TORENTE 2

Torrente 2: Mision en Marbella

Režija: Santijago Segura

Uloge: Santijago Segura, Gabino Diego, Toni Leblan, Hoze Luis Moreno, Inez Sastr, Arturo Vals.

Žanr: komedija

Proizvodnja: Španija, 2001.

Distribucija: Tuck

ĐAVOLOVA KIČMA

El Espinazo del Diablo

Režija: Giljermo Del Toro

Uloge: Eduardo Noriega, Marisa Paredes, Federiko Lupi, Injigo Garses, Fernando Tijelve, Irene Visedo.

Žanr: drama

Proizvodnja: Meksiko – Španija, 2001

Distribucija. Delta Video

Španski filmovi su tokom devedestih stekli povlašćeni status u našoj sredini, pre svega preko ekscentričnih hitova Pedra Almodovara i senzacionalističkih provokacija Bigasa Lune. Ova ostvarenja su zainteresovala najširu publiku tako da su imena ovih autora i glumaca poput Antonio Banderasa i Havijer Bardema postala prepoznatljiva u većini srpskih domaćinstava.

U Španiji se posle Almodovara i Lune razvio novi front autora koje predvodi Čileanac Alehandro Amenabar (Otvori oči, Duhovi u nama) a prate ga Mateo Hil (Niko nikog ne poznaje), Aleks De La Iglesija (Mutantska akcija, Sudnji dan, Perdita Durango, Grešna zajednica), Santijago Segura (De la Iglesijin glumac i autor oba Torentea), Haume Balagero (Bezimeni) i Nanu Ćerda, odnosno pridruženi član, Meksikanac Giljermo Del Toro koji naizmenično radi u Holivudu i Evropi. Ovi stvaraoci su odlučili da naprave odmak u odnosu na almodovarovski svet ironične melodrame i Luninog vulgarnog podgrevanja strasti. Opredelili su se za razradu žanrovskih obrazaca i svoj hispanski žar, duhovitost i visprenost su uneli u klasične forme trilera, horora, okultne i detektivske komedije.

Imamo sreću da se trenutno u našim bioskopima prikazuju dva španska ostvarenja.

Popularnije među njima je »Torente 2«, nastavak filma koji je oduševio Beograđane na FEST-u 1999. godine i ima kultni status u video klubovima. Reč je o produžetku autentične policijske komedije koja se na politički nekorektan način obračunava sa španskim mitovima i tabuima.

Ceo film proističe iz glavnog junaka, bivšeg policajca Torentea, beskrupuloznog, drskog i na svaki način problematičnog neradnika, fašiste, rasiste i shodno tome navijača tradicionalno fašistima bliskog Atletiko Madrida (verovatno najomiljenijeg kluba među Srbima zbog naših trenera i igrača) koji na razne načine pokušava da obmane okolinu predstavljajući se kao čuvar reda i zakona. Zaplet služi samo kao katalizator za ispoljavanje Torenteovih osobina. Zato neki kritičari smatraju da je ovaj lik zapravo upečatljiviji od ostalih elemenata filmova u kojima se pojavljuje.

Stojim pri tezi da su filmovi o Torenteu zapravo satkani od njegovog lika i da se izvan lika nalaze isključivo simulacije filmskog izraza. Na tom planu su dakle filmovi sazdani od lika i ideološkog komentara koji on zrači. Jači zaplet i vizuelnost bi samo odvraćali pažnju od značenja zbog koga su ovi filmovi namerno svedeni.

Za razliku od naš sredine u kojoj se sada obraća pažnja na svaki znak i svačiju biogrfiju, serijal o Torenteu se smelo dotiče pojava poput fašizma, homofobije, građanskog morala i naravno čitavog mitosa detektivskog filma. Zato filmovi o Torenteu izgledaju kao sastanci komisije za istinu, mir i pomirenje kojima predsedava Čarli Čaplin.

Španija je naravnmo prošla kroz period okrivljivanja i poništavanja tekovina generalisimusa Franka i »Torente« je nastao u relaksiranoj klimi. Međutim, to ne znači da ovaj film ozbiljno ne dotiče neuralgične tačke španskog društva. Pre svega, film kroz šalu postavlja pitanje kakvi su ljudi u samom građanstvu podržavali Franka a zatim problematizuje i najosetljivije pitanje od svih – koliko je Španija izgubila Frankovim odlaskom. Očekivano je da veći deo ovdašnje publike na razume scenu kada Torente sa lutkom crne bebe mami svog borbenog bulterijera »Franka« ili kada se odriče svoje značke »Atletiko Madrida« u zamenu za portret Kralja!!!

Rezultat je sasvim oslobođena i značenjski bogata komedija koja se bez ustezanja, ali, u krajnjoj konsekvenci, vrlo inteligentno dotiče najosetljivijih pojava nanovo dokazujući staru tezu da su divlje komedije zapravo žanr koji najviše afirmiše spokoj i konzervativizam pošto ismeva svako iskakanje izvan okvira pristojnosti.

Santijago Segura je reditelj, scenarista i glavni glumac. To ga nije iscrpilo i sprečilo da snimi sasvim pristojan nastavak svog klasika. Poređenja između originala i nastavka su neminovna i u vrlo maloj meri idu na štetu drugog dela. Naime, prvi deo je bio efektniji pošto se dešavao u savkodnevnim madridskim ambijentima dok se drugi dešava u Marbelji, privatnom gradu harizmatičnog mahera Hezusa Hila (vlasnika Atletiko Madrida), elitnom letovalištu što ga udaljava od pažnje kontinentalne publike i smešta u kontekst eksploatacijskih komedija koje se dešavaju u letovalištima.

