LOŠI MOMCI 2
Bad Boys 2
»Loši momci 2« je film koji ispunjava sve predrasude srpske antiholivudske elite koja smatra da su američki repertoarski filmovi nasilno i neukusno eksploatatorsko smeće. Međutim, problem holivudskog repertoarskog filma je bio upravo u tome što odavno nije bio nasilan i neukusan, već je zabava na silu uvijana mašnicom usiljene pristojnosti. »Loši momci 2« krši sva nametnuta pravila političke korektnosti i probija se kao skriveni favorit ove sezone. Konačno se suočavamo sa savremenom policijskom akcionom komedijom koja je kalorična i duboko uronjena u mrsnu ezoteriju marginalnih bioskopa.
Nastavak nas uvlači u dalje avanture detektiva Majka Lourija (Vil Smit) i Markusa Barneta (Martin Lorens) iz Majamija. Oni se ovoga puta bore protiv kubansko-rusko-ku kluks klanovskog sindikata vlasnika noćnih klubova, u čijoj se tami konzumira ekstazi sumnjivog kvaliteta.
Američka cenzura je omela razvoj nasilnih policijskih filmova i vrhunci sa kraja osamdesetih, poput »Smrtonosnog oružja« ili »Zavere u San Francisku«, i početka devedesetih, poput »Poslednjeg skauta« ili »Zločina na talasima«, su sezonama samo unazađeni. Zato i raduje to što »Loši momci 2« prevazilaze nesnimljene karike žanrovske evolucije i pokazuju kako treba da izgleda eksploatacijski film 2003. godine. Naročito, kada se uzme u obzir je je serijal o Barnetu i Louriju ukrštanje dveju mitologija – partnerskog duha »Smrtonosnog oružja« i etničke kontoverze »Policajca sa Beverli Hilsa«, i da sa ovim nastavkom dobija vlastiti identitet.
Akcija je impresivna, bez nametljivih digitalnih efekata, i realizovana je nadahnuto i inventivno, kao uspeli pokušaj da se starinskom mehanikom prevaziđe novi kompjuterizovani metod filmske iluzije. Gledaoci su oduvek više verovali konzervativnom prikazu razbijanja nego skupu jedinica i nula. Komedija je prljava, i vicevi su uglavnom efikasni, no čak i kad nisu, ne ostavljaju utisak neprijatnosti. Dizajn junaka je mitski i autori definitivno uspevaju da 144 minuta (zlatno pravilo iz osamdesetih-nema akcijaša bez 130 minuta) očuvaju iluziju sveta u kome su sve žene top-modeli, u kome su kola luksuzna i brza, meci lete na sve strane, stradaju brojni slučajni prolaznici, i svi policajci su nabildovani do stripovskih dimenzija.
Film je otvoreno desničarski opredeljen. Na svaki način je suprotan Majkl Murovoj »Žeđi za nasiljem«, jer bez ikakvih ograda, u iluzionistčkom maniru, slavi mačizam i fetišizam oružja. Pored toga, »Loši momci 2« donose strah od stranaca, komunista (negativci su Rusi i Kubanci) i domaćih izdajnika (Ku Kluks Klan prodaje drogu), odnosno prezir prema birokratiji i građanskim slobodama iza kojih se kriju zločinci. Invazija na Kubu, u finišu filma, stavlja konačni osmeh na lice svakog poštenog desničara.
Sve u svemu, »Loši momci 2« je povratak estetici pokojnog Dona Simpsona, koji je sa svojim partnerom Džeri Brukhajmerom osmislio mešavinu testosteronske akcije i gej-estetike (disko, advertajzing, lepi dečaci) koja nije pokušavala da zavede gledaoca, već ga je uzimala na silu. Posle Simpsonove smrti, Brukhajmer je umekšao raniji stil, odvukavši je dalje u pravcu gej-estetike (npr. hemija između Bena Afleka i Džoša Hartneta u »Perl Harboru«).
U rukama Majkla Beja (»Loši momci«, »Stena«, »Armagedon«, »Perl Harbor«), sa Vil Smitom i Martin Lorensom u kadru, »Loši momci 2« polaze u susret Don Simpsonovim korenima. Simpson bi voleo da vidi ovakav film. I voleo bi da vidi kako je njegov štićenik prevazišao status nižerazrednog pronalazača agresivne montaže, i postao punokrvni autor koji sa ovim filmom dostiže zrelost i isporučuje jedan od najhrabrijih i najautentičnijih blokbastera u poslednjih deset godina.
Dimitrije Vojnov