NEPOVRATNO (OTPOZADI)

Irreversible

Režija: Gaspar Noe

Uloge: Vensan Kasel, Monika Beluči, Alber Dipontel, Filip Nahon.

Žanr: tragedija osvete

Distribucija: Cobra Film

Savremeni film je zarobljen u ironičnom razdgrađivanju klasike pri čemu je izgubio sposobnost da iznedri jednostavnost ili raskošno konzervativno filmotvorstvo. Među retkim filmovima sa/u kojima nema šale je »Nepovratno« Gaspara Noea, Argentinca koji stvara u Francuskoj.

Nasuprot uverenju većeg dela javnosti da je reč o nasilnoj ekspolataciji, »Nepovratno« je sadržajan film prepun značenja. A ta značenja se iz njega crpe spontano, dakle nisu nametnuta od strane reditelja. Po tome se Nepovratno približava kvalitetnim američkim žanrovskim filmovima iz sedamdesetih koji su takođe nosili tovare spontanih značenja a pravljeni su bez namere da dele moralne lekcije. Naslovi poput Pekinpoovog »Psi od slame«, Krejvenovog »Poslednja kuća na levoj strani«, Šreder-Skorsezeovog »Taksiste« i Šreder-Flinovog »Kotrljajući grom«. Da ne govorimo o desetinama ostvarenja koja su nekim svojim segmentima ali ne i u celosti obogatila istoriju filma. Recimo, »Pol Kersi ne prašta« Majkla Vinera sa Čarls Bronsonom ili film koji nije direktno osvetnički ali ima motiv uzimanja pravde u svoje ruke – »Prljavi Hari« Dona Zigela.

Pored nadovezivanja na slavnu tradiciju, Noe unapređuje filmski jezik tako što pod uticajem prošlosti oblikuje budućnost. U nekoj meri se, međutim, čak i uadalhjava od partadigmi koje su formirali učitelji. Kroz razilaženje sa klasicima im odaje najveće poštovanje. Stari osvetnički filmovi su imali linearnu strukturu – »Nepovratno« je ispričano unazad. Uzori su koristili elipse u prikazima nasilja – Nepovratno odlazi u integralan, radikalno naturalistički prikaz. Uzori su koristili i uspostavljali sve najvažnije elemente filmskog jezika i kodifikacje – Noe igra na kameru iz ruke i improvizaciju. Međutim, ono što je najvažnije je da Noe udara istom, ako ne i većom snagom nego uzori.

Za razliku od lekcija iz sedamdesetih, »Nepovratno« dostiže (krajnje?) granice kad je reč o tome šta negativci prirede junacima čime motivišu osvetu. Upravo zbog toga što Noeovi likovi jedni drugima rade stvari od kojih ni gledaoci ne mogu da se oporave a kamoli oni koji su zarobljeni unutar »filmske stvarnosti«, osveta deluje neizbežno. Dok se raniji osvetnički filmovi donekle mogu ideološki klasifikovati, Noe transcendira ideologiju i ulazi u najdublje sfere ljudskosti. Francuska javnost ga je optužila za propagiranje ekstremne desnice, međutim, Noe je liberal. Slično se desilo i Donu Zigelu kada ga kritičarka Polin Kejl takođe optužila za fašizam u »Prljavom Hariju« iako je i on pripadao liberalnim krugovima. Očigledno je da su i jedan i drugi, u različitim epohama prepoznali društvenu krizu i odsustvo nagrade za dobre i kazne za loše. Potencijal događaja da navede čoveka na osvetu iako je osveta evidentno zlo je veliki Noeov (možda nesvesan) doprinos svesti o tome koliki Krst nosi svako od nas. Kako bi Niče rekao, kada zuriš u ambis, ambis zuri u tebe.

Kad se svede istorijska jednačina ovog filma dobijamo rezultat da je tek »Nepovratno« zapravo ISTINSKI Novi Talas te da se ono oko čega se hvale Godar, Trifo, Romer i ekipa mora zaboraviti. Noe je doneo tovar autentičnog latino-evropskog razmatranja Amerikane. Ako je »Pakt sa vukovima« Kristofa Gansa bio bajka o kraju francuske aristokratije, onda je »Nepovratno« aristokratski kraj francuske buržoaske bajke, potvrda da u svakom svetu može postojati Sodoma i iskorak iz zaparloženih društveno angažovanih priča o tome kako će svet zaista biti bolji. Četiri ključna punkta francuskog filma devedesetih su Jan Kunenov »Doberman«, Žil Mimunijev »Apartman«, »Pakt s vukovima« i »Nepovratno«. Sva četiri je obeležio nekadašnji bračni par Vensan Kasel – Monika Beluči. Noeov film ne bi bio snimljen bez njihove pomoći. Retke su zvezde koje imaju toliki stepen samosvesti.

Takođe, veliki impuls ovoj vrsti izraza daje i film »Kresni me« koji je uzeo asketsku strukturu filma osvete iz sedamdesetih da bi ga zatim propustio kroz feminističku prizmu »Telme i Luiz« i dao manje-više integralne scene seksa. »Nepovratno« je otišlo korak dalje ušavši u integralan prikaz nasilja i seksa u kome učestvuju najveće francuske zvezde.

Uprkos svojoj subeverzivnosti, »Nepovratno« nije jeftin film. Međutim, njegova konceptualna jednostavnost nameće da takav stil bude forma otpora Holivudu a ne, za evropske uslove skupi, a za američke uslove sirotinjski spektakli. To naročito treba da važi za našu sredinu gde su u proseku najskuplji filmovi obično i najslabiji jer su previše skupi da bi autori zadržali slobodu izraza a suviše jeftini da autor može da nam zaista pruži ugođaj visokobudžetnog filma. Da ne govorimo o tome da je Holivud sasvim monopolizovao većinu tehnologija te da se određene vrste scena zaista i ne mogu kvalitetno uraditi van Holivuda. Pritom, sve ono što je izmišljeno kako bi sirotinju pretvorilo u autentičnost (nervozna kamera iz ruke, improvizacija) u ovom filmu biva pretvoreno u vrhunski stil. Dakle, pitanje je talenta. Filmska osveta se može konzumirati na razne načine, kao ekspolatacija, retro, ideološka provokacija i sl. »Nepovratno« je najbliže što filmska osveta može prići pravoj osveti.

Dimitrije Vojnov