28 DAYS LATER

Režija: Danny Boyle

Uloge: Cilian Murphy, Naomie Harris, Brendan Gleeson, Christopher Eccleston, Megan Burns.

Žanr: zombi apokalipsa

Distribucija: Tuck

Ocena: 5

Don Siegel je rekao da većina njegovih filmova ne znači ništa, da snima za novac, da je kurva i da je to američki put. Danny Boyle je Siegelov učenik. Takođe je kurva.

Posle prototipskog debija sa intenzivnim remek-delom neo noira Shallow Grave (neo noir debi je još od Blood Simple obavezna figura), revitalizacijom britanskog filma sa Ealing narkomanijadom Trainspotting, odlazi u Holivud gde se podaje dvaput. Inteligentno izbegava Foxov sadomazohizam u četvrtom Alienu, čednom romantičnom komedijom oduzima holivudsku nevinost Ewan McGregoru u A Life Less Ordinary, ali zato dobija neočekivani double dildo a la Requiem For a Dream spanking sa The Beach.

Izubijan, u ožiljcima, u Holivudu više nikog nije zanimao. Iz Evrope je tada stigla nova pošiljka kurvi. Vratio se kući, i lukavo osmislio sledeći potez. Prvo je snimio neprikazani deo omnibusa Alien Love Triangle a zatim dva ekscentrična i više no briljantna TV filma za BBC. U tom periodu se povezao sa Anthony Dod Mantle-om, DOGME pionirom koji je sasvim ovladao digitalnim snimanjem slike. A kada je time ovladao odlučio se za jednu diverziju that will rule them all. Snimio je ortodoksni žanrovski film na DV-u u polu-ilegalnim uslovima socijalne pomoći koju britanskom filmu daje britanska lutrija.

Plod toga je 28 Days Later, film toliko moćan da čak i staru kurvu može da vrati u opticaj. Scenario je napisao Alex Garland, književnik čiji je roman The Beach unakažen u Foxovoj ekranizaciji. Boyle je poznat po svojim savezništvima sa piscima, scenarista John Hodge mu je pisao četiri igrana i jedan kratki film, pozorišni pisac Jim Cartwright mu je pisao u BBC fazi, Garland je novo pero iza Boylove kamere, pisac koji je odgovoran za najskuplji i jedan od najjeftinijih filmova njegove karijere.

Film govori o epidemiji Besa (dakle ne besnila već besa) psihosomatski kreiranog virusa koji je iz laboratorije oslobodila grupa ekoloških aktivista (green on the outside, red on the inside, I may add) i pomorila Veliku Britaniju. Nekoliko preživelih, nezaraženih, pokušava da se izvuče i istraži da li je išta preostalo od civilizacije. Na tom putu se sreću sa odmetnutom vojnom jedinicom koja se polako sprema da vaspostavi novu civilizaciju.

Scenario je lišen napadnog humora te eventualni osmesi proističu iz same radnje i povremeno odveć jezivih momenata koji se moraju kompenzovati odmakom. Piščev odnos prema temi je vrlo ozbiljan, što je najvažnije. Likovi su dobro postavljeni i ovo je jedan od retkih filmova o grupi ljudi i raspadu grupe (čime se zapravo bavi većina apokaliptičnih filmova) u kome psihološki element nije balast. Pored valjano utemeljenih likova tome doprinosi i elegantan raspored njihovog kretanja i interakcije.

Ideološki aspekt filma je već mutan. Definitivno ima malo podilaženja drogirnoj omladini kroz blagonaklon, gotovo pokroviteljski odnos prema opijatima. Međutim, Boyle uspeva da prikaže konzumiranje psihoaktivne farmacije kao malu englesku tradiciju. Političko opredeljenje filma je nejasno. Neke situacije obiluju polemičkom atmosferom. Ono što se može zaključiti je da je film anti-liberalan jer je ideološki kredo likova da trenutke raspadanje društva treba iskoristiti za obnovu i uklanjanje neprijateljskih elemenata. Garland i Boyle prave dosta referenci na Kinji Fukasakua i njegovo tumačenje produženja vrste dato u filmu Virus. U tom svetlu, 28 Days Later gaji socijalistički revolucionarni duh, doduše više fašistički nego komunistički. Slično Gaspar Noeu (Irreversible), i Englezi su postali ljuta reakcija a da to ni ne shvataju. 

28 Days Later nije konkretno film o zombijima. Međutim, njegov stilski i ideološki korpus se može tumačiti u tom svetlu pošto obiluje otvorenim omažima Romerovoj trilogiji. Ono što se prvo primećuje je da još od Romerovih klasika, nismo sreli autora takvog kalibra da se poduhvata filma o zombi apokalipsi. Zatim, Boyle nema dovoljnu dozu žanrovske pravernosti i strpljenja te zombije odmah pretvara u opasna i nadljudski snažna bića što se u ranijim flmovima dešavalo tek kada broj zombija dostigne kritične razmere. Ta vrsta revizije žanra je više nego dobrodošla. Na tom nivou, 28 Days Later konceptualno duguje Romeru ali je stilski bliži Lenzijevom Nightmare City-ju, recimo.

DV je iskorišćen kao tehničko pomagalo i stilsko opredeljenje. U tehničkom smislu, upotreba DV-a omogućuje snimanje više kadrova i olakšava kretanje kamere, čime 28 Days Later obiluje. Rediteljski pristup je energičan, gnevan, sa puno kadrova i jump cutova. Međutim, to ne sprečava Boylea da na par mesta prokreira simfoniju užasa u vrlo odmerenim i koreografisanim prikazima žanrovskog gradiva. Na ovom mestu moramo odati poštovanje TT Sindromu Dejana Zečevića gde je to prepoznato dok se Boyle u Holivudu još bavio celuloidnom kaligrafijom sa DiCapriom. U stilskom smislu, DV daje veliko zrno na slici, tako da film izgleda kao novotalasovska pubertetska provokacija snimljena na traci od 16 mm. Ni ovo drugo nije smislio Boyle. Međutim, imponuje koliko je on, ukoliko već nije inovator, posvećen ezoteriji filmotvorstva, upućen u tehnička i stilska kretanja i, konačno, koliko je svojim DV filmom dao legitimiteta novim zrnastim DV filmovima koji još uvek ne nailaze na zadovoljavajuće interesovanje producenata, distributera i prikazivača.   

Naravno, i pored svih hvalospeva, 28 Days Later nije lišen kalkulacije. Ipak je to Boyle. Ovim filmom se reafirmisao na artističkoj sceni a da je istovremeno stekao erekciju fanboy scene širom sveta. I obe stvari je krvavo zaslužio.

I nemojte se zavarati, Boyle je sve ovo vreme pripremao novi film sa Adam Sandlerom za Miramax. Ovim filmom nije prestao da bude kurva. Međutim, pokazao je da je zaista najbolja kurva u gradu.

Dimitrije Vojnov