SVE O DEČAKU

About a Boy

Režija: Pol i Kris Vajc

Uloge: Hju Grant, Toni Kolet, Rejčel Vajs, Nikolas Hoult, Izabel Bruk.

Žanr: romantična komedija

Distribucija: VANS

»Sve o dečaku« je jedan od retkih primera očuvanja najslavnijih tradicija saradnje američke i britanske kinematografije. Veze britanske ideje i američke egzekucije su, u prinicpu, neraskidive pošto engleski jezik čini sponu koja povezuje američku kulturu sa istorijom pre 1492. godine. Međutim, mnogi projekti su, u poslednje vreme, bili tako postavljeni da je američka realizacija gutala britansku supstancu. Štaviše, mnogi autentično britanski projekti  su krojeni u Holivudu da bi se njihov britanski duh održao samo u detalju što svetsku premijeru imaju u Londonu. Primeri za to su brojni, među njima se mogu istaći serijali o Hari Poteru i Džejms Bondu. Pritom, upliv britanskih autora u američku kinematografiju je sve manji, iako su neke od vrhunaca holivudskiog filma potpisali upravo britanski reditelji. Istovremeno, čak i oni britanski reditelji koji dobiju posao u Holivudu, kao de ne mogu da sprovedu svoje vizije. Na kraju završe radeći rutinske projekte, pre ili kasnije snime promašaj i bivaju poslati kući.

Najnoviji fenomen u Holivudu je potpuna amerikanizacija britanskog štiva. Američka samodovoljnost je dostigla tolike razmere da više nisu spremni da snimaju filmove sa britanskim likovima. Mnoge ekranizacije bivaju prepevane sa engleskog na američki. Primer za to su recimo stripovi »Helblejzer« i »Društvo neobične gospode« u kojima su prilično brutalno uvedeni američki likovi. Takvih primera ima još. Neke od takvih intervencija je pretrpeo i engleski pisac Nik Hornbi čiji su romani međunarodni bestseleri a već nekoliko godina su njegova izdanja veliki hit i kod nas.

Hornbi se bavi vrlo jednostavnom prozom koja bez mnogo stresnih preokreta tumači svakodnevicu savremenih, urbanih, Engleza. Njegovi romani su, do sada, više puta ekranizovani. Prvo je adaptiran njegov najslabiji roman »Stadionska groznica«. Po romanu o strasnom navijaču londonskog Arsenala je snimljen istoimeni film 1996. godine. Hornbi je sam adaptirao roman tako što je krajnje pojednostavio priču koja u romanu ima epske razmere. Iako nema dovoljno supstance za takvu strukturu. »Stadionsku groznicu« je režirao Dejvid Evans i ovo ostvarenje se smatra najslabijim Hornbijem na filmu. Trenutno se u Holivudu sprema holivudska varijanta priče o čoveku čiji se život menja u skladu sa rezultatima voljenog kluba. U fokusu će biti bejzbol.

Zatim sledi ekranizacija romana »Haj Fideliti« koja je u svetu imala neopravdan uspeh među kritičarima. »Haj Fideliti« je režirao iskusni, rutinirani, Stiven Frirs, Britanac koji živi u nesrećnom braku sa Holivudom. Uprkos Frirosovom poreklu, priča je amerikanizovana i ceo projekat je koncipiran kao izložba glumca Džon Kjuzaka. Kjuzakova samovolja je išla dotle da su scenario napisali njegovi lični scenaristi. Krajni rezultat je pojednostavljeno tumačenje knjige u kome ključni punktovi nisu prepoznati niti je ispoštovan bilo koji legitimni dramaturški postupak. Frirsov film puca iz svih oružja, sredstvima svih kalibara i stalno promašuje.

»Sve o dečaku« je došao kao iznenađnje i otkriće, kada se uzmu u obzir prethodna Hornbijeva iskustva sa filmovima, odnosno autorska prošlost ljudi koji su ga snimili. Osnovna snaga ovog filma su producenti Tim Biven i Erik Felner, odnosno glavni glumac Hju Grant.

Naime, Biven i Felner su čelnici producentske kuće »Vrking Tajtl« koja je izgradila reputaciju vrlo ozbiljnog proizvođača koji se istinski trudi da spoji isplativost i kvalitet. Naravno, čak i takvoj kompaniji se povremeno potkrade smeće poput »Haj Fideliti« ili »Probuđenog zla« (ne mešati sa odličnim akcionim hororom »Pritajeno zlo« u kome se Mila Jovović napija krvi zombijima!) ali generalno se ova kuća smatra nosiocem pozitivnih tendencija.

Saradnja kompanije »Vrking Tajtl« sa Hju Grantom datira još od filma »Četiri venčanja i sahrana« Majka Njuela koji je Granta učinio zvezdom. Engleski producenti su još u dva navrata pokušali da naprave zaradu od Grantovog kapitala ali filmovi »Užasno velika avantura« i »Englez koji se popeo uz brdo a sišao niz planinu« nisu postigli uspeh. Grant je zatim otišao u Holivud gde je bolje zapamćen njegova skandal sa prostitutkom Divajn Braun nego gluma. Od 1999. godine, kreativni tim, sa Ričard Kertisom (stvorio »Mister Bina« i »Crnu Guju«) na čelu, bezmalo svake godine snima po jednu romantičnu komediju sa Grantom. U ovom periodu izlazi i »Plavooki Miki«, Grantov najbolji američki film. U ovoj fazi, Grant postaje zvezda pošto svojim prisustvom obećava kvalitet. Iz Kertisovog ciklusa su najuspeliji filmovi »Ja u ljubav verujem« i »Dnevnik Bridžet Džons«. »Sve o dečaku« pripada tom talasu iako Kertis ovoga puta nije bio direktno umešan kao stvaralac.

