Rules of Attraction

Režija: Roger Avary

Uloge:  James Van Der Beek, Shannyn Sossamon, Ian Somerhalder, Kate Bosworth, Jessica Biel, Kip Pardue, Eric Stoltz.

Žanr:

Distribucija:

Ocena: 3

U početku se mislilo da je Tarantino novi Scorsese i da je, u takvom rasporedu, Avary njegova pravoverna savest – njegov Schrader. U međuvremenu se kroz neobuzdano pastišarenje i inflaciju frikova, na štetu junaka, Tarantino pretvorio u američkog Kusturicu a sa filmom Rules of Attraction Roger Avary definitivno postaje američki Goran Paskaljević. Štaviše paralele između Tarantina i Avaryja potpuno mogu biti prenete na domaći (?) dvojac. Prvi je energični i neodoljivi oportunista, drugi je ambiciozniji i sterilniji sledbenik njegove staze uspeha. A kad se pomene Kusturica onda se tu ne može izbeći ezoterija indijskog filma. Naime, indijski film je jedini legitimni oblik romantizovanog, bestidno patetičnog, melodramski kodifikovanog prikaza ljudske bede i pojednostavljenih težnji. Kusturica ga nije dostigao jer je suviše patio od fellinijevsko-formanovske sračunatosti. Avary je kao paradigmu prikaza američkog moralnog posrnuća morao uzeti noir jer je noir holivudska vrsta a Amerika je ipak uža od Holivuda. Međutim, nije ga uzeo jer je robovao Bret Easton Ellisovoj raspojasanosti koja svoje ishodište uvek ima u nekontrolisanim izlivima samodovoljnog nadri-humora i nametnute formalne privlačnosti, kojima naravno prikriva estradni diskurs. Ovo su razlozi zašto ni Avary ni Kusturica ne mogu ozbiljno i promišljeno da prikažu moralno i ljudsko srozavanje svojih junaka. Međutim, kao što svi van Srbije vole Kusturicu tako nema razloga da se i nama ne dopadne Avaryjevo iživljavanje jer konačno on izvrgava ruglu NJIH a ne NAS i on je ogledalo njihove a ne naše kulture. U tom relaksiranom, bezbrižnom, svetlu Rules of Attraction deluje kao American Pie za razdevičene; overdouz šminkerskih snimaka kojima se prikriva nedostatak fundamentalnih kinestetičkih vrednosti; dramaturški lukava ekskurzija kroz Sodomu studentskih domova u kojima žive obezduhovljeni ljudi čije se paradigme dobra, lepote i morala apsolutno razlikuju od ikakvog kriterijuma estetske relevantnosti. Nešto kao mali kućni Fight Club bez neodoljivog, klimakteričnog a opet nadahnutog, otkrivanja Dostojevskog. Ipak, kad se estetikom ne bavimo, sve ovo pruža doista zabavan i zanatski uglačan proizvod koji u vlastitom selu možda može da bude tumačen kao nešto više. Međutim, nečeg značajnog, izvan nesporne vitalnosti i solidne izvedbe, tu vaistinu nema.

Dimitrije Vojnov