BEZ LJUTNJE MOLIM
Naša publika će, pre ili kasnije morati da se oslobodi predrasuda prema nekim od holivudskih superstarova. Naime, liči na pobedu dobrog ukusa to što su Al Paćino, Džek Nikolson i Robert De Niro najkomercijalniji glumci kod nas, međutim, mora se prepoznati da njihovi skorašnji proizvodi zapravo pripadaju industrijskom a ne "autorskom" pogonu i da, u tom smislu, ni po čemu nisu napredniji od omraženih Džima Kerija i Adama Sendlera. O genijalnosti Edija Marfija, koga naša javnost otvoreno prezire i nipodaštava, se mogu napisati tomovi.
U tom smislu "Bez ljutnje molim" može prevaspitati gledaoce jer u njemu Džek Nikolson pristaje da posluži kao scenografija zvezdanoj personi Adama Sendlera, komičaru superstaru čiji uspon neprekinuto traje već nekoliko godina. Posle estetski neuspešnog ali marketinški opravdanog pokušaja da se afirmiše kao seriozan glumac u Pol Tomas Andersonovom anti-filmu "Opijeni ljubalju", Sendler se vraća onome što najbolje radi – populističkoj komediji, gde je isporučio dosta smeća ali i odličnih ostvarenja poput "Svadbenog pevača", "Malog Nikija" i "Gospodina Didsa".
Sendlerova karijera je počela na televiziji NBC u kultnom serijalu "Saturday Night Live" iz koga su gotovo svi izvođači prešli na veliki ekran. Prvo je igrao u minornim komedijama koje su pretežno slavile grubost i infantilnost. Svakom velikom filmskom komičaru, internacionalno prepoznatljivog identiteta, je potreban tipski lik. O tome svedoče Harold Lojd, Čarli Čaplin i Baster Kiton. Sendler je godinama tražio taj filmski identitet. Tek mu je potonja, visokobudžetna, filmska faza oblikovala dosledan tip uloga. To je tipizovani dobroćudni japi-luzer sa nejasnim i pasivnim odnosom prema svetu. Tenzija u filmovima nastupa kada se taj dosledni lik suoči sa situacijom koju ne može da savlada. U "Malom Nikiju" su problem Nebesa – Raj i Pakao, u rimejku Kaprinog "Gospodina Didsa" – nasledstvo, u "Bez ljutnje…" je to ekscentrični psihijatar koga igra Džek Nikolson.
Kada se bavimo ovim filmom, moramo priznati da je od prvog do poslednjeg kadra to Sendlerovo delo. Međutim, kao i uvek, zvezdu tek delom čini magnetizam a većinom partner i materijal, a tu na scenu nastupa Džek Nikolson. Njegov manirizam dostiže vrhunac u ovom filmu a inteligencija mu nalaže da svoju preteranost smesti u komediju.
Kada Sendler i Nikolson krenu da sparinguju po instrukcijama novog hit-scenariste Daniela Dorfmana, a u akademski tačnoj režiji mladog i školovanog autora komedija Pitera Sigala, nastupa sušta bioskopska zabava kakvu Holivud odavno nije konzervirao i slao po svetu. Komercijalne potrebe diktiraju zadati broj komedija koje se godišnje moraju isporučiti, ali duhovitost krasi samo odabrane. U opadanju kvaliteta ponude, učimo da cenimo vrednost, solidnog i dobro skrojenog, američkog filma. A "Bez ljutnje…" je dobra prva lekcija za one koji još uvek nisu naučili da cene pikantnost kaloričnog holivudskog hita.
Me
đutim, komedija nije sačinjena samo od duhovitosti već i od dubljih dramaturških mehanizama, odnosno ideoloških pretpostavki. Pored smeha, komedije treba da opišu snagu slučaja, da nas učine pametnijim i da ismeju moćnije, a "Bez ljutnje…" nesumnjivo sadrži sve te elemente. U tom svetlu, deluju krajnje subverzivno opaske o političkoj korektnosti i neurotičnom pritisku da se građani povinuju naredbama javnih servisa u sumrak 11. septembra. Slična atmosfera vlada i kod nas, posle 12. marta, i stvara svrab koji će naši filmovi morati da počešu.Tačno je da Sendlerovu aktuelnu fazu definiše tipski lik ali identitet i kvalitet pojedinačnom filmu daruje situacija sa kojom se lik suočava, "Bez ljutnje…" predstavlja vrhunac njegovog rada jer Situacija se ovoga puta zove Džek Nikolson. Namerno kažem Situacija, jer Nikolson je svestan da je odavno prestao da bude glumac. Postao je situacija, splet okolnosti, deo stvarnosti, kolektivog nesvesnog, i on to zna. Zato je toliko inteligentan. Zato ga moramo još više voleti. Zato što igra na pamet a ne na inspiraciju. A to rade samo velikani.
Dimitrije Vojnov