21 GRAM

Već je dobro dokumentovan raspad američkog sistema vrednosti. Tog procesa su svesni čak i sami Amerikanci. Nažalost, ne mogu da mu se odupru zato što im je i obrazovni sistem razoren. Takvo stanje nacije ugrožava i oblikuje američki film.

U situaciji kada u Americi niti ima ko da gleda niti ima ko da snima svež a ozbiljan film koji se bavi osetljivim životnim dilemama, na scenu stupaju uvozni autori. Meksikanac Alehandro Gonzales Inaritu je verovatno jedan od najatraktivnijih, i najprodornijih stranih autora koji pokušavaju da se izraze na ozbiljan način o teškim psihološkim problemima.

"21 gram" je teška i opora priča o tri nesrećne sudbine-ženi koja je izgubila muža i decu; profesoru na samrti koji čeka na transplantaciju srca; i rehabilitovanom delinkventu koji se okrenuo verskom fanatizmu. Njihovi životi se prepliću u jednom tragičnom događaju posle koga neće moći da se oporave.

Inaritu je debitovao agresivnim filmom "Život je kučka" u kome je kroz izlomljeno pripovedanje pokušao da prikaže intenzitet lumpen-proleterskog života u Meksiko Sitiju, među organizatorima borbi pasa. U filmu "21 gram", Inaritu ponovo sarađuje sa svojim scenaristom Giljermo Arijagom. I ponovo se opredeljuju za nelinearno pripovedanje, sa idejom da će gledaoci biti zainteresovaniji za priču ako film krene iz sredine pa se onda ne zna ni kako film počinje ni kako se završava. Ova dramaturška poštapalica se obično koristi za priče koje nisu dovoljno interesantne da se pripovedaju po redu. Međutim, “21 gram” je više nego interesantan na nivou priče i ovakva struktura je čist autogol za Inaritua i Arijagu, jer se prvih sat vremena filma teško prati i tek u drugom satu, film postaje zanimljiv. No, kad postane zanimljiv, zaista ne prestaje da zavodi gledaoca i na kraju se strpljenje isplati.

Drugi problem filma je nedosledno postavljanje priče u američki milje. Čini se da su Arijaga i Gonzales naprosto preneli meksički fatalizam u Ameriku. Ali, nisu ga spojili sa američkom stvarnošću. I meksički element izgleda kao strano telo. Više nego što treba osećam da je "21 gram" zapravo meksički film sa američkim hardverom, a cilj je bio da se kreira sasvim uverljiva američka stvarnost u kojoj se desi zamišljena priča.

Glumci dominiraju u ovom filmu. Povremeno čak, glumački napor gotovo može da se oseti na ekranu. I u tim momentima gluma jede pripovedanje. Naročito u slučaju Benićija Del Tora. Međutim, ni ostali glumci, predvođeni gospodarom naporne glume, Šon Penom, ne uspevaju da se podrede filmskoj celini. U tome najviše uspeva Naomi Vots, možda baš zato što je inače smatraju tipičnom holivudskom glumicom konvencionalnog izraza. Da bi junaci disali u svesti gledalaca, ne mora i glumac da jako dugo, jako glasno i jako duboko da diše u kadru.

Vizuelni identitet filma čini gruba vizija sive i oblačne Amerike, daleko od raznovrsne palete koju je Inaritu primenio u svom meksičkom debiju. Film je slikao Rodrigo Prieto, njegov redovni direktor fotografije koji je slično sivilo i hrapavost primenio u holivudskim dramama poput "25. sata" i "Osam milja". Inarituov redovni saradnik, Prieto, je debitovao u Holivudu pre svog reditelja. U pomenutim filmovima je pripremio teren za Inarituov dolazak tako da "21 gram" izgleda kao deo trenda, pa je zato važno da se u kritici pomene da je zapravo Inarituov rad izvor koji je obojio savremene američke drame.

Ono što se ne može osporiti Inarituovom filmu je da dostojanstveno i pametno govori o ozbiljnim pitanjima. I da je njegov pristup, ma koliko sirov i naturalistički, zapravo ozbiljno koncipiran. O tome međutim, ne svedoče njegovi filmovi. O tome svedoči njegova reklama za BMW, koja razbija sve klišee i umesto našminkanih vozila prikazuje fotoreportera koji na samrti pokušava da pobegne iz banana republike i da iznese istinu o podjarmljenom narodu do uticajnih medija. Inaritu je počeo kao reditelj reklama, od kojih su mnoge bile konvencionalne, ali od momenta kada se dokopao autorske pozicije više nije propuštao priliku da sprovodi svoj koncept. Naprosto, on ne doživljava ozbiljnu ljudsku dramu kao emotivni turizam za festivalsku publiku koja živi u izobilju i morbidno uživa u gledanju tuđe nesreće, već je unosi u dom izobilja, srce Amerike, i pokazuje im kako se i njima može desiti ono u čemu uživaju gledajući tuđe egzotične muke.

Dimitrije Vojnov