We Can Dismember Woo For You Wholesale

PAYCHECK

Film Paycheck nema dug ali ima obavezu prema dve bitne i voljene tradicije. Najpre, neumitno pripada redu John Wooovih ostvarenja i moglo bi se reći da je njegov opus dominantna udica u analitičkom smislu. Druga bitna tradicija  su svakako ekranizacije Philipa K. Dicka koje su vremenom uspele da iznedre dva pravca – repertoarsko-populistički i pretenciozno-sociološki.

Kada se uvede u kontekst Wooovog opusa, Paycheck se može smatrati njegovim najinferiornijim delom. Dok se o heroic bloodshedu njegovih hongkonških melodrama već sve zna, Wooova holivudska faza dozvoljava nekoliko prilaza. Po jednom prilazu kvintesencija Wooovog holivudskog angažmana je Hard Target, zato što što je u videotekama najbliži polici sa njegovim hongkonškim filmovima – konačno, to je projekat iz vremena kada je Sam Raimijevo srce bilo na pravoj strani. Lično sam sklon mišljenju da je Wooov kvintesencijalni holivudski film Face/Off pošto je tek u njemu pokazao kako ume da proizvede kvalitet, balansirajući sa pritiskom holivudskih studija, čime se približio, ali ne i pridružio velikanima poput James Camerona, John McTiernana i Paul Verhoevena. Treći prilaz Wooovom holivudskom opusu je ideja da je svaki od njegovih tamošnjih filmova zapravo polemika sa odgovarajućim Hitchcockovim naslovom.

Treći prilaz je najfunkcionalniji za opisivanje Wooovog tretmana Dickove novele Paycheck. Sam literarni predložak je verovatno nešto od najracionalnijeg i dramski najpravilnijeg u Dickovom opusu. Fabula o inženjeru koji shvata da je svoj bogati honorar zamenio za nekoliko sitnica, pre nego što mu je izvršeno dogovoreno brisanje sećanja na tajni projekat, jeste definitivan hitchcockovski zaplet. Prilično usdaljen od visokooktanskih intriga u filmovima Total Recall ili Screamers odnosno liberalnih čitanja u Impostor ili Minority Report.

Woo tom zapletu prilazi hitchcockovski. Međutim, umesto da izvrši reinterpretaciju Hitcha za novi milenijum, i da je konačno unese u svoj autorski brevijar, on samo beži u svedenost velikog genija. Umesto fundamenata filmskog pripovedanja, Woo u Hitchcocku pronalazi dobro opravdanje da pobegne od krvavih uprizorenja nasilja, a čak i svoja obeležja – prijatelje koji uperuju pištolje jedan u drugog ili belog goluba – pretvara u persiflažu.

Razno eksploatacijsko gradivo nije nužno kriterijum po kome se procenjuje film. Međutim, ovakva hitchcockovska svedenost se pretvara u laž kada se suočimo sa ispraznim scenarijem i neuverljivim likovima, čiju neprivlačnost zaokružuju nevešta komična odmorišta.

Woo je u filmu Paycheck pokušao da pobegne kako od sukoba sa studijima i sa cenzurom tako i od vlastitog stila. Želeo je da prestanu da ga eksploatišu. Ipak, neki od najboljih filmova su nastali producentskim ceđenjem autorovih obeležja. Holivud budi ono najbolje i ono najgore u čoveku. Bežeći od sebe i svoje okoline, pobegao je i od filma. Zato je Paycheck ostvarenje koje izgleda kao da ga nije sklopila ljudska ruka već jedan zastareo stroj, kao neuspeo primer genetskog reverse engineeringa, u kome je jedan autor samog sebe rasklopio i posle više nije mogao da se sastavi.

Dimitrije Vojnov