HARI POTER I KAMEN MUDROSTI
Harry Potter and the Philosopher's Stone
Režija: Kris Kalambas
Uloge: Denijel Redklif, Rupert Grint, Ema Votson, Alan Rikman, Robi Koltrejn, Fiona Šo.
Proizvodnja: SAD - Velika Britanija, 2001.
Distribucija: Tuck
Romani Džoan K. Rouling o mladom čarobnjaku Hari Poteru su se u protekle dve godine nametljivo izdvojili iz široke ponude dečje literature. Postali su prepoznatljivi po tome što se izuzetno lako čitaju, praktično na svakoj sledećoj strani opisuju novi događaj i grade mitologiju koja je karakteristična za serijale.
Pojedinačni romani imaju strukturu trilera Agate Kristi - bave se jednim slučajem i otkrivaju neočekivanog počinioca. Epizodičnost se razvija iz promena u odnosima stalnih likova.
Bilo je pitanje vremena kada će Holivud poželeti da prebaci Hari Potera na veliki ekran i otme novac od brojnih čitalaca. Za razliku od istinskih natezanja oko autorskih prava, Roulingova nikada ozbiljno nije dovela u pitanje svoju želju da za više desetina miliona dolara (!) proda prava za film. Jedini kamen spoticanja je bio u tome što je spisateljica insistirala da kontroliše projekat. Iz tog razloga su veliki autori poput Roberta Zemekisa i Teri Gilijama odbili "Hari Potera" da bi zatim od njega odustao i Stiven Spilberg pa čak i minorni Bred Siberling ("Kasper", "Grad anđela").
Za izvođača rediteljskih radova je na kraju angažovan neupečatljivi Kris Kalambas, zanatlija koji je realizujući zamisli scenariste i producenta Džon Hjuza snimio mega - hitove "Sam u kući" i "Gospođa Dautfajer". Scenario je po spisateljicinom diktatu napisao Stiven Klouvs ("Zlatni dečaci").
Uobičajeni problem sa ekranizacijama romana je u tome što filmadžije nedovoljno poštuju knjigu. U slučaju "Hari Potera" postoji obrnuti problem - film je slab zbog vezanosti za knjigu. Brutalno trajanje od 152 minuta je prilična naporno čak i za filmske kritičare koji su ogrubeli od silnih iranskih filmova na FEST - u. Pritom, džinovska dužina ne proističe iz razvučenosti već iz pritiska da Kolambas i Klouvs ispoštuju sve nijanse romana. Još je Aristotel pravio razliku između epa (npr. roman) i drame (npr. film). Nažalost, autori se toga nisu setili i snimili su film koji usiljeno prati dramaturgiju knjige. Neka nepripremljena skraćenja su nesumnjivo učinjena kada su producenti shvatili koliko traje film - zato su, recimo, likovi duhova prilično nerazvijeni. Paradoks je u tome što bi film sa tim izbačenim delovima istovremeno imao više smisla i bio još naporniji.
Neprilagođenost scenarističke adaptacije filmskom mediju bi se još i mogla tolerisati da je Kalambas angažovanije pristupio svom poslu. Umesto fantazije on stvara jednoličan film u kome su sve situacije isto režirane. Primera radi, mirno školsko kadriranje se koristi i u sceni kada Hari Poter doručkuje u predgrađu i kada zaobilazi džinovskog kerbera u čarobnom zamku. Ovakva režija je zločin prema priči koja ima smisla i filmskog potencijala.
Deca - glumci u solidno odradila svoj posao. Hari Potera igra Denijel Redklif, koji je ipak suviše običan čak i za ulogu običnog dečaka koji otkriva da je čarobnjak. Rupert Grint nešto efektnije ide na komiku u ulozi Harijevog najboljeg druga. Ema Votson je genijalna u ulozi devojčice Hermione sa kojom će Hari Poter u nastavcima imati romansu. Njena uloga podseća na doba velikih dečjih uloga kao što je, recimo, rola Kristine Riči u nastavku "Porodice Adams".
Iskusni engleski glumci su odlični, kao i uvek. Alan Rikman je osobito upečatljiv u ulozi sumnjivog profesora u školi za čarobnjake pošto evocira svoju nezaboravnu ulogu negativca Hansa Grubera iz remek - dela "Umri muški".
Ovogodišnja produkcija dečjih filmova je bila izuzetno kvalitetna zato što su studiji shvatili da više ne mogu da uzmu novac sa filmovima u kojima igraju propali epizodisti i domaće životinje. Tako su nastala dva dečja klasika "Deca špijuni" Roberta Rodrigeza i "Kao pas i mačka" Lorensa Gatermana. "Hari Poterom" su se nažalost izgleda previše bavili i studio i spisateljica. zato je snimljen ovako sputan i obazriv film.
"Hari Poter" je izneverio tradiciju velikih dečjih fantazija. Nije dostigao osećajnost "Olivera Tvista" niti magiju "Lavirinta" koji je pre više od deset godina širio vidike klinaca što su ga gledali u novogodišnjem programu tada jedine, državne, televizije.
Što se filmskih vrednosti "Hari Potera" tiče - situacija je, dakle, jasna. Mežutim, "Hari Poter" je više od filma. "Hari Poter" je događaj. I to retko ispravan događaj koji je i kod nas uspeo da se pretvori u populističku pomamu. To je značajno pošto su velike šanse da će ostvariti blagorodan uticaj na najmlađe građane koji žive pod terorom medijske promocije polupismenih pevača, striptizeta, kriminalaca, vračara i primitivnih televizijskih emisija koje služe za skrnavljenje srpskih domova ovakvim skandaloznim sadržajima. Nasuprot tome, "Hari Poter" afirmiše aristokratsku prefinjenost, rad, red, disciplinu i bratstvo - za nekoga možda opšta mesta - ali za nas to je izgubljeni temelj srpske budućnosti.
"Hari Poter" je zato obavezno bioskopsko štivo za svakoga ko iole želi da se odupre razaranju civilizovanog pogleda na svet u našoj Otadžbini. Na kraju krajeva, ko nije gledao "Hari Potera" može da se obruka u društvu.