Kreativni naboj je došao iz ubedljivo najmanje očekivanog izvora. »Sve o dečaku« su režirali braća Piter i Pol Vajc. Scenario su takođe napisali njih dvojica uz pomoć Pitera Hedžiza. Braća Vajc su, inače, najpoznatiji po zome što su osmislili jedan od najvećih hitova 1999. godine »Mangupi overavaju maturu«, u kome je osvežen već istrošen filmski kalup hipertrofije gubljenja nevinosti. Ovaj film je iznedrio likove na osnovu kojih je nastao čitav serijal (iako sa gubljenjem nevinosti u prvom delu čitav koncept nastavka biva devalviran). Vajcovi su ličnim zalaganjem i ugledom spasili projekat »Sve o dečaku« koji je prvobitno pripremao Robert De Niro sa svojom producentskom kućom »Tribeka« za studio »Nju Lajn«. Kada je »Nju Lajn« odustao od filma, Braća Vajc su ga prenela u svoj matični studio »Junivrsal«. De Niro i dalje slovi kao jedan od producenata.

Film je, očekivano, žrtvovao znatan deo sočnosti knjige. Međutim, kao samostalno delo, »Sve o dečaku« odiše svežinom i neobuzdanim humorom koji spira fleke čak i kod najpatetičnijih zahvata.

Film govori o bogatom plejboju Vilu koji nikada u životu nije bio zaposlen već se izdržavao od tantijema za opskurnu Božićnu pesmu koju je komponovao njegov otac. Takav život ge je pretvorio u sebičnog ženskaroša. U svojoj potrazi za ženama, otkriva da su samohrane majke prilično lak i zahvalan plen. Međutim, pokušaj da zavede jednu samohranu majku ga upoznaje sa dečakom Markusom i njegovom nesređenom porodicom što Vilu menja život iz korena.

Otvaranje filma nameće žestok tempo oštrog komformističkog humora koji sa uvođenjem melodramskog toka i neizbežne sentimentalnosti mora da izbledi. Iako film crpi svoju poentu iz ove transformacije, faktor zabave se kreće opisanom trajektorijom humora. Kako se film bliži kraju, kako priča počinje da zaokružuje svoj ideološki koncept, tako i lucidnost priče opada u korist didaktičnosti. Ovo donekle može biti smetnja ironiji sklonim gledaocima.

Glumci su uradili svoj posao u skladu sa engleskom glumačkom tradicijom. Dakle, besprekorno. Hju Grant nosi film pošto je Vil stub cele priče. Grant je naročito zaslužan za kvalitetnu glumu mladog Nikolasa Houlta, u ulozi dečaka Markusa, jer je svojom igrom pomogao njegovu interpretaciju. Toni Kolet, Rejčel Vajs i Izabel Bruk, Šeron Smol i Viktorija Smurfit igraju junakinje koje su samo ženske marionete u odrastanju dvojice glavnih junaka. Jedino su engleske glumice sposobne da tako svedenim likovima podare sadržaj. Što i čine.

Scenario Braće Vajc i Pitera Hedžiza se suži većinom dramaturških zahvata kako bi pripovedao Hornbijevu priču. Stoga, nije reč o jednom od čistijih predložaka, međutim, njihova upotreba niskih udaraca je opravdana time što takvi zahvati ostavljaju utisak na publiku. Tu se negde razilaze teorija filma i pragmatizam.

Braća Vajc su vrlo precizno i stilski ambiciozno realizovali vizuelni aspekt filma. Štaviše, izgleda kao da su prevazišli ograničenja koja su ukalupljivala njihove američke korene. Pomalo je tužno raslojavanje njihove karijere na dva koloseka gde na jednom snimaju kvalitetne komercijalne filmove sa velikim intimnim žarom a na drugom rade jedan od besmislenih serijala o većinom neukusnim tinejdžerskim avanturama gde se gro humora crpi iz scena telesnog pražnjenja.

Muzika idiosinkratičnog kantautora Bedli Dron Boja je funkcionalna i naročito važna pošto se film delimično bavi i muzikom, odnosno njenim uticajem na slušaoce. U samostalnost i kvalitet Bedli Dronovih kompozicija se, izvan konteksta filma, možemo uveriti na istoimenom albumu koji je izašao uz film.

Filmovi poput »Sve o dečaku« nisu skupi, niti iziskuju tehničke resurse koji su nedostupni našim autorima. Najzad se neko dosetio da nešto slično uradi i kod nas tako da ćemo iduće godine obilje hornbijevštine imati u filmu »Skoro sasvim obična prča« Miloša Petričića, po tekstu Dušana Ristića.

»Sve o dečaku« je konzervativan komercijalni film čija je realizacija toliko tačna da na prvi pogled deluje ziheraški. Međutim, film Braće Vajc je daleko od ziheraškog. O tome svedoče ranije pomenuta Hornbijeva dela na koja su se spotakli mnogi autori.

Ovaj stepen odmerene zabave je adekvatan za najširu publiku. Od onih koji su bioskope napustili jer su se tokom poslednjih holivudskih filmova osećali kao da im neko zavrće ruku, preko onih koji su po prvi put u bioskope ušli da bi videli »Zonu Zamfirovu« do redovnih i fanatičnih posetilaca bioskopa kojima »Sve o dečaku« nudi priliku da odmere kolika je kreativna moć holivudskog glavnog toka. »Sve o dečaku« ima mnogo aduta. Potrebno je samo doći u bioskop.

Dimitrije Vojnov