KAD PORASTEM BIĆU KENGUR

Jedna od najvećih zabluda programa i ideologije Fakulteta dramskih umetnosti je stalno podvlačenje značaja ličnog i autorskog pristupa filmu. Autorstvom obično smatramo pokušaje da se pomere neke granice autorskog izraza unutar konvencija jedne kinematografije. Masovna proizvodnja autora na FDU je dovela do toga da mi nemamo niti bazu ni konvenciju koja bi se pomerala. Imamo samo filmove koji udaraju u prazno jer ih nikakav zid ne oivičava. Međutim, takvo autorsko opredeljenje donosi sitne poene na polju romantike. Svaki srpski film biva ispraćen jednom romantičnom aurom ostvarenja koje je, eto, lični podvig autora u borbi da plasira svoju viziju, iz srca.

Zlobnici će čak reći da je FDU mesto na kome netalentovani predaju neupućenima. Ja ne bi išao toliko daleko.

Vizje iz srca su nesumnjivo privlačan termin. Ipak više cenim kada se iza nečeg što je urađeno stoji mozgom. I onda imamo priliku da se logično upitamo šta da se radi kada se sretnemo sa ostvarenjem poput Kad porastem biću Kengur? Ako za novac snimaš neukusne priče koje podilaze najnižim porivima gledališta, samo da bi kao profesionalac popunio repertoar, spadaš pod jedne aršine. Ali ako snimiš film poput Kengura i tvrdiš da je to lični izraz, aršini su drugi.

Kengur međutim, po svojoj strukturi, sa stalnim obraćanjem Džarmušu, liči na film koji nije napravljen iz čisto komercijalnih pobuda. Reč je o autorskom projektu. Naravno, čak ni najautističniji autori nisu samostalan entitet. Pored vlastite ličnosti, njihov rad oblikuje i socijalno-kulturni milje i publika kojoj se obraćaju.

Kengur proističe iz idiosinkratičnog novobeogradskog kulturnog miljea, obeleženog sitnim kriminalom, sitnim željama i sitnim ulozima na kladionicama. Iz takve okoline ne može da izraste ništa drugo do galerija sitnih likova koji ne zaslužuju pažnju bioskopske publike. Pa makar bili i na silu izmešteni na Voždovac, kao što je u Kenguru preseljen izvorno novobeogradski tekst. Zapravo, može da izraste nešto ozbiljno i moćno, kao u filmu 1 na 1, ali onda nema podilaženja ni publici ni festivalima.

Autorska ličnost pak oblikuje prenošenje te sitne ideje na ekran. Naravno, pošto film nije život, ono što se vidi na ekranu se razlikuje od onoga što postoji u stvarnosti. Najbolji primer toga je film 1 na 1. Dakle, defamilijarizacija stvarnosti je poželjan proces kako bi se gledaocu omogućilo da ne gleda dokument već da na osnovu filmskog stimulusa izgradi svoju stvarnost. U Kenguru je efemerna životna situacija predstavljena kao dezorijentisano i bučno izmotavanje zbunjenih glumaca čija se interpretacije gradiraju po tome koliko je koji pojedinac prevazišao ispraznost scenarističke i rediteljske indikacije. To što gledamo u Kenguru nisu ni izmišljeni likovi, ni stvarni ljudi, to su većinom najbolji srpski glumci koji pokušavaju da osmisle svoje ponašanje pred kamerom.

Dosadašnji opus Radivoja Andrića je definisan jednom nepromenljivom linijom rediteljskog pristupa. On je naprosto uvek režirao u pravcu lagane, visprene, komedije, nezavisno od onoga što sam tekst nudi. Kada je tekst zaista i bio visprena, lagana, komedija, kao u Tri palme za dve bitange i ribicu, onda je i rezultat bio zadovoljavajući. Kada je tekst bio urbana drama sa humorističkim elementima (Munje), sva dubina je žrtvovana da se napravi komedija.

Kengur u izvesnoj meri donosi proširenje Andrićevog rediteljskog arsenala. Nažalost ne u pravcu šireg i studioznijeg tumačenja teksta već istrošenih rešenja češke škole. Ipak, ni pažljivije tumačenje scenarija Miroslava Momčilovića ne bi moglo pomoći Kenguru. Odavno se nisam susreo sa tekstom koji je u toj meri lišen filmičnosti. Sam tekst praktično ne nudi nijedan argument radi koga bi se pretvorio u film. To je ontološki problem ovog zapisa lažno naslovljenog kao scenario. Naprosto, nijedna od tri prepletene priče nema filmsku formu. A da bi film još imao i smisla, potrebna je supstanca, o kojoj gotovo da nema govora.

Na pitanju supstance dolazimo i do trećeg elementa. To je publika. Kengur se obraća publici čija su estetska i etička merila skrhana epohom Mileta u tranziciji. B-92 je bio medij kome smo verovali a oni su nam podvalili Mileta, himnu srpskom primitivizmu koji navodno čini naš identitet i čiji je jedini problem u tome što je investiran u Miloševića. Inače je sasvim u redu. Prenebregava se samo činjenica da se Milošević ne bi ni desio da je narod slušao Betovena.

E, Kengur je film o prostacima i gubitnicma koji svoje adute nisu odigrali na Miloševića. Pošto nisu, sad su protagonisti srpskog filma. Što je takođe neka vrsta kazne mada je nisu svesni.

Kada pregledamo rezultat sa blagajne znaćemo i koliko je onih za koje je snimljen ovaj film. Tako ćemo posle pregleda zvanih Zona Zamfirova, Skoro sasvim obična priča i Kad porastem biću Kengur dijagnosticirati na čemu smo i nadati se da će nam uskoro neko ubrizgati kvalitetniju filmsku terapiju.

Dimitrije Vojnov