DAN POSLE SUTRA

Letnja bioskopska sezona u Americi je daleko najisplativiji interval. Nažalost, to kod nas nije slučaj. Leto je vreme kada je nemoguće sedeti u beogradskim salama, a oni koji otputuju obično stignu u mesta gde ni nema bioskopa. Nova strategija holivudskih studija da svoje najveće hitove plasiraju istog dana u celom svetu, tokom leta dobija apsurdne rezultate u Srbiji.

Dan posle sutra se može smatrati tipičnim holivudskim letnjim spektaklom, i ima tu sreću da se u Srbiji prikazuje dok leto još nije u punom jeku. Istovremeno, neobično je da se ovakav letnji spektakl bavi problemom novog Ledenog Doba.

Dan posle sutra se može svrstati u podvrstu filmova katastrofe. Filmovi katastrofe su imali veliku ekspanziju tokom sedamdesetih. Najčuveniji producent tog žanra, Irvin Alen je imao praksu da okupi natprosečnu glumačku podelu, pravu All-Star ekipu i da ih suprotsravi velikoj nepogodi. Najveći klasici tog slepog creva filmske istorije su Posejdonova avantura, Pakleni toranj, Meteor i Aerodrom. Film katastrofe biva kratko reanimiran sredinom devedesetih sa naslovima poput Tvistera, Danteovog vrha, Vulkana pa i samog Titanika.

Dan posle sutra se bavi realnom pretnjom otapanja glečera koji bi mogli dovesti do poremećaja globalne klime i stvaranja novog Ledenog Doba usred poremećaja strujanja vazduha. Ubrzana degeneracija klime, praćena ledenim olujama čini glavni vizuelni adut ovog filma. Dramska kičma ove priče je sudbina meteorologa koji je predvideo takav razvoj događaja i njegov pokušaj da izvuče svog sina iz poplavljenog i zaleđenog Njujorka, te sinovljeve avanture u smrznutoj metropoli.

Dan posle sutra je nesumnjivo najbolji film Rolanda Emeriha, nemačkog autora koji je počeo kao reditelj naučnofantastičnog filma opšte prakse, da bi se ubrzo specijalizovao za pitoreskne spektakle, bilo da je reč o apokrifnim (Dan nezavisnosti ili Godzila) ili istorijskim (Patriota) krizama koje ugrožavaju američku državu. Nemac Emerih je uvek smeštan u istu ravan sa svojim zemljakom Volfgangom Petersenom, i proglašavan za američkog državnog reditelja. Za Petersena, trenutno aktuelnog sa filmom Troja, se etiketa državnog reditelja može prilepiti zato što njegova izrazita kompetentnost i preciznost zaista mogu poslužiti za odgovorne državne projekte. Emerih je, s druge strane, slabiji zanatlija i veliki fetišista koga najviše uzbuđuju scene razaranja čuvenih zdanja. Pošto radi u Holivudu i snima američke filmove prirodno je da i najčuvenija razneta zdanja budu na ona na kojima se vijori američka zastava.

Dok su njegovi raniji filmovi obično patili od koncepta koji jede filmsku supstancu, i imali dobar početak, to jest postavku, a umarali se kada priča treba da se razvije, Dan posle sutra nudi konstantnu tenziju tokom čitava dva sata trajanja. Po prvi put autor ne kliza u sfere petparačke dramaturgije, niti nudi hepiend. Njegovo Ledeno Doba ima nagoveštenp otopljavanje ali se ne može preduprediti.

Sa fotografijom koja u izvesnim pasažima dostiže likovnost umetničkog ostvarenja, prizorima destrukcije u kojima se ponovo promišljaju američka obeležja i nekoliko sekvenci koje zaista bole, Emerih isporučuje svoj daleko najosmišljeniji film čime, najzad, uspostavlja jako visok standard bioskopskog spektakla. Najveća snaga ovog filma je u tome što dramsko opravdanje i junaci dosta solidno nose glavne vizuelne adute, i što ti aduti sadrže dovoljno inventivnosti da anesteziraju prisustvo efekata.

Dimitrije Vojnov