POSLEDNJI SAMURAJ

Prvi film koji mi pada na pamet za poređenje sa »Poslednjim samurajem« Edvarda Zvika je Dejvid Linov »Lorens od Arabije«, a zatim Milijusov »Vetar i lav« ili Kostnerov »Ples sa vukovima«. Takvo poređenje je nepravedno jer je »Lorens« odavno uvršten među retke, dragocene i samim tim nedodirljive klasike. Međutim, ovi filmovi se moraju porediti po formatu.

Edvard Zvik i Tom Kruz su snimili film u jednom velikom i efektnom formatu. Reč je o istorijskom spektaklu koji prepliće ličnu priču sa velikim civilizacijskim pomeranjima. To je format u kome remek-dela prevazilaze bioskop i menjaju život. Zato i »Poslednji samuraj«, iako nije remek-delo, kao odličan film tog formata ostavlja znatno snažniji utisak nego svaki drugi odličan film.

Snaga »Poslednjeg samuraja« se crpi iz snažne osećajnosti i etike priče o Nejtanu Algrenu (Tom Kruz), heroju građanskog rata i genocida nad Indijancima, koji postaje plaćenik i odlazi u Japan, u sred sukoba konzervativnih samuraja i sekularizovane države. Biva zarobljen i u zatočeništvu samuraja Kacumota (izvanredni Ken Vatanabe), spoznaje samurajske vrednosti i prelazi na njihovu stranu.

Ezoterija samuraja je specifična i neodoljiva. U »Poslednjem samuraju« je podvučena do granice »kulnosti«, do tačke u kojoj vrištiš kako želiš da postaneš samuraj. Sam kodeks samurajskog reda ne bio toliko privlačan, da nije večito aktuelan.

Samo pripovedanje je vrlo jednostavno i efikasno. »Poslednji samuraj« je ispričan sa pametnim naglašavanjem ključnih tačaka. Bez pomodnih rešenja. Autori se u ovom filmu ne trude da prevare gledaoca već da mu što lepše dočaraju arhetipske trenutke. A same arhetipske situacije su do te mere iskreno realizovane da se teško mogu proglasiti za stereotip.

Energetska jednačina filma je sasvim posebna. Naime, celim tokom se gradi snažna erotska tenzija između američkog plaćenika i samurajske udovice. No, ta strast se ne realizuje. Barem ne između njih dvoje. Najzad, dakle, imamo film o zabranjenoj vezi u kome su autori imali dovoljno hrabrosti da očuvaju tabu i neistrošenu ljubav.

Seksualna tenzija se prenosi na bojno polje. Najpre na planu samurajskog homoerotizma i vezanosti koje ostvaruju junaci. Potom, kada krene da proliva krv. Scene borbe su energične. Zvik nas uvodi u epicentar dešavanja. Prikazi krvoprolića nisu sterilni i informativni. Koreografija i mizanscen dešavanja su precizni. Stvorena je atmosfera koja istovremeno dočarava lične, hronološke i taktičke punktove bitke, a pritom biva očuvan i utisak panike i haosa boja. Konačno, najznačajniji domet scena bitke je u tome što se junaci definišu kroz ponašanje u borbi čime te situacije dobijaju pun značaj.

Edvard Zvik nije reditelj za velika dela i autor osobenog rukopisa. Takva vrsta iracionalnosti nedostaje ovom filmu. No, u vreme kada se manirizam proglašava za autorstvo, možda je i dobro što je ovakav projekat realizovao predan i vešt tradicionalista. Zvik se već dokazao filmovima o epohi poput »Slave« i »Legendi o jeseni«, no tek sa »Poslednjim samurajem« postiže vrhunac. Na prilično čvrstom scenariju je, uz reditelja, radio i Džon Logan, iskusni pisac, potpisnik naslova »Gladijator« i »Svaka Božja nedelja«, kadar da spoji dramski i istorijski naboj.

Tom Kruz godinama već nije proizveo niti odglumio ovako kaloričan film. U poslednje vreme je neuspešno pokušavao da bude vizionar. Zvik ga je vratio korak nazad. Snimili su robusan, konzervativan holivudski film koji podseća na klasike iz bolje prošlosti. Još je važnije da su otkrili izvanrednog japanskog glumca Ken Vatanabea, koga bez preterivanja nazivaju Mifuneovim naslednikom. Pitanje je samo ko će biti Vatanabeov Kurosava.

Ako misli da bude velika zvezda, Tom Kruz mora da snima velike filmove. On to zna. Sa »Poslednjim samurajem« pokazuje kako se to radi. Potrebno je puno cinizma da se hladnokrvno prođe kroz ovakvo bioskopsko iskustvo.

Dimitrije Vojnov