PLJAČKA TREĆEG RAJHA

Pisanje filmskih kritika za Plejboj je najveća čast ali i ogromna obaveza za jednog filmoslova. Naime, Plejboj je proizvod i atlas oblikovanog životnog stava u kome se vreme ne sme trošiti na bezvredne pojave.

Večito je pitanje da li se životni stav izražava kroz odabir otmene teme ili kroz otmeno obrađivanje aktuelne teme, koja se objektivno nameće. U Srbiji biram ovo drugo. Neke teme su naprosto neizbežne.

Pljačka Trećeg Rajha Zdravka Šotre je film koji će obeležiti ove mesece. Pripoveda o dvojici iskusnih lopova Glavonji i Kalauzu, koji se pred Hitlerovim pohodima 1941. sklanjaju u otadžbini. Okupacija Kraljevine Jugoslavije ih zatiče na robiji. Posle bekstva iz zatvora, shvataju da je okupirana Evropa opljačkana i da se bogatstvo slilo u Berlin. Odlučuju da nastave svoju lopovsku karijeru jedinim mogućim, a ipak samoubilačkim rešenjem – pljačkom berlinske banke.

Svaki centimetar filma svedoči da je Pljačka pučka zabava nastala iz milionske gledanosti Zone Zamfirove. Osnovni problem tog milionskog hita je bio u tome što je nedopustivo loše realizovan. Van zapanjujuće slabog kvaliteta, međutim, taj film nije imao većih nedostataka što je retkost za srpske filmove budući da najsvežiji primerci te vrste obično uspevaju da budu nedopustivi na više nivoa. Zona je gledaocima prodavana kao ljupka romantična priča u epohi i oni su to kupili. Film je jedna od retkih roba koja se kupuje pre gledanja i milion ljudi je prevaren, mada većina toga nije svesna.

Pljačka se ne može razdvojiti od Zone. Najpre zato što je Zona pokazala da je loš kvalitet filma proizveo jednu autohtonu estetiku diletantizma i da je taj incident prihvaćen kao punopravan filmski jezik za sedmocifreni broj gledalaca. Zato autorima Pljačke moramo olakšati presudu time što ćemo priznati da je priličan deo slabih tačaka adut kod najšire publike.

Kada toj olakšavajućoj okolnosti, dodamo neodoljivu premisu da u srpskom filmu iz 2004. gledamo naše pljačkaše koji 1941. obijaju berlinsku banku, dobijamo jedan dozlaboga naivan i toliko prokleto iskren bioskopski impuls. Naime, voleli mi to ili ne, Šotra je pred nas izneo nepatvoren, neproračunat komad bioskopske zabave koji za razliku od Zone sadrži ono što je obećano u reklami.

Mnogi će reći da je Pljačka, nezvanični treći nastavak Balkan ekspresa Branka Baletića. Nije. Jer Baletićev film, iako veštiji, pati od autorske griže savesti, gde se reditelj pomalo stidi da otvoreno zabavi gledaoce. Toga kod Šotre nema, on ostavlja gorčinu van ovog filma i dokazuje se kao konceptualno najdosledniji živi reditelj nepretencioznog repertoarskog filma kod nas.

Jedino što nedostaje njegovom postupku je kvalitet. Nadam se da mu bar neće izostati uspeh zato što ovakvi filmovi regenerišu kinematografiju i ako se zabavni film bude razvijao i gledao, jednom će izrasti i kvalitet. A kada se ponovo spoje kvalitet i uspeh, kao u Dragojevićevom slučaju, naš film će ustati iz nokdauna. Osim ako već sad nije u komi.

Sve gore napisano se mora prevesti i na jezik zečica. Plašim se da u našoj kinematografiji nema dovoljno plejboja. A to znači da ni čitaocima Plejboja još uvek nema šta da se pruži kada u salama ide domaći film. Pljačka Trećeg Rajha, uprkos nekim pozitivnim tendencijama koje nosi, još uvek nije zrela za preporuku na stranama ovog ćasopisa.

* ½ (jedna i po zečica)

Dimitrije Vojnov