Da u našem novinarskom staležu ima do stojanstva i profesionalne solidarnosti, na konferencije za štampu DSS-a (ali i generala Gurija Radosavljevića) ne bi otišao više niko ko drži do sebe. Tamo se, naime, ne dozvoljavaju pitanja, nego se pročita saopštenje koje je ionako u redakcije stiglo faksom. Tako mi idemo njima na noge, da čujemo Glas Gospodara koji objavljuje Jedinu i Večnu Istinu – ni nje i prisno i na vjeki vjekov. Amin.

Poslednje takvo ukazanije priredio je Srbiji Dejan Mihajlov u ponedeljak po podne, usrećivši nas jednim skandaloznim saopštenjem u kome lepo na jednom mestu piše sve što se inače mesecima nakuplja po legijalistički nastrojenim tabloidima kao naplavine iz kanalizacije.

Na narednoj pres-konferenciji, u utorak, nije bilo najavljenog mlađanog Mihajlova, ali je zato njegova zamena Rade Obradović takođe odbio da odgovara na pitanja “koja se ne tiču teme”. DSS drži se, po običaju, kao dete koje napravi neku štetu pa se onda naduri i okrene leđa. Ovoga puta šteta je velika: pomenuto saopštenje od ponedeljka izraz je prezira prema dobrim demokratskim običajima, pravosuđu, policiji, politici, zdravom razumu Srbije, pismenosti i elementarnoj pristojnosti njenih građana. Dakle – prezira prema svim institucijama i vrednostima. Zašto? Zato što se neko unervozio, pa sada treba iznova dokazivati partijsku liniju: da smo samo mi pošteni i dobri, a svi naši prethodnici su, pak, mafijaši, ubice, lopovi i banda. Izborni štab Dragana Maršićanina zna da će građanin Ulemek Luković “svedočiti” o ovome i o onome, iako je dotično lice prvooptuženi, pak, prema tome, “svedočiti” neće i ne može – osim ako ga ne oslobode glavnih optužbi i daju mu status svedoka-saradnika. To je samo početak, koliko što se “legalizma” tiče. Ostatak je zbirka besplatnih optužbi, insinuacija, kleveta i uvreda. Stvari su Izbornom štabu sasvim jasne: ko je “krivac koji se sam javlja” zato što je “paktirao sa mafijom”, ko je “znao ko pljačka i ubija po Srbiji, a ćutao ili zbog interesa ili zbog straha”, “ko je ćutao i kad su ubili premijera” jer je “znao ko je doneo odluku da se Đinđić ubije i znao ko ga je ubio” (to čak i majka zna i udovica, kaže Izborni štab Dragana Maršićanina). Zna Izborni štab i ko je “opljačkao i unizio Srbiju” – vlada DOS-a, naravno; oni su “ostavili iza sebe nerešeno svako ubistvo, svaku pljačku i svaku ranu nanetu Sr biji”. Sve to zato što hoće da se odbrane od “odlučnosti ove vlade da raščisti kriminal, korupciju i spase Srbiju od mafije i izolacije”; upravo tim rečima. “Spasavanje od izolacije” pominje se više puta, ali to je za psihologe; za psihijatre je nekonzistentna priča o tome kako je “sramotno i bedno da se bol porodice pokojnog premijera koristi kao štit ili kao izborni adut”, dok se jedna nejasna izjava Đinđićeve majke istovremeno koristi upravo kao predizborni adut.

Taj isti “pokojni premijer” do pre neki dan je za njih bio oličenje mafije, kriminala, izdaje i “uniženja” Srbije. “Neka kažu Srbiji ko je ubio predsednika njihove stranke!”, trijumfalno završava svoje saopštenje Izborni štab Dragana Maršićanina. Nije nikakvo čudo što zabranjuju novinarima da postavljaju pitanja...

Tako smo dočekali da se stranka koja se dičila svojom finoćom i pristojnošću sada ponaša bestidno i bezobrazno; da “legalisti” preziru instituciju pravosuđa i proceduru krivičnog postupka, sve tvrdeći kako policija, tužilaštvo i sud do sada nisu uradili ništa; da “demokrate” nazivaju najgorim imenima svoje političke protivnike, a da novinarima zabranjuju pitanja; da “intelektualci” pišu polupismena i slaboumna saopštenja. U tom ludilu, međutim, ima sistema: ovo remek-delo Izbornog štaba Dragana Maršićanina samo je destilat dosadašnje sistematske kampanje za razvodnjavanje i podrivanje krivičnih postupaka u predmetima ubistva Zorana Đinđića, Ibarske magistrale, Budve i Ivana Stambolića. Golim okom vidi se: kako mafijaški consiglieri hrane tabloide bestidnim teorijama zavere; kako “patriotski” blok seiri nad budućim Ulemekovim, je li, “svedočenjem”; kako se polako rehabilituju i iznova glamurizuju “crvene beretke”; kako su se obezobrazili “nacionalni radenici i radenice”, pa im je sada već kriv svako ko ne zavija s njima u istom čoporu i ne uzima zdravo za gotovo poslanice Radomira Markovića iz Ce-Zea.

Njima je svima sve jasno, kukala im majka; mi ostali moramo da čekamo ishod suđenja koja traju.

MILOŠ VASIĆ