GOSPODAR PRSTENOVA

Lord of the Rings – Fellowship of the Ring

Režija: Piter Džekson

Uloge: Ilaja Vud, Ian MekKelen, Vigo Mortensen, Šon Ostin, Šon Bin, Liv Tajler, Hjugo Viving, Kejt Blančet, Kristofer Li.

Proizvodnja: SAD – Novi Zeland 2001.

Distribucija: Tuck

Piter Džeksonov »Gospodar prstenova« je jedna od najvećih prevara u istoriji masovnih komunikacija.

Naime, reč je o prvom istorijskom primeru petogodišnje marketinške kampanje koja je na kraju uspela da ubedi narod da kupi kartu a obožavaoce i kritičare da film valja.

Cela priča je počela iz želje Pitera  Džeksona, kultnog novozelandskog autora, da snimi epohalnu filmsku fantaziju. Pošto nije uspeo da dogovori rimejk »King Konga« sa holivudskim studijima, odlučio se za još veći izazov – ekranizaciju Tolkinovog epskog poduhvata. Prva ideja je bila da za studio »Miramax« snimi dva filma. Zatim mu je studio »New Line« ponudio opciju za tri filma i projekat je (zadržavši potpis »Miramaxovih« gazda Braće Vejnštajn kao izvršnih producenata) prešao u taj studio. U isto vreme je Džeksonova novozelandska producentska kuća »Wingnut« radila specijalne efekte za  remek - delo Roberta Zemekisa »Kontakt« i pokazala je holivudskim mogulima spremnost da stvori filmsku magiju visokog standarda. Tu kreće prva zamena teza.

Naime, ideja holivudskih producenata je bila da im Džekson snimi spektakl koji će zbog niže cene novozelandske radne snage koštati manje nego da je sniman u Americi. Bolje rečeno, izgledaće skuplje. Odjednom, pred premijeru, producenti iznose podatak po kome su tri fima imala budžet od 200 miliona dolara. Za te pare nisu morali ići na Novi Zeland. Film je, dakle, verovatno koštao manje nego što se misli.

Druga zamena teza je fama o pritisku ljubitelja knjige. Tog pritiska prosto nije bilo. Osim Tolkinovih potomaka koji su negodovali zbog toga što se filmovi uopšte snimaju, niko nije vršio veći javni pritisak na Džeksona i njegove saradnike zahvaljujući tome što je studio »New Line« potkupio većinu »nezavisnih« izveštača i komentatora u štampi i na Internetu. Završna podvala su bili vapaji prijatelja »nezavisnog autora« Pitera Džeksona da publika obavezno u što većem broju pogleda film jer studio, u protivnom, neće dati dovoljno novca za adekvatnu post-produkciju ostatka trilogije.

Dočekana je premijera. Prvi film je manje – više otplatio cenu čitave trilogije. Publika je zadovoljna.  Kritika je egzaltirana. Jedino ne mogu da se opredele da li su »Gospodari prstenova« najbolji film svih vremena ili samo tekuće decenije. Jedino pitanje po kome se kritičari dele je da li su pre filma pročitali roman. Ja nisam. I samim tim nemam neki naročit odnos prema Tolkinovom delu. Mislim da je nepoznavanje romana atribut za nepristrasno tumačenje filma po sebi i jedino me sprečava da komentarišem odnos filma i romana.

Pre svega, »Gospodar prstenova« je daleko od epohalnog filma (po definiciji) pošto ne smenjuje epohe u istoriji filma. Štaviše, sve što je u njemu viđeno pripada na neki način više istoriji nego budućnosti pošto Džekson ne stvara ništa novo. Revizionizam i konzervativizam,po sebi nisu ništa loše, međutim, u ovom filmu Džekson ne osvežava neke izrazito značajne i uzbudljive trenutke filmske istorije. Time izneverava smisao revizionizma i konzervativizma kao puta za oživljavanje i očuvanje vrednosti koje se nikada  ne smeju zaboraviti.

Pored toga što pruža malo toga autentičnog u svom tročasovnom trajanju »Gospodar prstenova« je prepun nedopustivih  pripovedačkih propusta. Naime, scenaristi nisu marili za pretvaranje ogoljenih bajkovitih likova sa papira u ljude od krvi i mesa na velikom platnu. Koliko god to banalno zvučalo, mora se napomenuti, da prikaz živog čoveka na filmu mora imati mnogo više svojstava i intenzivnih odnosa nego književni oblik koji se domaštava. Toga ovde nema. Njegovi likovi su aseksualni (seksualnost imaju čak i novorođenčad) blagi, predvidljivi i neraskidivo vezani za kliše. Pritom, Tolkinove kreacije su upravo jedinstvene po tome što pripadaju različitim rasama među kojima postoji tenzija. U Džeksonovom filmu Hobiti savršeno komuniciraju sa Vilenjacima i Ljudima, a njihova vesela prepucavanja imaju čisto protokolarni duh.

