KILL BILL VOL. 1

Prva tri Tarantinova filma su uglavnom prepričavala legendarne filmove. »Kill Bill« je njegov pokušaj da snimi legendarni film koji će se prepričavati. U tome je uspeo a da se pritom uopšte nije odvojio od svog tipičnog stila bogatog posvetama omiljenim autorima.

»Kill Bill« je izgrađen na kosturu osobenih žanrovskih B-filmova iz sedamdesetih. Pripovedački sklop je spoj Tarantinove fragmentarne dramaturgije propušten kroz prizmu romaneskne strukture poglavlja. Ideološki korpus je nadahnut estetikom osvetničkog filma iz sedamdesetih. Međutim, Tarantinova ambicija se ne zaustavlja tu. Atmosfera je ostvarena na tragu špageti estetike – bilo da je reč o špageti vesternu ili špageti noćnim morama. Sve praćeno muzikom sledbenika Enija Morikonea, čime autor odaje omaž neznanim herojima špageti vesterna.

Telesnost filma se nadovezuje na ezoteriju dalekoistočnog bioskopa gneva. Podjednako japanskog i hongkonškog. Japanski uticaji na Tarantina su vezani za niz manje poznatih i nedovoljno sistematizovanih samurajskih filmova. Svakako ne onih čuvenih koje je snimio Akira Kurosava. Zatim je neobično važan i uticaj Jakuza filmova.

Hongkonški uticaj seže duboko, do samih korena međunarodno popularnih HK akcijaša. Dakle, Tarantino kreće od Brus Lija. Međutim, najvažniji uticaj je rad Čeng Čea, rutiniranog i bizarnog prvosveštenika HK filma. Borilačke koreografije za film radio sam Juen Vu Ping, Gospodar lično, genije čije su koreografije obnovile Holivud u »Matriksima« i »Pritajenom tigru, skrivenom zmaju«. Budući da rad Juen Vu Pinga proističe iz pionirskog rada Čang Čeovog večitog konkurenta Liu-Čia Lianga, čiji su filmovi bili lepršavi i manje nasilni, Tarantino zapravo uspeva da objedini različite estetike gajene unutar studija »Shaw Brothers«. Uostalom, »Kill Bill« je i sniman u studijima tog preduzeća da bi se očuvala atmosfera.

Pored nadovezivanja na slavnu tradiciju, Tarantino unapređuje filmski jezik tako što pod uticajem prošlosti oblikuje budućnost. A najvažnije je da Tarantino udara istom, ako ne i većom snagom nego uzori. Najveći kvalitet »Kill Billa« je u tome što su svi nabrojani elementi iskrišćeni kao temelj i referenca ali da sam film nije osmišljen kao pokušaj da se delo postavi iznad uzora. Već da se postavi uz rame sa uzorima. I u tome Tarantino uspeva, potvrdivši se kao ozbiljan autor. Štaviše, neke fundamentalne vrednosti primenjenog stila i znanja prave korak napred u svetu filma.

Direktor fotografije Robert Ričardson, stari saradnik Olivera Stouna i Martina Skorsezea, postiže autentični izgled filma a da pritom osećamo teksturu filmova iz ere studija »Shaw Brothers« ili ranog De Palme. Miks zvuka je fantastičan i daje nova svojstva prikazima borbe. Muzika je neobično važan činilac »Kill Billa«, ne samo zato što je saundtrek za ovaj film mali vodič za sve one koji žele da se pokažu u društvu, već zato što još od De Palme nije viđen autor koji sa ovakvim autoritetom koordinira ritam muzike i dešavanja u kadru.

Suština »Kill Billa« je u tome da omogućuje Tarantinu da do kraja istraži pojavnost žanrovskog B-filma i da pokuša da iskopa sve uzore ovog pravca, pohranjene u nezaboravu posetilaca marginalnih bioskopa i da ih tumači na velikom ekranu. To je materijal za žanrovski esej. I »Kill Bill« to najpre i jeste – žanrovski esej o zanemarenim bioskopskim klasicima. Međutim, »Kill Bill« uspeva da bude i ubedljiv aktelan repertoarski film. Situacija u kojoj se filmski udžbenik može čitati kao najuzbudljiviji roman nije viđena još od Zemekisovog remek-dela »Ko je smestio Zeki Rodžeru«, disertacije na temu crtaća i detektivskih krimića. »Kill Bill« je, na tom tragu, najzabavniji mogući vodič kroz tajnu istoriju »filmskog šunda«.

Dimitrije Vojnov