FATALNA ŽENA

Femme Fatale

Režija: Brajan De Palma

Uloge: Rebeka Romijn - Stamos, Antonio Banderas, Peter

Kojoti, Greg Henri.

Žanr: triler

Distribucija: Tuck

Samo knjiga može da apsolvira sve ono zbog čega je De Palma jedan od najvećih autora svih vremena. Zato njegov značaj uzimamo kao aksiom, pristupajući filmu "Fatalna žena".

Brajan De Palma je 1995. godine zalutao u sfere vrhunske holivudske produkcije gde je naizgled mogao da se izražava da bi stvarao. Naime, metafizičari poput De Palme, mogu sasvim da se oslone na kinesteziju i svoje stavove ne iznose kroz otvorene manifestacije zapleta i teme koji, se , uprošćeno, nazivaju izražavanjem. Međutim, u jednom momentu, posle više godina namernog ograničavanja očekivanja publike, Holivud ugrožava i samo stvaranje kao proces. Industrija shvata da MekTirnana, Kamerona i Verhovena, u komercijalnom smislu, mogu zameniti Rob Koen ili Piter Hajms koji sa sobom donose niže budžetske zahteve, još niže kriterijume i apsolutno odsustvo intelektualne ambicije kad se prihvate žanrovskog filma.

"Fatalna žena" je povratak dostojan velikog genija. Film otvara scena u kojoj naslovna ličnost gleda nesporno najznačajniji femme fatale noir u istoriji, Bili Vajlderovo "Dvostruko osiguranje". I na toj frekvenciji je možda i najbolje načeti ceo film. Besmrtni elementi Vajlderovog ostvarenja su strast, zločin, kazna i stil. Ta četiri elementa De Palma unosi u novi milenijum, u produžetak našeg života, posle neuspele (?) apokalipse, radeći ono što bi moralo biti suština savremene produkcije - propuštanje temeljnog dramskog napona kroz stilski arsenal i tehnologiju 21. veka.

Ogolivši ključne elemente, De Palma marginalizuje pitanja realističke konekstualizacije i uvodi čisto filmsko tumačenje strasti i zločina. Međutim, struktura filma koja poništava pripovedanje otkriva osnovno svojstvo De Palminog pogleda na kosmos. Naime, strast i zločin su za njega, pre svega, delovi filmske stvarnosti. Njemu oni nemaju smisla ako u sebi nemaju filmskog stila. I to ne fatamorgane učitavanja proistekle iz grozničave glorifikacije Hitchcockovih svedenih sklopova kadrova, već stila koji postoji kod Arđenta, stila koji utapanjem celine pretvara film u san a takve mračne snove raspoređuje u niz transcedentnih trenutaka. A smrt u snu ume biti bolnija, strašnija i estetski relevantnija od stvarne. Kao i sam život, De Palmini i Argentovi filmovi su skup trenutaka koji ne impliciraju potrebu za celinom. Imaju smisla dok traju, dok se proživljavaju. Ne moraju imati smisla u celini. Jer tad su gotovi. Zato "Fatalna žena"  i nije kompaktna kao "Dvostruko osiguranje". Niti mora da bude. Jer ovde nije pitanje šta se DESILO. Već je pitanje šta se DEŠAVA. I kako, naravno.

De Palmine marionete su ovoga puta Rebeka Romijn - Stamos i neprilagodljivi Antonio Banderas. Filmska javnost uglavnom govori o Stamosovoj kao o ženskoj iz Singerovog filma "X-Men". A tamo ona igra mutanta plave kože, praktično se ne vidi. Njena pivotalna rola je Aurora u MekTirnanovom "Rolerbolu", filmu ništa slabijem od "XXX" koga se jugoslovenski distributer odrekao. Sa istim pravom sa kojim je trebalo da se odrekne pomenute Vin Dizelove reklame za "škodu". Stamosova u ovom filmu biva formirana u jednu od najčulnijih žena savremenog filma. Slobodna koliko i Asia Arđento. Ali i nekoliko puta bliža idealu plavuše iz Hičkokove "Tehnikolor" faze.

"Fatalna žena" je De Palma iz najbolje berbe. Ako je Žil Mimunijev "Apartman" - "Vrtoglavicom" nadahnut film za novi milenijum, onda je "Fatalna žena" bukvalno "Vrtoglavica" novog milenijuma. Mimunijevo remek-delo je snimljeno sa strahopoštovanjem za Hičkoka. A De Palma više nema odnos prema Hičkoku. On je De Palma, ali je istovremeno i organski deo pokojnog Alfreda. I to ne zbog spolja prepoznatih opsesija, već zbog odnosa prema filmu. De Palma je jedini shvatio i prihvatio suštinu Hičkokovog odnosa prema bioskopu i zato je najveći.

"Fatalna žena", možda baš zato što je kao proistekla iz Hičkokove glave nije nekomercijalan film iako je tek nedavno "Vorner" kupio prava za američku distribuciju. To je autorski film koji je komercijalan  na zdrav način. Komercijalan je ali je pre svega film pa tek onda reklama. U tome je suština. Retkost je naći producenta koji danas smatra filmove onim što bi trebalo da budu. De Palma je takvog finansijera, svog Lu Vasermana, našao u Tarek Ben Amaru. A Ben Amar je svetionik koji velike američke autore treba da privuče u Evropu kao što je Vaserman preko Hičkoka i Zigela privukao mlade autore pod okrilje "Univerzalovog" globusa.

Definicija klasika se ne iscrpljuje u "Fatalnoj ženi" ali ono što se vidi između dva Ben Amarova potpisa sasvim opravdava naslov. To je istorijski naziv lika. A ovaj film jeste istorija. To je naslov koji obavezuje. Danas, jedino De Palma ima prava na taj naslov. Veliki autori nemačkog ekspresionizma su mrtvi. Neka Bog poživi nemačke producente koji finansiraju nove filmove Džon MekTirnana, Ketrin Bajglou i Reni Harlina.

Dimitrije Vojnov