranog da izobražava Kingovog naratora, za koga se vezuju kako fokalizacija tako i okularizacija.

Depp se može posmatrati kao žanrovska ikona, budući da je više od polovine svojih uloga ostvario u žanrovskim filmovima, exploitation opredeljenja. Međutim, njegov status žanrovske ikone ne osporava uvreženo mišljenje da je on zapravo ikona nezavisne scene. Naime, Deppov odnos prema likovima i materijalu je, od trenutka kada je sam počeo da meša i deli karte, postao izrazito anti-žanrovski. Od tačke kada je postao zvezda i prerastao pojedinačni film, Depp je počeo da glumi posledicu tj. da glumi svoj odnos prema materijalu, umesto da njegova mimika služi kao uzrok, podsticaj da se taj utisak stvori u svesti gledalaca.

Ako ovakvu Deppovu realizaciju jednog vrlo delikatnog lika spojimo sa Koeppovom hitchcockovskom ispošćenošću i fundamentalno, a nesvesno, antihitchcockovskim pristupom u kome nas Gospodar Slike obmanjuje, i umesto ka napetosti vodi ka iznenađenju, dobijamo Tajni prozor – film neuspele stilizacije, lažne učenosti, uronjen u samodovoljnu iluziju i oduševljenje autora za jedan prevaziđen i istrošen dramaturški trik, kojim ipak umeju da se služe samo majstori. Hitchcock nas je kao pripovedač samo jednom slagao, i to je bio njegov najslabiji film.

Dimitrije Vojnov