SANJARI

Bernardo Bertoluči je u svojoj karijeri imao priliku da više puta bira kojim će putem krenuti. Počeo je kao potpisnik scenarija za jedan od najvećih filmova svih vremena, špageti-vestern "Bilo jednom na Divljem Zapadu" Serđa Leonea. Zatim je odabrao da se prikloni takozvanom “umetničkom filmu", to jest bioskopskoj, institucionalizovanoj, verziji filmske avangarde gde postiže svoje najveće uspehe, spajajući specifičnu vizuelnost sa političkim angažmanom i šokantnim erotizmom. Od sredine osamdesetih, Bertoluči ulazi u sfere glavnog toka, iako je javnost još uvek obmanuta da njegovi filmovi i dalje nude nove estetske prodore i provokacije.

"Sanjari" su priča o američkom studentu u Parizu 1968. godine, momku zadojenom uticajem pariske Kinoteke i Novog talasa. On učestvuje u virulentnim demonstracijama i kroz druženje oko Kinoteke upoznaje decu čuvenog levičarskog pesnika, koji je posle nepokolebljivih početaka odlučio da se poda sistemu. Pesnikova deca, brat i sestra, pozivaju Amerikanca u svoj dom, dok su roditelji na putu i polako ga uvlače u svoj mali kućni incestuozni zaplet…

Ako se vratimo na početak priče o Bertolučiju, dakle, na slučaj filma "Bilo jednom na Divljem Zapadu" možemo dosta dobro objasniti u kom su humusu odgajeni "Sanjari". Taj scenario je, uz Bertolučija, potpisao i slavni Dario Arđento. Posle ovog klasika Serđa Leonea, njih dvojica polaze različitim putevima. Bertoluči postaje kontroverzni vizionar i festivalski star dok Arđento izrasta u čuvenog repertoarsog reditelja italijanskih horor klasika koji su po svom unikatnom, oniričkom, pristupu oblikovali rad Brajana De Palme ili Džona Karpentera a uzvišenost svojih špageti košmara su dobro naplatili i na blagajnama.

Danas, kada su obojica u nekoj vrsti autorske mirovine, odnosno kada njihov rad više nije aktuelana roba, čini se da je Bertoluči u boljim odnosima sa sistemom od Arđenta. Jer, Arđento snima jedva sklopljene projekte a Bertolučiju poveravaju velike svetske bioskopske atrakcije.

Takva sudbina samo znači da Bertolučijeva vizija nije bila opasna već je pretvorena u još jedan artikal savremenog ideološkog supermarketa, dok su Arđentove mračne opsesije očigledno bolje odražavale demone savremenog zapadnog čoveka, i zato su sklonjene čim je red pred bioskopom počeo da se smanjuje.

Budući da ideologija nije aspekt koji me opredeljuje, navodim je samo zato da bih smanjio očekivanja gledalaca pri susretu sa ovim ostvarenjem.

Bertoluči steriliše sva značenja koja mu je nudio prepoznatljiv milje šezdesetosmaškog Pariza, te naprosto prikazuje jednu evropsku, festivalsku, varijaciju klasične teme odrastanja i sazrevanja, ličnog i seksualnog, jednog mladog Amerikanca. I tu se naročito mora istaći da je reč o Amerikancu. Dakle, autor nas otvoreno smešta u američku vizuru, a nema razloga da sumnjamo da je film zapravo i pravljen za američku publiku. Takođe, mladi protagonisti bivaju uključeni u pripovedački kalup filma "Poslednji tango u Parizu" te se vidi da autor polemiše sa vlastitim opusom i pokušava da ga prilagodi savremenom senzibilitetu. Smeštanjem priče u epohu, štaviše, Bertoluči uvodi element nostalgije za razliku od ranijih filmova koji su nosili osećanje savremenosti čak i kad su se dešavali u epohi.

Bertolučijev Amerikanac, odlično interpretiran od strane talentovanog i atipičnog mladog glumca Majkla Pita (Ubistvo po stavkama) umesto klišetizirane scene maturske večeri, ide na demonstracije; umesto u kolima, vodi ljubav u pariskoj kuhinji; ali van tih detalja "Sanjari" ipak nisu ništa više do "Mangupi overavaju maturu" za šezdesetosmaše ili pak "Nemoj reći mami, kod kuće smo sami" za zahtevniju univerzitetsku publiku, čiji se slatki greh mora uvezati u pretenciozne istorijske i intelektualne korice.

Ako, dakle, zanemarimo to što nam se i Bertoluči i njegov novi film lažno predstavljaju, "Sanjari" se mogu proglasiti za pitak, zanimljiv i zabavan film. Kao što postoje porno filmovi koji su smešteni u istorijski milje i nude artističku retoriku, tako mogu da postoje i repertoarski. "Sanjari" su takav film. Kad se već igram naslovima, mogao bih se poslužiti i "Prvim tangom u Parizu". Plašim se samo da su "Sanjari" znatno prozirnije štivo, bliže "Folirantima" Mome Kapora, nego poređenju sa najkontroverznijim filmom svoje epohe.

Dimitrije Vojnov