Druga kapitalna greška je postavka filma kao tročasovne pustolovine skupine likova za koje je odmah jasno da ne mogu da nastradaju jer im pomaže čarobnjak koji poništava svaku povredu. U takvoj koncepciji svaki konvencionalan prikaz opasnosti postaje izlišan. Holivud je, inače, razvio metod stvaranja napetih scena sa likovima koji sigurno neće poginuti (primer: Agent 007). Taj metod se oslanja na to da gledaoca ne uzbudi sama opasnost koja preti junaku već njegovo rešenje za bekstvo iz nevolje. Piter Džekson nije primenio ovo dostignuće.

Otelotvorenje bajkovitih čudovišta je podjednako besmisleno pošto troglava aždaja u prirodi izgleda kao uvećani černobilski gušter. Džeksonove zveri nemaju bajkovitu lepršavost i njihov strogi realistički izgled odvraća pažnju sa njihove pripovedačke uloge na razmišljanje o genetskom poreklu praistorijskih monstruma. Džeksonu se svakako moramo zahvaliti na tome što je izbegao upotrebu digitalnih efekata koji narušavaju telesnost filmskih pojava. Međutim, materijalizovana čudovišta moraju da povrede, da zaprete. U protivnom, bezopasne digitalne aveti imaju više smisla. Inače, upotreba lutaka i figura za snimanje čudovišta je zapravo omaž legendarnom trik – majstoru Rej Harihauzenu čiji je doprinos filmskim bajkama zaista ostavio duboku brazdu u istoriji bioskopske zabave.

Da bi se protumačiio Džeksonov rediteljski postupak, mora se malo osvetliti njegov opus. On je, dakle, novozelandski reditelj, koji je počeo sa niskobudžetnim treš-hororima od kojih je »Loš ukus« prikazan kod nas više puta na televiziji. 1990. godine snima izvanrednu dramu »Nebeska stvorenja« o dve opsesivne drugarice koje ubiju jednu od svojih majki pošto im ometa druženje (kod nas se nekoliko godina posle ovog filma zbio takav zločin, samo što je umesto majke ubijena baka jedne od devojaka!). Zatim, u Holivudu snima film »Ko se boji duha još« uz producentsku pomoć velikog Roberta Zemekisa čime se približava ešalonima Fabrike snova koji mu ubrzo donose ovako grandiozan projekat. Osnovna obeležja svih njegovih filmova su oslanjanje na već otkrivena vizuelna rešenja, smeštanje čudnovatih događaja u svakodnevni ambijent, posprdan kredo koji crpi svoj smisao iz tuđih autentičnih filmskih sadržaja i sposobnost da sa malo novca izvede simpatične filmske zahvate.

Džeksonov prelazak u prvu budžetsku ligu i bajkoviti milje je dokazao da je upravo oskudica bila deo nespornog šarma njegovih ranih radova. »Gospodar prstenova« je glomazan i trom film koji se više bavi tupim prikazima situacije iz knjige nego uzbudljivim ulaskom u srž  problema. Primera radi, scena lavine u ovom filmu je data samo kao informacija korektno uslikana iz daljine, umesto da je prikazana kao borba za goli život i suočavanje sa »belom smrću«. I tako tri sata.

Džekson očigledno nije shvatio da izvan kruga ljudi koji mu se klanjaju postoje okoreli filmofili koje ne može da kupi jeftinim približavanjem krupnog plana kad je važna replika (što je 40 godina pre njega usavršio Marlo Bava) ili survavanjem kamere sa vrha tornja kad god ne zna šta da radi. Zaboravio je da postoje ljudi koji mogu da dešifruju izvanredan nastup Kristofer Lija u ulozi čarobnjaka Sarumana i da je povežu sa njegovim čuvenim ulogama u hororima engleske kompanije »Hammer«.

Trijumf Pitera Džeksona u javnosti je zasenio činjenicu da je reditelj druge ekipe bio robusni novozelansdki reditelj starog kova Džof Marfi (Mladi revolveraši 2«, »Pod opsadom 2«), autor koji je svoje zube oštrio bez ikakve ironije.

Po svemu sudeći, Džekson nije uspeo da razbije kletvu koja prati ekranizacije Tolkinovih dela. Jedina razlika je u tome što Ralf Bakšijevoj crtanoj adaptaciji iz 1978. niko nije hteo da progleda kroz prste.

I pored svih primedbi, mislim da ovaj film zaslužuje da ga pogledate. Ova negativna kritika je suviše usamljena da bih mogao da namećem svoje uverenje kako se objektivno može razabrati promašenost ovog ostvarenja. Možda ga naprosto ja nisam shvatio.

Dimitrije Vojnov