Serijal o Torenteu bi trebalo da bude putokaz našim autorima kako da se izraze. Da se razumemo, raspojasanost likova, grub humor i ironični prizvuk uvek dovode film na tanku liniju koja razdvaja sofisticiranu zabavu i banlnost. »Torente« je vodič kako da se sigurno zakorači na teren napredne zabave. Naime, reč je o relativno jeftinoj i vrlo isplativoj produkciji, o tekstu koji ima humor i ozbiljne političke implikacije, obiluje ironijom koja pokazuje superiornost autora nad društvom i nadmoć pred formom a opet ima dovoljno samopoštovanja da se publici predstavi kao precizno i konsekventno delo.

S druge strane, serijal o Torenteu može poslužiti kao uzor i Holivudu čije policijske komedije, gde je najsvežiji primer »Šoutajm« (inače brutalan plagijat Džon Bedemevog klasika »Teži put«) pokazuju oskudicu duha i hrabrosti.

»Torente 2« je verovatno jedan od najzabavnijih filmova koje ćemo ove godine videti u bioskopima. Zato ga apsolutno preporučujem svima onima koji su željni, intenzivnog, smisleno nepristojnog i ubojitog humora.

Giljermo Del Toro je trenutno aktuelan u našim bioskopima sa odličnim holivudskim filmom »Blejd 2«. Zahvaljujući dobrom ukusu hrabre distributerske kuće »Delta Video« imamo priliku da vidimo i njegov španski film »Đavolova kičma« koji je izašao 2001. godine, pre aktulnog stripovskog hita.

Film su producirali braća Agustin i Pedro Almodovar. Reč je o idealnom ostvarenju za ljubitelje studioznog, istorijski angažovanog filma koji pretenduje da bude nešto više nego bioskopska zabava.

Priča prati doživljaje dečaka koji dolazi u sirotište za vreme Španskog građanskog rata. Ustanovu drže Republikanci i tu zbrinjavaju decu svojih poginulih saboraca. Intrigu započinje pojava duha koji se najviše obraća novopridošlom dečaku. Istovremeno se otkriva da se na skrivenom mestu u sirotištu nalazi zlato koje upravnici daju štićenicima kad dorastu za borbu i odlaze u rat. Oko zlata se kuju zavere i tajni dogovori a dečak sve više prodire u mračne tajne sirotišta.

Del Torova »Đavolova kičma« ne liči na njegove ostale filmove. Pripovedanje je akademski postavljeno i struktura dela odaje autorovu potrebu da iz sebe izbaci nekakkav lični dug. Uostalom, posvetio ga je roditeljima.

Postavlja se pitanje, u koji je film Del Toro više uložio sebe. U stripovski klasik »Blejd 2« ili pretencioznu »Đavolovu kičmu«? Da li je »Blejd 2« bio samo put da sebi obezbedi finansijsku nezavisnost kako bi radio filmove slične ovome ili je nešto treće u pitanju?

Po svemu sudeći, »Bljd 2« i »Đavolova kičma« nose sličnu količinu iskrenosti. Štaviše, mislim da je Del Toro u ovom filmu napravio više posveta stripu nego sirotištima i Španskom građanskom ratu u  »Blejdu 2«. Ne samo da deca u »Đavolovoj kičmi« čitaju stripove već je i lik duha oblikovan kao prikaza iz čuvenog Kacuhiro Otomovog stripa (koji napokon izlazi i kod nas) i animiranog remek-dela »Akira« što pokazuje da je autor pre svega sazdan od stripa pa tek onda od  društveno odgovornih lekcija.

Glavne uloge su ostvarili Eduardo Noriega, Almodovarova glumica Marisa Paredes i veteran Federiko Lupi. Paredesova i Lupi su već konstante španskog filma dok je Noriega pravo osveženje poteklo iz novog talasa španskog trilera koji su započeli Amenabar i Hil. Reč je o glumcu koji u ovom filmu raskida sa imidžom nedužnog lepotana (čak i u »Otvori oči« gde je junakov problem nestanak lepote) i ostvaruje hrabar preokret u karijeri igrajući čistog negativca od početka do kraja, bez ikakvih dra,aturških poigravnja.

»Đavolova kičma« sigurno predstavlja iznenađenje, možda čak i promašaj za one koji su zavoleli Del Tora preko »Kronosa«, »Mimika« i »Blejda 2«. Ipak ovo je film kojim autor (nepotrebno) umiruje savest i pokazuje da zna da radi ono što glavnotokovska (festivalska) kritika ceni, bez ikakvog intelektualnog i emocionalnog samoponiženja i izdaje.

Zato je »Đavolova kičma«, pre svega, film za ljubitelje kritičarski priznatog evropskog filma, na tragu italijanskog neorealizma i engleskog elegantnog istorijskog pristupa. Reč je o filmu koji će izuzetno prijati gledaocima koji se nostalgično sećaju staromodnih filmskih događaja.

Španska invazija na beogradske bioskope se zapravo zaključuje sa dve preporuke koje se uglavnom odnose na različit profil gledalaca li približno isti kvalitet bioskopskog doživljaja što samo pokazuje koliko vitalnosti i raznovrsnosti donose vrhunske evropske kinematografije i koliko se uzbuđenja krije među ostvarenjima koja nisu baš glavni tržišni aduti trenutne bioskopske ponude.

Dimitrije Vojnov