KILL BILL VOL. 2

Režija: Quentin Tarantino

Uloge: Uma Thurman, David Carradine, Michael Madsen, Daryl Hannah, Gordon Liu, Michael Parks.

Žanr: film osvete

Distribucija: Pro Vision

Quentin Tarantino priznaje da su mu dve najveće opsesije u svetu filma, exploitation, to jest repertoarski film za publiku sa jeftinim kartama i tzv. art-house film, to jest bioskopska varijanta avangardnog filma. Ipak, niko nije mogao pretpostaviti da će pod jednim naslovom Kill Bill, napraviti takvu diverziju koja će napokon spojiti ova dva suprotstavljena sveta.

Kill Bill Vol. 1 je bio muška polovina priče o Nevesti, alias Beatrix Kiddo, nekada plaćenom ubici, koju je na venčanju izmasakrirao njen nekadašnji poslodavac i ljubavnik Bill. Ona je uprkos zadobijenim povredama ostala  u životu i sveti se, penjući se krvavom stazom do krajnjeg cilja, definisanog naslovom - Ubistva Billa.

Vol. 2 je ženska polovina iste priče. Dok je Vol. 1 bio neka vrsta brehtovskog istraživanje prirode koreografisanog filmskog nasilja, Vol. 2 je studija na temu emocionalnosti exploitation filma, naročito u ključu špageti i marihuana vesterna. Ne čudi što se sam završni susret sa Billom dešava u Meksiku, iza reke Rio Grande, danas delu Trećeg sveta, nekada mestu koje je bilo Raj za desperadose.

Logično bi bilo zaključiti kako ova dva filma zaokružuju fabulu o Beatrix i njenoj osveti svojim bivšim prijateljima i saradanicima. Međutim, Tarantino pruža upravo suprotno. Vol. 1 i Vol. 2 su dve strane iste medalje. Drugi film ne unapređuje fabulu, tehnički nam ne otrkiva ništa što već nismo znali u prvom filmu, već je samo pretvara u drugi siže. Naprosto, možemo reći da je u ova dva filma Tarantino na različit način usmeravao naš pogled. I da nam je u svakom od filmova ispričao iste stvari. Razlika je u tome što nam je u svakom filmu prikazao različite segmente priče.

Kada se podvuče crta, Kill Bill se po svojoj naravi ipak mora približiti uzoru art house filma. Iako se koristi ikonografijom i retorikom tzv. exploitation filma, zadržava visok stepen konceptualizacije. Naime, suština žanrovskog filmotvorstva je pokušaj da se u proizvodnji konvencionalnog filma svako malo prevaziđe uravnilovka ponude. Tarantino u Kill Billovima zapravo konstantno prevazilazi filmove iz kojih je nastao jezik i kultura kojom se bavi. Dok u prosečnom exploitation filmu, imamo tek poneki element koji izlazi van standarda, u Kill Billovima, svaka scena prevazilazi standard, pa samim tim i uzor. Na tom nivou, Tarantino prelazi u sfere meta-repertoarskog filma. Kada se tome doda i pripovedačka igra gde se ista fabula drugačije oblikuje kroz dva filma, Kill Billovi su čist art house.

U tom smislu, Tarantino ne samo da unapređuje art house ili exploitation kinematografiju, već pomaže i umetnosti kao takvoj da osvesti neke od zanemarenih i odbačenih pop-fenomena. Nedostatak ozbiljnih autora koji bi se bavili pop-izrazom kao što je exploitation film je doveo do toga da ova vrsta završi u rukama špekulanata. Tarantino vraća exploitation u ruke inteligencije.

* * * * * (pet zečica)

Dimitrije Vojnov